Zašto se žuri sa Kosovom?

Zapadu se najednom žuri sa takozvanim rešenjem za Kosovo i Metohiju pa se neizbežno nameće pitanje otkud takva žurba. To požurivanje je očigledno, uprkos izjavama zapadnih izaslanika da ne postoje rokovi za postizanje navodnog rešenja.

Pozadina žurbe je, kako izgleda, potreba Zapada da načini bilo kakav politički korak koji bi tamošnjoj javnosti bio predstavljen kao diplomatski uspeh a u svetlu očiglednog neuspeha i skorog poraza u Ukrajini. Zapad ima malo prostora za takav korak, pa je procenjeno da bi to moglo da se uradi na Kosovu i u Srbiji.

Putevi te ideje vode u Vašington. U američkim diplomatskim krugovima se saznaje da je Stejt department osmislio tu ideju, i od Bele kuće dobio odobrenje da krene u "rešavanje kosovskog pitanja" i to bez obzira na posledice.

Drugim rečima, najnovija agresivna politika Amerike i Zapada prema Srbiji i njenoj kosovskoj politici je deo antiruske politike i projekta borbe protiv Rusije. Jer, treba naneti udarac onome ko je u osnovi prirodni saveznik Rusije. Na neki način, reč je o osveti za neuspehe Zapada u Ukrajini.

Odakle vetar duva?

Da bi se prikrilo odakle "vetar duva", formalno je ta akcija poverena Evropskoj uniji (EU) i njenim vodećim članicama, Francuskoj i Nemačkoj. Nemačka je još uvek vodeća zemlja EU, a Francuska država koja je prva u Evropi priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova 2008. godine. Tako je nastao francusko-nemački plan za Kosovo. Po već viđenom modelu, Amerika je u početku bila uzdržana oko tog plana, ali ga je potom prihvatila.

U Vašingtonu veruju, prema diplomatama sa kojima je razgovarao ovaj autor, da čak nije ni važno da li će taj plan uspeti. Amerika će ići svojim putem. Prvi korak je već najavljeni zahtev Prištine za članstvo u Evropskoj uniji. Evropska unija je u okolnostima rata u Ukrajini potpuno slomljena, i postala je više nego ikada do sada puki instrument politike Vašingtona.

Pet članica EU nije priznalo Kosovo i njegovu samoproglašenu nezavisnost ali uprkos tome, trebalo bi podsetiti, Evropska komisija, a ne EU, pre neku godinu je sa Prištinom potpisala Sporazum o pridruživanju. Naime, posle Lisabonskog sporazuma 2009. godine, te najnovije "biblije" EU, Evropska komisija je registrovana kao pravno lice pa tako u tumačenju tog statusa donosi i odluke za koje nema saglasnosti u EU. Pravno nasilje. A Evropska komisija je najverniji sluga Vašingtona, te zato ne bi trebalo ni sumnjati u kosovsku prijavu.

Amerika će, dalje, gurati i tražiti od Srbije sve ono što već piše u takozvanom francusko-nemačkom predlogu, nezavisno od sudbine tog predloga.

Šta piše na papiru

A šta piše u tom papiru, vredilo bi podsetiti. Iako zvanično nije objavljen, mediji bliski Vašingtonu i Briselu "saznaju" šta u njemu piše.

Zvanični naziv dokumenta je "Predlog Evropske unije podržan od strane Francuske, Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država (SAD)". U tekstu se navodi  da su "nepovredivost granica i teritorijalni integritet i suverenitet i zaštita nacionalnih manjina osnovni uslovi za mir" i da sporazum koji bi proizašao iz ovog predloga "polazi od istorijskih činjenica i da ne dovodi u pitanje različite poglede strana na fundamentalna pitanja, uključujući i statusna pitanja". I da se radi o dobrosusedskim odnosima uz priznavanje "državnih simbola". Navodi se takođe da će se obe strane rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta. Takozvano Kosovo i Srbija su nezavisno zastupljeni na međunarodnoj sceni. Predviđena je i razmena diplomatskih misija, ali se zato eksplicitno ne spominje Zajednica srpskih opština.

Iako se nigde ne navodi međusobno priznanje niti članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, iz samog teksta Predloga potpuno je jasno o čemu se radi – o priznanju države Kosovo. Tipično zapadno licemerstvo.

I kao što je toliko puta već viđeno, deo tog američkog projekta je i generisanje nasilja na Kosovu. Kao i 2004. godine. Svako kosovsko nasilje je na neki način postalo uvod u novu američku i zapadnu antisrpsku akciju. Za nasilje neće niko da odgovara, a sve to zbog "mira i stabilnosti".

Čija reč se uvažava?

Utisak je da je politička Srbija ispala naivna u svim dosadašnjim pregovorima i veri da se njena reč uvažava. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma da su mnoge akcije vlasti u Prištini uz podršku Amerike našle osnova u Briselskim sporazumima i sporazumu iz Vašingtona koje je Srbija prihvatila. Naivna su bila i očekivanja Srbije da će prihvatanjem rezolucija u međunarodnim organizacijama protiv Rusije nekako ublažiti stavove Zapada.

Srbija se našla u gotovo bezizlaznoj situaciji i sada se sa velikim zakašnjenjem poziva na Rezoluciju 1244 i Kumanovski sporazum i zahteva da se na Kosovo vrati određen broj bezbednosnih snaga Srbije. To je, međutim, malo verovatno, i zvanični Beograd to zna. Srbija se, takođe, poziva i na Briselski sporazum. Pokazalo se da je Briselski sporazum po modelu Minskih sporazuma za Ukrajinu, samo kupovanje vremena i ostvarivanje američkog cilja "korak po korak". Srbija je, po ko zna koji put, prevarena.

Zanimljivo je da Vašington, iz nekih razloga, računa i na, ako ne podršku, a ono "razumevanje" Beograda u ovom najnovijem projektu. Po svemu sudeći, računa na "evropske perspektive" i EU ambicije Beograda iako je sada već svakome potpuno jasno da od toga nema ništa, barem u dogledno vreme. Očigledno je da Vašington ne vodi ni malo računa o interesima Beograda niti ga je uopšte briga. Ili je možda ipak uveren da ima mogućnosti da u Beogradu amortizuje sve otpore.

Uprkos svim pritiscima, ipak nije izvesno da će najnoviji Predlog rešenja kosovske krize uspeti. Ali, čini se, to za aktuelnu Ameriku i nije toliko važno. Vašington će nastaviti prema tom Predlogu i ponašaće se kako u njegovom tekstu piše. I dalji pregovori više nisu ni važni, mada će se na njima insistirati.

Naravno, uprkos osećanju moći Vašintona to neće rešiti problem. Naprotiv, kosovska kriza u stvari ulazi u samo još jednu, višu fazu, čiju bi cenu pre svega Srbija mogla da plati. Zapadu je jasno da Prištini državu može dati samo Srbija i niko drugi, ali se ne razume da ona, čak i kad bi neka politička elita i htela, ne može. Takva je priroda kosovskog problema.