Urušavanje Velike Britanije

Stari Jevreji su govorili da kada se dese neke promene "nemojte se radovati, od goreg ima gori". Tog iskustva se mnogi u Velikoj Britaniji prisećaju samo dve nedelje posle neobične ali uverljive izborne pobede laburista. Izborna pobeda laburista je bila osveta konzervativcima za njihovu neuspešnu politiku i "izneverenu ljubav" ali, kao i uvek, pokazalo se da se osveta nikada ne isplati.

Predizborni slogan laburista je bio "počinje promena" ali je sada jasno da promene neće biti. Mogla bi se parafrazirati stara francuska poslovica "sve mora da se 'menja' da bi ostalo isto".

Jedna od prvih odluka premijera Kira Starmera je nova isporuka oružja Ukrajini a potom i odobrenje da britansko-francuskim raketama "storm šedou" Kijev može da gađa teritoriju Rusije. Tim projektilima, kao što je poznato, upravljaju britanski oficiri. Domet tih raketa je 250 kilometara. Istovremeno je poručio da će "svu svoju težinu" staviti na rat u Ukrajini i podršku NATO-u. A pre izbora nije baš tako govorio.

Ali, sa kojim parama i kakve su, izvan retorike, stvarne mogućnosti. Ministar za oružane snage (to je u rangu pomoćnika ministra odbrane) Luk Polard je izjavio radiju Bi-Bi-Si 4 da vlada laburista neće povećavati troškove za odbranu jer osnovni uslov je ekonomski rast, bez ekonomskog rasta neće biti povećanja troškova za vojsku. A ekonomski rast, većinska je ocena u Britaniji, nije izvestan.

"Sivi", stvarni rat

Drugim rečima, nema govora o bilo kakvoj promeni. Bivši direktor spoljne obaveštajne službe poznate kao MI6 ser Ričard Dirlav je izjavio da građani Britanije nisu svesni da je Britanija u, kako je rekao, "sivom ratu" protiv Rusije. Sa dozvolom da se njenim raketama gađa i teritorija Rusije, Britanija nije više u "sivom" nego stvarnom ratu. O tom ratu nije bilo reči u predizbornim kampanjama i da li Britanci zaista žele da ratuju protiv Rusije. Nezadovoljstvo unutrašnjim prilikama i sve težim uslovima života je agresivnom medijskom propagandom preusmereno ka podgrejavanju mržnje prema Rusiji i dovelo je da je Britanija, u stvari, u ratu.

Ni na unutrašnjem planu ništa novo izuzev još agresivnije politike takozvane zelene tranzicije, ljudskih prava i labavljenje politike prema ilegalnim imigrantima. Jedna od prvih mera je ukidanje takozvanog projekta Ruanda koji je predviđao deportovanje onih koji nemaju pravo na azil u tu afričku zemlju.

I naravno povećanje poreza a u tome je najzanimljivije uvođenje visokih taksi za nasledstvo vlasništva kompanija u porodičnom vlasništvu. Naslednici porodičnih kompanija će, prema planu, morati da plate porez od oko 40 odsto vrednosti kompanije. Naravno, mnogi to neće biti u stanju i biće primorani da prodaju kompaniju. I kao što se do sada pokazalo kupci su mahom Amerikanci, Kinezi i bogati Arapi. To je još jedan korak pustošenja Britanije a bazu njene preostale privrede upravo i čine male i srednje kompanije u porodičnom vlasništvu.

Poništavanje bregzita

Laburisti su obećali i veću državnu upletenost u privredu i svakodnevni život. Planira se nacionalizacija železnice, koju su konzervativci privatizovali još devedesetih godina prošlog veka, i formiranje državnih kompanija koje će kontrolisati "zelenu tranziciju" i izgradnju solarnih panela i vetroparkova. To će naravno biti finansirano kreditima mahom američkih banaka. Posebno je zanimljivo da će biti predložen zakon o potpunoj zabrani pušenja generacijama rođenim posle 1. januara 2009. godine. Te generacije do kraja života neće moći legalno da kupe cigarete.

Obećali su i veća prava radnika a pre svega u pravima na štrajkove. To se i očekivalo jer britanski sindikati su kolektivni članovi laburističke stranke, koji su u stvari i njeni osnivači. Bez sindikata laburisti ne mogu da donose odluke jer oni raspolažu sa trećinom partijskih prava. Strahuje se zato da bi zemlja mogla da bude blokirana čestim štrajkovima kao što je bilo sedamdesetih godina 20. veka.

