Čak pet meseci pre engleskog izdanja, prva u regionu, Murakamijev novi roman "Grad i njegove nestalne zidine", objavila je izdavačka kuća "Geopoetika" (sa japanskog prevela Divna Glumac).
Prvu varijantu ovog dela, novelu, Haruki Murakami napisao je davne 1980, u vreme kada je u Tokiju još uvek držao uspešan džez bar i paralelno pisao, rastrzan. Tačno četrdeset godina kasnije, 2020, Murakami je osetio da je "Gradu i njegovim nestalnim zidinama" počelo da ponovo kuca srce i da je trenutak da od novele nastane roman.
U ovom delu, pratimo neimenovanog junaka kroz različite životne faze, od perioda rane mladosti do četrdesetih godina, radnja se odigrava u stvarnom i paralelnom svetu. Glavni junak traži devojku koju je u mladosti voleo, traga za istinskim sopstvom i prelazi iz stvarnog u nestvarni svet. Radi u oba sveta u biblioteci, u jednoj u kojoj se čuvaju snovi i u drugoj s knjigama.
Ovo je, po svoj prilici, jedna od knjiga koja će obeležiti ovo leto.
Murakamija sam otkrila jednog sunčanog januarskog dana, u severnoj Africi. Bila je topla srž afričkog podneva, napolju su palme otresale dugim kosama. Otvorila sam roman "Južno od granice, zapadno od sunca" (volela sam tu pesmu Neta Kinga Kola) i utonula odmah.
Murakamijeva proza imala je kao osnov prefinjenu estetiku, duboku, ljudsku priču i čitalac je neosetno i lako upadao u stanje čitalačke žudnje koju je odmah učio da usporava, kao što se usporava u svakom dubokom uživanju. Malo toga volim kao lutanje po lavirintima Murakamijeve proze. Pamtim bolno lepe stranice iz romana "Južno od granice, zapadno od sunca", dela koje je Tajms okarakterisao kao Kazablanku u japanskom stilu.
Poreklo – budistički sveštenik
Ne spominje se Murakami kao pisac-učitelj slučajno, njegov deda po ocu bio je budistički sveštenik. I ta senka posebne mudrosti i snage, pleše na stranicama ove proze. Još dve Murakamijeve knjige nose naslove po poznatim pesmama, romani "Norveška šuma" (po istoimenoj pesmi "Bitlsa") i "Igraj, igraj, igraj" (hit grupe "Dels"). Murakami je rođen u Kjotu, u januaru 1949. godine. Kjoto je nekadašnji carski grad, a najveći među savremenim japanskim piscima morao je biti rođen u gradu koji ima nešto od carskog – nešto grandiozno, sjajno, "strasno, bolno i mutno".
Odrastao je u Kobeu, kao jedinac. I majka i otac predavali su japanski. Ako ste jedino dete i još s umetničkim sklonostima, rano naučite šta je dubina usamljenosti. U romanu "Sputnjik ljubav", posle koga je kritika proglasila Murakamija vrhunskim svetskim piscem, on piše: "Zašto ljudi moraju biti tako usamljeni? Koja je svrha svega toga? Milioni ljudi na ovom svetu, svi oni žude, u potrazi su za drugima da ih ispune, ali se izoluju. Zašto? Da li Zemlja postoji samo da bi negovala ljudsku usamljenost?"
Murakami je studirao dramu na Univerzitetu Vaseda u Tokiju. Otuda uvek veoma vešti dramski zapleti i briljantni dijalozi u romanima. Na fakultetu, tokom studija, pisac je upoznao svoju buduću suprugu, Joko. Po diplomiranju, isprva je radio u prodavnici ploča. Oduvek je muzika bila sastavni deo njegovog života.
Vlasnik tokijskog džez kluba
Pisac je zatim odlučio da otvori džez klub, u Tokiju, na južnom izlazu stanice Kokubunđi i držao ga je tri godine. Danju su služili kafu, noću je to postajao bar. Služila se i hrana, a vikendi su bili rezervisani za živu svirku.
Svi oko Murakamija predviđali su mu propast, ni on sam nije verovao da ima smisla za biznis, ali je oduvek bio vredan i fizički izdržljiv. U vođenju bara mu je mnogo pomogla supruga, praktična i snalažljiva Joko, poreklom iz porodice preduzetnika. U tri ili četiri ujutru, budući kandidat za Nobelovu nagradu ostajao je sam u klubu. Nasuo bi još jedno piće i mnogo čitao, najrazličitiju literaturu.
