Dugo samoubistvo Evrope

Kako se to moglo dogoditi, i zašto?

U traženju odgovora najčešće se navodi činjenica da je pre svega Zapadna Evropa praktično pod američkom okupacijom još od 1945. godine. Ali uprkos tome, minulih decenija je ipak uspela da održi jak privredni razvoj i koliko-toliko bude deo svetskog poretka. Drugim rečima, ovo nije dovoljno objašnjenje.

Osnovni instrumenti destrukcije, tačnije, američke destrukcije Evrope, jesu Evropska unija kao organizacija, i jedinstvena valuta, evro, koji u ime dolara dominira finansijskim sistemom. Uostalom, i sama evropska integracija je izvorno američki projekat.

I ponovo, sve je to i do sada bilo. Osnovni problem su promene i kriza u svetu koje su korak po korak počele da udaljavaju ključne evropske zemlje od Amerike. To američka poslovna i politička elita nije mogla da dozvoli, pa je Evropa uvučena u krizu u Ukrajini i tako preko Ukrajine ponovo okupirana. Ali ovoga puta mnogo drastičnije i destruktivnije.

Amerika je, u stvari, u hibridnom, i ne samo hibridnom, ratu protiv Evrope, i posebno njene najmoćnije zemlje, Nemačke. Miniranje gasovoda Severni tok više nije hibridni rat, to je direktna ratna objava Nemačkoj.

Nova evropska realnost

Uvek, međutim, postoji i budućnost, pa je ipak najvažnije pitanje šta bi sve to moglo da znači za Evropu i Evropsku uniju, i šta je njihova budućnost.

Amerika i zemlje EU su, uz rat protiv Evrope, istovremeno i deo rata protiv Rusije u Ukrajini, od čijeg krajnjeg ishoda zavisi i sama budućnost Evrope. Pobeda Rusije i poraz Ukrajine, a time i celog Zapada, značili bi potpuni raspad dosadašnje politike, pre svega, Evopske unije. U stvari, doveli bi do raspada Evropske unije i integracije kakva je do sada postojala.

Zašto se žuri sa Kosovom?

Posle Ukrajine, na red dolazi stvaranje nove bezbednosne arhitekture cele Evrope i novih odnosa Zapada i Rusije, a na agendi će biti i sudbina NATO-a. Ali, to kreiranje bezbednosne i samim tim političke arhitekture će dominantno voditi onaj ko pobedi u sukobu u Ukrajini. A to je, kako se priznaje i na Zapadu, po svemu sudeći Rusija i njena vizija odnosa u svetu. 

Evropa, međutim, u tim novim procesima neće imati bitnog, zaprvo, skoro nikakvog uticaja. Rusija je, i to više nije tajna, prelomila i nju više uopšte ne zanima šta kaže Evropa, Evropi se više u Moskvi ne veruje baš ništa. Rusija budućnost vidi u novim globalnim integracijama, pre svega u Evroaziji, i po modelima BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS).

Zato je besmisleno uveravanje evropskih lidera kako će saradnja sa Rusijom biti uspostavljena kada se rat u Ukrajini završi. „Neće da može.“ Evropa je izdala Rusiju a u ruskoj kulturi je da ne menja odluke, i da pamti ono što je bilo.

Poseban slučaj je Nemačka, koja za svoje postojanje ponajviše duguje upravo Moskvi.

Posle Drugog svetskog rata, vredi podsetiti, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil je tražio da Nemačka kao država više nikada ne postoji. Predlagao je da se od nje formira osam kvazidržavica ograničenog suvereniteta. Tu ideju je prihvatio i američki predsednik Ruzvelt, samo što je predlagao šest takvih entiteta. Tome se odlučno protivila Moskva, te su formirane samo dve Nemačke. Podeljena zemlja, ali ipak Nemačka.

I kada je Moskva nekoliko decenija kasnija pristala na ujedinjenje Nemačke celi Zapad, posebno Evropa, tražili su da se to ne dozvoli. Prema nekim izvorima, tadašnja britanska premijerka je čak tražila da Moskva barem zadrži svoju vojsku u Istočnoj Nemačkoj, ako već ne može da spreči ujedinjenje, ali i to je odbijeno. I tako je došlo da ujedinjenja i formiranja najmoćnije evropske zemlje. Kao „zahvalnost“, savremena Nemačka je kroz krizu u Ukrajini postala jedan od lidera neprijatelja Rusije. Po treći put za 120 godina. To Rusija neće zaboraviti.

