Tumaranja političke Britanije
Čitava politička elita Britanije, a ne samo trenutna vlast, uporno podgreva ratnu atmosferu protiv Rusije, uprkos rupi u budžetu od 22 milijarde funti
Posle nešto više od dva meseca od parlamentarnih izbora i ubedljive pobede laburista Velika Britanija je suočena sa sindromom "kupčevog kajanja". Ujedinjeno Kraljevstvo je već dugo u političkoj i ekonomskoj krizi a dolazak nove, laburističke vlade je umesto predizbornih nadanja i obećanja vrlo brzo donelo razočarenja i nagoveštaje produbljivanja krize. Većina koja je glasala za laburiste kako bi se politički osvetili Konzervativnoj partiji već se pokajala. Kupac se pokajao a politička osveta se nikada ne isplati.
Vlada laburista uz podršku većine u Parlamentu je, na primer, ukinula zimsku pomoć penzionerima za grejanje, gas i struju. Oko 10 miliona penzionera je ostalo bez te pomoći, koja je svojevremeno uvedena zbog visokih cena gasa i struje. Tokom zime bilo je slučajeva da su stariji ljudi umirali od hladnoće u svojim stanovima jer nisu mogli da plate grejanje. Kabinet premijera i lidera laburista ser Kira Starmera tvrdi da nije imao izbora jer mora da popuni "rupu" u budžetu od 22 milijarde funti. Umesto racionalnije potrošnje i oživljavanja ekonomije vlada se opredelila na kaznene mere, od povećanja poreza do kažnjavanja penzionera, onih koji su najugroženiji. To je jedna od najmizernijih mera britanske vlade u novijoj istoriji.
Istovremeno, britanska vlada povećava vojni budžet. Premijer Starmer obećao je da će ga sa 54,2 milijarde funti (64 milijarde evra), povećati na 57,1 milijardi. To povećanje je direktno vezano za rat u Ukrajini a premijer Starmer obećava da će Britanija nastaviti vojnu i finansijsku pomoć toj zemlji. Do sada je Britanija dala Ukrajini vojnu i drugu pomoć vrednu 12,5 milijardi funti (14,7 milijardi evra) a i obučavala je oko 45.000 ukrajinskih vojnika. Britanija je, inače, posle Amerike i Nemačke najveći finansijer rata u Ukrajini.
Čitava politička elita Britanije, a ne samo trenutna vlast, uporno podgreva ratnu atmosferu a bivši ministar odbrane i neuspešni kandidat za generalnog sekretara NATO Ben Volas u brojnim medijskim nastupima tvrdi da će Rusija napasti Evropu, u prevodu, i Veliku Britaniju. I novi načelnik Generalštaba general ser Roli Voker tvrdi da bi Velika Britanija mogla da se nađe u "punom ratu" protiv Rusije tokom naredne tri godine.
Ali, ono što se medijski krije od javnosti, Britanija je već u ratu sa Rusijom. Bivši direktor obaveštajne službe poznate kao MI6 ser Ričard Dirlav je odavno izjavio da javnost uopšte nije svesna da je Britanija u Ukrajini, kako je rekao, u "sivom ratu" protiv Rusije. Britanija se predstavlja kao vodeći zagovornik rata a njen bivši premijer Boris Džonson kao glavni zagovornik rata.
Britanija je Ukrajini još ranije isporučila rakete "storm šedou" a sada je inicijator ideje da se Ukrajincima dozvoli da tim raketama gađaju i ciljeve u samoj Rusiji. I do sada su tim projektilima upravljali britanski vojnici i oficiri a i napadima na Rusiju takođe bi upravljali Britanci. Drugim rečima, Britanija je u stvarnom ratu sa Rusijom.
Britanski premijer Starmer je nedavno tim povodom bio u Vašingtonu tražeći podršku ideji širenja rata tako da i Amerika dozvoli gađanje ciljeva u Rusiji. Javno se tvrdi da Amerika za sada nije voljna da prihvati tu ideju, ali se u političkim krugovima u Londonu uveliko govori da je odluka već doneta i da se samo čeka povoljan trenutak kako bi se amortizovala reakcija javnosti.
