Dubina ravna jezi

Kad umrem, biće mi žao jedino cveća - pisao je Bela Hamvaš. Meni će biti žao jednog glasa, nežnog, čulnog, gotovo floralnog, čija je dubina bila ravna jezi, glasa koji je u sebi sjedinio bljesak kristala zamočenih u mesečinu i nejednaki tam-tam ljudskog srca, iz čijeg se ritma rodio džez. Glas Marije Kalas.

Taj glas pratio me je čitavog života, gotovo kao majčin, uvek sudbonosan, uvek blistav, blag i mlečno nazalan, istovremeno presuda i nemušto, nežno tepanje, za kojim žudimo do samoga kraja. Njen glas je pre svega čista i apsolutna lepota, kao i dokaz da su se na zemlju nekad spuštali Bogovi i voleli se sa zemaljskim kćerima.

Iz jedne takve ljubavi rođen je takav glas, čija se vilinska prašina prosula nad jednom kolevkom u Njujorku, iznad majušnog lica usnule devojčice. Ona je otvorila oči i udahnula je. Rođena je kao Ana Maria Kalogeropulos, godine 1923. Širom planete ove godine se obeležava stogodišnjica njenog rođenja.

Svet je upamtio kao La Divinu ili kao Mariju Kalas. Ona sama, pred ogledalom često nije znala kako se zapravo zove. Kao i toliki od nas.

Pamtim noći rane mladosti, kada je samotnim, opustošenim ulicama vejao jedino sneg kao samrtnički pokrov, a zvezde gledale kroz tu gustu, mrtvu čipku hipnotičkim, ledenim pogledima. Vihor tišine koji je sa zemlje pretio da potopi svemir, mogao je da orobi i primiri samo jedan glas - njen. Proleće koje bukti pod temperaturom, ružičasta drveta zanjihana u sjaju daha koji je skoro opijat, voljene ruke, od tamne mesečine, želje, straha, mutno oko juna u reči koja treperi plavom bojom venskih krvnih sudova, sve je to ona već otpevala, jednostavno, savršeno, blistavo. No, to njoj nije darovao apsolutni sluh, sa kojim je, naravno, rođena. U njenom glasu živela je živa, treperava ljudska duša. Tom glasu ona je samo pozajmila telo. Privremeno, naravno. Ona je na sceni ionako često prizivala smrt. Igrala se.

Između muzike i ostalih umetnosti stoji praznina. Pokušajte da definišete muziku dok je slušate i više ništa nećete čuti. Muzika ne računa sa našim intelektom, zato što je vilinskog porekla. Muzika računa samo sa našim čulima, zato što nije od ovoga sveta. Onaj drugi svet povezujemo sa muzikom, sa zaleđenom arhitektonikom glasova, sa glasom Kalasove, tom ponoćnom, čeličnom leptiricom.

Na dan njenog rođenja od tifusa je umro njen brat Vasilije. Majka će zauvek više čeznuti za njegovim kovčegom, nalik na plitku venecijansku gondolu, nego za živom Marijom. Javno, Marija joj to nikad neće oprostiti. A uveče, kad pred njenom pojavom zamre gledalište, ona će je dozivati, glasom labuda androgina, dugim, bademastim očima Arlekina, monumentalnim rukama koje su dlanovima vazda bile okrenute ka nebesima. I Bog će sedeti u sali. I čuće je. Majka ne.

Najranije detinjstvo Marije Kalas zapravo je osluškivanje zvukova sveta. Noću, tamni pisak brodskih sirena koji cepa mesečevu osetljivu kičmu, zvuk vetra koji lebdi u hlorofilnom bunilu lišća, bluz koji dopire iza zatamnjenih prozora jedne kuće preko puta.

Sa pet godina doživljava saobraćajnu nesreću i dvadeset i dva dana lebdi negde između ovog i onog sveta. Odande, iz tog međuprostora, ona je donela taj glas, koji je bio vertikala što spaja zemaljsko i božansko. Dokaz da svemu ovome ovde nije kraj.

Debitovala je u Atinskoj operi 1941, ali njena blistava karijera zapravo će početi kasnije, u Italiji. Godina je 1947, diriguje Tulio Serafino, Arena je u Veroni prepuna. Na scenu izlazi nespretna, kratkovida i stidljiva pevačica. Podiže lako jednu ruku (tako je Lorens Olivije, samo jednim pokretom ruke, počinjao čuvenu scenu Romea pod balkonom) i počinje da peva. Publika propada u delirijum. No ona, kao poluslepa zbog kratkovidosti, publiku nikada u životu jasno i neće videti, kao, uostalom ni dirigenta.

U publici će sedeti i jedan građevinski preduzimač, koji se odmah zaljubio u taj glas. (Kasnije će se, kad Kalasova izgubi preko pedeset kilograma, zaljubiti i u njeno telo.)

Kalasova se udaje za Batista Menenginija, on je trideset godina stariji od nje i njoj se čini da je pronašla luku i zaštitu. A kad u nekome pronađemo luku, obično smo pronašli i zatvor. No, Kalasova nije imala vremena ni energije za analizu takve vrste. Počela je svetska karijera što je sinonim za gladijatorsku borbu u kojoj svetina čeka da gladijator-umetnik padne. Kalasova je u areni izdržala čitavih petnaest godina. Kada kritičari kažu da je to malo, takva neupućenost može samo da izazove smeh. Takav glas nositi petnaest godina, njime toliko toga i tim intenzitetom otpevati, zapravo je podvig.