Na širem unutrašnjem planu, planiraju da zadrže ili vrate sva rešenja koja su važila dok je Britanija bila članica Evropske unije i novi premijer je obećao čvršće veze sa unijom a to, kako je objavljeno, od njega traži i američka administracija. Jedan od njegovih prvih poziva stranim državnicima je bio predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen. U realnosti to znači da se skoro potpuno poništava bregzit. To je i očekivano jer kompletna nova vlada, na čelu sa premijerom, bila je protiv bregzita i aktivno je radila na sprečavanju izlaska iz Evropske unije.

Ukupan postizborni ambijent mnogima nameće i pitanje ko je u stvari vlast u Velikoj Britaniji. Veruje se da oni za koje se glasalo to nisu.

Na vezi sa službama

Zanimljivo je, kako su otkrili neki novinari alternativnih medija, da su Kir Starmer i još neki u njegovom kabinetu dobijali novac i od Izraela. Moglo se utvrditi da su to uglavnom bili troškovi putovanja kao što je Starmerova zamenica Anđela Rejner, koja je nekoliko puta putovala u Izrael. Ali, stvarni novac je verovatno mnogo veći. To mnoge navodi da se zapitaju da li su Starmer i Laburistička partija u stvari instalirani od Amerike i Izraela utoliko pre jer su svi oni iz tima bivšeg premijera Tonija Blera.

Besmisao konferencije u Švajcarskoj

Sumnje budi i to što je Starmerova biografija tanka pa je nejasno kako je prvo došao do mesta direktora Državnog tužilaštva koje ga je direktno povezalo sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA), kao i FBI-jem, izraelskim Mosadom i naravno britanskim MI5 i MI6. Otkrilo se da je bio povezan i sa kompanijom optuženom za pranje novca a u interesu tajnih službi. Posebno je zanimljiva njegova uloga u ranoj fazi slučaja osnivača Vikiliksa Džulijana  Asanža.

Starmer je činio sve što je mogao da se Asanž odmah izruči Švedskoj iako je i sama Švedska priznala da je slučaj lažan. I čak nije dozvolio da švedska policija dođe u London i razgovara sa Asanžom. Sprečavao je i istrage o optužbama žrtava mučenja od strane britanskih službi bezbednosti.

To je, u stvari, slika savremene elite Velike Britanije i to nema nikakve veze kojoj ko partiji pripada. Elita je jedna.

Bez stvarne snage i uticaja

A o kakvoj je političkoj eliti reč ilustrativan je i jedan najsvežiji primer. Minulog vikenda se u Mumbaju ženio Anant Ambani, sin najbogatijeg čoveka u Indiji. Na svadbu su pozvani, i bili, mnogi gosti iz sveta a među njima i bivši britanski premijeri Toni Bler i Boris Džonson. Dolazak je naravno debelo naplaćen. Tu su bili i bivši bokser Majk Tajson, sestre Kardašijan, Paris Hilton i mnogi pevači. Ceremonijama pre venčanja prisustvovali su i Bil Gejts i Mark Zakerberg. To je ta elita kojoj pripadaju britanski političari.

Posle tog estradnog angažmana Boris Džonson je otišao u Ameriku gde se sastao sa bivšim i verovatno budućim predsednikom Donaldom Trampom kojeg je, kako su objavili mediji, ubeđivao da nastavi podršku ratu u Ukrajini. Nije poznato u čije ime je to radio izuzev što se zna da je Džonson postao samoproglašeni vodeći advokat rata u Ukrajini i da to naplaćuje, ali se ne zna ko je platio to putovanje.

Dok je bio ministar spoljnih poslova Džonson se sastajao sa tada predsednikom Trampom, ali Tramp ga nije baš uvažavao. Mediji su saznali da ga Tramp smatra i to je javno rekao "simpatičnim blentom".

Povratak državnog terorizma

To je svet koji sada vlada Britanijom. Taj svet je duboko upleten u projekte globalističke mreže koja nema nikakve veze sa britanskim interesima a u svetlu sve veće popularnosti Donalda Trampa i promena u svetu toj mreži je izgleda preostala samo Evropa, ona je još jedino jaka u Evropi.

Britanija je politički veoma zrela zemlja i kroz istoriju je dala nemerljiv doprinos globalnoj političkoj kulturi pa se nameće pitanje kako je mogla da dospe u takvo političko urušavanje. Umesto suočavanja sa realnošću sistematski je u javnom prostoru instalirana mržnja i nuđenje novih kulturoloških standarda što je uništilo socijalni ambijent. I Britanija polako nestaje kao identitet i postaje samo pričaonica destrukcije bez stvarne snage i uticaja.