Pet bivših ministara odbrane i nekadašnji premijer Boris Džonson, svi iz Konzervativne partije koja je izgubila izbore, u listu "Tajms" su pozvali vladu da dozvoli da se raketama gađaju ciljevi unutar Rusije. Poziv su potpisali Grant Šaps, Ben Volas, Gevin Vilijamson, Lijam Foks, Peni Mordont i Boris Džonson. Ali ono što ti ratni huškači prećutkuju je da tim raketnim sistemima ne upravljaju Ukrajinci, jer oni to i ne umeju, nego vojnici Amerike i Britanije. Ukrajina, takođe, nema sposobnost satelitskog navođenja. a pod izgovorom NATO-a to rade britanski i američki stručnjaci.
Ali ključno je pitanje kako bi Britanija mogla da ratuje protiv Rusije. Oružane snage Kraljevstva su u lošijem stanju nego pre 70 godina a broj vojnika i oficira je najmanji u poslednjih 200 godina.
Uz to postoji i ekonomski i finansijski problem. Ujedinjeno Kraljevstvo je, prema podacima nezavisnog instituta Nešenel debt klok (nationaldebtclock.co.uk) u 2023. godini bila dužna 4,8 biliona (hiljada milijardi) funti a bruto društveni proizvod je dva biliona i 270 milijardi funti (dve hiljade i 270 milijardi). Britanija godišnje samo na kamate na taj dug plaća 71 milijardu funti, što je više od ukupnog vojnog budžeta.
Jedno staro iskustvo govori da, kada jedna zemlja daje više novca za kamate na svoj dug nego za oružane snage i odbranu, onda ona niti je sila, niti može da ratuje. A pogotovo ako uskraćivanjem pomoći i, praktično, kažnjavanjem penzionera, pokušava da finansira ratne pohode.
Zanimljivo je da su pre Starmerovog puta u Vašington direktori britanske obaveštajne službe (MI6) Ričard Mur i američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) Vilijem Berns u "Fajnenšel tajmsu" objavili tekst o skoro neraskidivom britansko-američkom savezništvu a povod tom krajnje neuobičajenom političkom oglašavanju je "odlučnost" u podršci ratu u Ukrajini. Primetno je da se u ratnoj "odlučnosti" uopšte ne spominju evropski saveznici, a onda Starmer otputuje u Vašington…
Ako se zna da većina evropskih ratnih saveznika, suočenih sa nezadovoljstvom javnosti i ekonomskim teškoćama, imaju sve manje entuzijazma za rat u Ukrajini i posebno za njegovo širenje na teritoriju Rusije, da li bi nova britansko-američka ukrajinska inicijativa mogla da znači da se na Evropljane više ne računa? I da rat u Ukrajini a protiv Rusije potpuno preuzimaju London i Vašington. Drugim rečima, da li je na pomolu ukrajinski raspad zapadnog savezništva?
I dok se i Amerika i Velika Britanija praktično udaljavaju od Evrope, neobično je da britanska vlada istovremeno nastoji da se, uprkos bregzitu, ponovo vrati u Evropu, pa je nedavno premijer Starmer posetio Nemačku i sklopio trgovački ugovor.
Sam premijer i svi njegovi ministri su uporni protivnici bregzita i čak javno govore kako bi Britanija trebalo da se vrati u Evropsku uniju. U međuvremenu, slede politiku i zakonske regulative Brisela iako Kraljevstvo više nije u tom evropskom bloku. Ali, u političkim krugovima se ipak ukazuje da će na kraju biti onako kako kaže Vašington. Britanija se posle izlaska iz Evropske unije potpuno "bacila u zagrljaj" Amerike jer, za razliku od britanskih građana koji su izglasali bregzit, politička elita nije spremna za samostalno vođenje svoje zemlje.
Stvoren je veliki haos i u tom tumaranju političke Britanije izabrani predstavnici naroda kao da ne vode računa šta misle oni koji su ih birali. Skoro da nikada u savremenoj demokratskoj istoriji Velike Britanije njeni politički lideri nisu bili toliko daleko od sopstvenog naroda i da praktično rade protiv interesa sopstvene zemlje. Da li, na primer, građani Velike Britanije žele da budu u ratu sa Rusijom?
I zato je ser Kir Starmer tako brzo, posle samo dva meseca, postao kao retko ko u britanskoj istoriji veoma nepopularan premijer. Utisak je da on baš i ne brine, ali "kupčevo kajanje" građana Britanije ipak ima svoju cenu.