Menengini i Marija Kalas imaju samo jedan cilj - da ona postane najveća operska diva svih vremena. I uklanjaju sve prepreke - nema materinstva, nema otkazanih proba niti predstava, nema grešaka. Odnosno, nema života. Noću, kad se ugase reflektori, kad se skine šminka, iz ogledala je Kalasovu počinjalo da gleda jedno umorno lice u koje se polako urezivao lik Medeje.

Jer nije tako teško postati slavan, teško je, zapravo, platiti za to cenu koja je jasno limitirana - treba položiti u zalog svoj život. Tačnije, dušu, uneo bi na ovom mestu ispravku Gogolj. A Kalasova na to nije spremna. Njen glas, to je njena duša. A otpevala je sve najlepše i najteže role, osim jedne, koju ni sama nikad nije čula -uspavanku nad kolevkom. I to će početi da je progoni.

"Ja se svako veče porađam na sceni, a zauzvrat dobijam samo aplauz", govorila je. A aplauz nikad nikome nije utolio glad. Samo je pojačavao. Zato što je oduvek bio samo loša zamena. Za ljubav, tu poznatu, varljivu zamku, staru kao svet.

A onda jedne noći, iza scene dolazi nizak čovek, sa ogromnim buketom ljubičastih ruža, prepun smeha koji rasteruje njenu tugu i strah. On je - Aristotel Onazis. Razume se u novac i u brodove, ne u operu. Ali njoj je opere dosta. Ona bi volela da neko voli nju, a ne njen glas. Neko moćan i slavan, neko ko je u gladijatorskoj areni zajedno sa njom. Ona se opire njegovim udvaranjima (ta igra, uvek ista i uvek nova), ali odlazi na njegovu raskošnu jahtu "Katarina". Njene usne govore ,"ne", ali se njene oči široko osmehuju.

A Onazis nikada nije čitao note s lista, ali jeste čitao ljudska lica. Obasuo je poklonima i pažnjom. Štampa je pisala da se Kalasova razvodi. A razvodio se i Onazis. Iako spolja potpuno različiti, Kalasova i Onazis bili su iznutra slični - odlično su znali kako je to krenuti sa samog dna. I koliko je neizdrživo veliki pritisak na vrhu.

Njih dvoje su tog trenutka najslavniji Grci na svetu. Lukino Viskonti, koji kosim okom gleda na sve to, kaže: "Ne znam koliko će sve to trajati. Marija je monstruozan fenomen, gotovo kao bolest. A Ari nema mnogo razumevanja za takve žene".

Mariji se čini da je otac najzad došao kod nje i da je više nikad neće ostaviti. Odbija da živi životom primadone, odbija da se pokorava i povinuje.

"Moj glas nije valjda zlatno tele oko koga svaki čas moram da igram". A morala je. Dok ona na sceni pokušava da istim intenzitetom blista u "Medeji" i "Normi", jedna osoba, koja je svetsku slavu stekla odlukom da se posle jednog atentata u javnosti pojavi u ružičastom Šanel kostimu poprskanom krvlju ubijenog muža, počinje da zaokuplja Onazisovu pažnju.

Dok se karijera Kalasove gasi, novinske stupce pune detalji iz strastvene veze Žakline Kenedi i Aristotela Onazisa. Krajem maja 1965, u Parizu, na svečanom koncertu kome prisustvuje i iranski šah, Kalasova pada u nesvest. Koma iz njene pete godine se vratila. Ali ovog puta će trajati do kraja njenog života. A ona je ubrzala svoj let kojim je hrlila ka smrti. 

Žaklina Kenedi postala je Žaklina Onazis. Kalasova je ostala samo Kalasova. Više od toga i nije mogla biti. Njen sopran ostao je najlepši ljudski glas koji se ikada pojavio na operskoj sceni. Deo tog sjaja imao je  još samo glas crne primadone,  Džesi Norman. Ostale se pevačice zaista Kalasovoj ne mogu ni približiti.

Dve godine posle Onazisove smrti, 1977. umrla je i Marija Kalas. Poslednje godine provela je u apartmanu u Parizu, okružena  pudlicama. Znači sama.

Ako se nekada, u kasno leto, noću, otisnete Egejskim morem, možda ćete čuti nezemaljske glasove sirena. Ili će to biti samo pesma o strasti i smrti, dve sestre bliznakinje, koje će buncati talasi, na onom mestu gde je prosut pepeo Marije Kalas.

Srećom, iza nje je ostalo mnogo snimaka i kada ih slušate, baš kao i kad slušate Bili Holidej, između božanski interpretirane muzike, tiho, u pozadini, čućete disanje preplašenog ljudskog bića, koje je doseglo savršenstvo i u paničnom je strahu koliko će to trajati.

Kada se zvučna zavesa aplauza prospe, disanje Kalasove se ubrzava i pojačava. Gotovo da svaki put čujem fonografski snimak jednog srca koje preskače. A onda, glas se rađa ponovo i njegova blistava belina prekriva sve.