"Jer ako čitate ono što drugi čitaju, mislićete ono što drugi misle."
Zatim bi otvarao vrata i u prostoriju bi proleće donelo radostan miris rascvata usnulog jorgovana, zurio bi u muzikalnu, prvu zoru, koja je dizala boje za kvintu više. Uskoro, u knjižari Kinokunija (lanac tih knjižara postoji i dan-danas) kupio je pakovanje papira za pisanje, pero "sejlor" od hiljadu jena (oko hiljadu dinara).
Naredne tri godine napisaće romane "Slušaj pesmu vetra" i "Fliper1973", oba nominovana za uglednu Nagradu Akutagava. Murakami nije želeo ovu nagradu, još uvek je vodio dvostruki život – pisca i vlasnika džez bara, spremao jela, mutio koktele, vodio poslovne knjige i ujutru oko tri, kod kuće, sedao za pisaću mašinu, zimi gledajući kroz prozor zgrušane oblake, leti posmatrajući mesečev srp.
Onda je odlučio da zatvori noćni klub i počne da se bavi samo pisanjem. Podršku je našao jedino u supruzi. Istinska, grandiozna slava Murakamiju stići će nakon što objavi roman "Norveška šuma". Ovo delo prodato je u Japanu u milion primeraka i najčitanija je knjiga među mladim Japancima od objavljivanja, 1987. godine. Kritičari su pisali da je ova nostalgična knjiga o ljubavi, seksualnosti i gubitku, "najbolja berba vinogradara Murakamija".
Tu neobičnu knjigu, nežnu i nevinu, kao što je to svaka velika ljubav u svojoj suštini, pročitala sam na Kritu (da, ja Murakamijeve knjige nosim na sva putovanja, često to bude njihov najbolji deo). Sećam se da sam čitala: "Ljubio sam je svud po telu i lizao njene bore. Stavio sam ruke na njene grudi malene kao u devojčice, nežno joj grickao bradavice i..." Tada su na plaži podigli crvenu zastavicu, zabranili su ulazak u vodu kupačima zbog previsokih talasa. I dan-danas mislim da su se talasi na visinu od deset metara podigli od ovih redova.
Prelazak na život pisca, u Murakamijev život uneo je niz promena. Murakami je počeo da leže ranije i ustaje u zoru. Počeo je i da trči da bi održao kondiciju i da ne bi dobio višak kilograma. Želeo je da stekne snagu, jer je pisanje od početka smatrao i ozbiljnom fizičkom delatnošću. Prestao je da puši šezdeset cigareta dnevno. Postao je nepušač. Pisac smatra da je sve što je do sada napisao, učinio upravo zato što se držao ovog ritma. Prestao je potpuno sa svakim oblikom noćnog života.
"Gradio sam odnos ne između mene i neke druge osobe, nego između mene i čitalaca."
Takođe, ovaj pisac se oduvek držao podalje od javnosti. Putuje u Evropu, jedan deo godine živi u Americi, predaje na Univerzitetu Prinston. Otvoreno o svom privatnom životu, pre svega o svojim trčanjima maratona, Murakami je progovorio u knjizi "O čemu govorim kad govorim o trčanju". Ovo je vrsta ispovedne proze, sublimne, filozofske, ozarene na jedan uzdržan, prefinjen način, gde pisac, možda i po prvi put, potpuno otvoreno govori o sebi i svom stvaralaštvu.
Longplejke brodom putuju u Japan
Sport je deo njegove priče, baš kao i ogromna džez kolekcija LP ploča koje kupuje u Njujorku i šalje brodom u Japan.
"Trčim od jeseni 1982. godine. Ne želim da pobeđujem, želim da stignem na cilj... U profesiji pisca nema poraza ni pobede... Pisanje romana liči na trčanje celog maratona."
Kao što Somerset Mom kaže "da u svakom brijanju leži jedna filozofija", tako i Murakami smatra da je maraton, ta neumoljiva trka koju on trči, u vezi s najdubljim tajnama stvaralaštva i egzistencije. Autor piše da svaki trkač na duge staze mora imati posebnu mantru koju govori u sebi dok trči. Ta mantra je katkad: "Bol je neizbežan, ali o patnji mi odlučujemo."