Protivprirodni savez

Evropa je prirodno vezana za Rusiju i Istok, Aziju. A Amerika sada tu prirodnu vezu raskida, što je njen strateški cilj,  ali i uz svesrdnu podršku Brisela i evropskih elita. Još gore tek dolazi, jer Amerika zahteva da Evropa posle Rusije raskine i sa Kinom. Bez Azije i veza sa Rusijom i Kinom, Evropa nema budućnost. Samo veza, saradnja Evrope, tačnije Nemačke i Rusije, može da obezbedi mir u Evropi.

Američkim ratom protiv Evrope i beskrajnim sankcijama, EU je Rusiji uvela više sankcija nego sama Amerika. Zbog toga će vrlo brzo osiromašiti. I kada Amerika izvuče sav preostali novac iz Evrope, i kao velika sila uspostavi nove odnose i sa Rusijom i sa Kinom, kao velikim silama, vašingtonska elita će napustiti Evropu. Američka politika samo sledi tragove novca a Evropa, privredno opustošena i politički marginalizovana, novca više neće imati. Ostaće sama, napuštena.

Doći će i do raspada Evopske unije. Ta integracija neće moći da preživi poraz u Ukrajini. Sa njenim raspadom, biće dovedeno u pitanje i postojanje NATO saveza. To je već očigledno. Francuska i Nemačka već stvaraju zasebne blokove koji će imati i oružane formacije.

Francuska pokušava da kroz nejasnu Evropsku političku zajednicu formira vojnu silu pod svojom kontrolom, a Nemačka istovremeno predvodi Deklaraciju o novim zasebnim oružanim snagama koju je podržalo 12 članica EU, kao i Britanija i Turska. To su nagoveštaji raspada i EU i NATO.

Velike zemlje Evrope imaju, naravno, i veliku akumulaciju bogatstva i mogu još da izdrže, i zato će samoubistvo dugo trajati. Ali, i to može da se potroši mnogo brže nego što se očekuje.

Uz to, EU praktično funkcioniše na novcu Nemačke. Ali tog novca je sve manje, ili ga više nema. A bez nemačkih para nema ni EU.

Evropa i evropske zemlje treba da se oslone na sopstveni razvoj a ne da čekaju druge. Ali, kako izgleda, one nemaju snage da izađu iz tog začaranog kruga. Beskrajne sankcije Rusiji i uskoro Kini su upravo simbol nemoći i očaja.

Napretka svakog društva nema bez jakih institucija, zaštite vlasništva i vizije razvoja. Sve zajedno to čini takozvano demokratsko uređenje. Svega toga u EU više nema. Rat u Ukrajini je dovršio taj proces samouništenja „stare dame“.

Poseban problem su intelektualne i poslovne elite koje bi trebalo da iznesu obnovu Evrope. EU je nametanjem unifikacije svega i svačega uništila intelektualnu elitu a poslovna kultura se pretvorila u beskrajne prevare. Poslovna kultura je uništena besomučnim štampanjem para, a dobijanje besplatnog novca kao i gomilanje dugova koji se ne vraćaju i pravdaju lažima postali su osnovna delatnost umesto proizvodnje i razvoja.

Briselska birokratija pokušava da kupi političko vreme generisanjem ambijenta straha, od Rusije do neke nove epidemije, i nekom vrstom religijskog ubeđivanja javnosti da treba da se žrtvuje. Pokušava da se spasi i novim kandidatima za članstvo. Status kandidata su dobile Bosna i Hercegovina i Ukrajina, govori se čak i o takozvanom Kosovu. To je neviđena gimnastika i, na neki način, nova faza ludila. Kandidati postaju zemlje koje ne postoje.

Ali, već sada u stvari,  EU u realnosti ne postoji, to je samo unija straha od budućnosti, blok neizvesnosti, i unija dugova. Dugovi su ono što još uvek drži EU na okupu.

Da li je Evropa mogla drugačije? I da li je Nemačka mogla drugačije? Teško da su mogle. Amerika je odavno uspostavila dominantan model destrukcije društva, stvorena je ne samo politička, nego i intelektualna mreža samoubistva. Uz to, što je ključno, tu je evro koji je vezan za američki dolar i ta veza je vezala ruke političkim vlastima jer je poslovna i finansijska elita u savezu sa Amerikom. Jednostavno, ponor Evrope je odavno uobličen.

To je surova evropska realnost, ma kako izgledala nestvarno.