Murakamijeva mantra su često ove reči: "Ja nisam ljudsko biće. Ja sam jedna prava mašina."
Jednom godišnje, Murakami trči na maratonima dugim po 42,5 km, a pamti svaki detalj kada je trčao usred jednog leta, od Atine do Maratona. Grčka je kolevka maratona kao discipline i malo je pisaca koji kontinuirano trče.
"Bleštalo je i bilo je surovo vrelo." Pratila ga je snimateljska ekipa, a Murakami se trkao sa suncem, krenuo je ujutru rano i trudio se da trči onoliko brzo koliko može, da bi utekao jari. Na putu kojim je trčao, video je nastradale životinje.
"Ukupan broj uginulih životinja na koje sam tog dana naišao duž Maratonskog bulevara bio je tri psa i jedanaest mačaka... Hvatala me je sve veća potištenost... Samo trčim. Sunce se pokazalo preda mnom u svojoj punoj veličini... Užasno sam ožedneo... Celo telo me pecka od soli. Kad liznem usne, osetim ukus sardel-paste..."
O čemu je tada mislio? "Ni o čemu. Trčim da steknem prazninu." Evo svete praznine o kojoj govore budisti, ono čuveno ništa koje krije sve... Po završetku tog maratona osećao je kao da su mu "svi mišići sastrugani sa tela zarđalim rendetom". Bio je u opekotinama. Pa ipak, nastavio je.
Pisanje je nezdrava profesija
Dok je trčao ultramaraton od sto kilometara, na jezeru Saroma, jednog juna, na Hokaidu, dogodilo mu se upravo ono što se događa čitaocima dok čitaju njegovu prozu:
"Dok sam tako trčao, prkoseći jednoj za drugom mnogim teškoćama, negde oko sedamdeset i petog kilometra, iznenada sam se probio kroz nešto. Takav sam imao osećaj. Ne mogu da se setim boljeg izraza od probiti se. Kao da sam prošao kroz kameni zid, telo mi je prešlo na onu stranu. Ne mogu da se setim u kom sam se tačno trenutku probio, tek nisam ni primetio, a već sam bio s druge strane..."
Taj prelazak s druge strane nečega jeste raritetan kvalitet koji Murakamijevu prozu čini tako retkom. On smatra da je pisanje "nezdrava profesija, jer kada odlučimo da pisanjem romana stvorimo priču, na površinu izbije nešto poput otrovne esencije zatomljene u korenu čitavog čovečanstva. Manje-više svi pisci moraju da se suoče lice u lice sa tim otrovom, i kad spoznaju opasnost pred sobom, da je uspešno savladaju. Jer bez posredništva takvog otrova nećete izvesti kreativni čin u pravom smislu (kao što je kod ribe-balon najukusniji deo onaj odmah pored otrovnog dela). Dakle, umetnički čin u osnovi svoje strukture objedinjuje elemente nezdravog i antisocijalnog".
Jer čovek mora biti zdrav da bi se bavio nezdravim. "Drugim rečima, nezdrava duša, traži zdravo telo."
I Murakami izvor energije traži u trčanju. Jer iako je smrt tela, pa tako i duha, neminovna, pisac tvrdi da mu se čini da "trčanje odlaže taj trenutak". Trčeći, Murakami je stekao mnogo uspomena, možda i daleko uzbudljivijih od onih koje je stekao dok je vodio džez bar i naletao na najrazličitije tipove ljudi. Osamdesetih je svakog jutra trčao u jednom parku u Tokiju i sretao prelepu devojku.
Sam pogled na njeno lice bio je čista radost, isijavanje. Murakami joj se nikada nije obratio, jer je po prirodi izuzetno stidljiv, samo bi se, pri svakom susretu, osmehnuli jedno drugom. Murakami je jednom trčao u brdima Boldera u Koloradu zajedno s Juko Arimori, koja je na Olimpijadi u Barseloni osvojila srebrnu medalju. Murakami je zaostajao, bilo je teško trčati po razređenom vazduhu, ali ga je ona oštro pogledala.
"Svet profesionalaca je tako surov", pomislio je pisac. On smatra da pisati roman znači verati se uz strmu planinu. Sam, bez pomoćnika, s oblacima na nebu, koji vas posmatraju. "A oblaci su uvek nemi."