Javna komunikacija je oduvek bila borba za istinu, da javnost zna šta se stvarno događa, ali u novije vreme, kao što to pokazuju primeri u Velikoj Britaniji, sve se pretvorilo u rat protiv istine. Da, pravi rat, jer se protiv istine bore i specijalizovane vojne formacije. Zavladao je strah od istine.
Politika se odavno preselila u medije i, u odsustvu političke vizije i jasnog političkog kursa nacionalne strategije, mediji su postali glavno "ratno oružje" izabranih predstavnika naroda, upereno pre svega prema onima koji su te predstavnike i izabrali. Strah od istine je postao dominantna politika današnjih vlasti.
Naravno, političari su oduvek nastojali da manipulišu javnošću i medijima, ali nikada kao u ovo vreme manipulacije i obmane nisu bile praktično glavni instrumenti politike. I to više nisu samo manipulacije kroz izjave političara ili takozvanih eksperata, nego su angažovane i sve strukture sistema u obmanjivanju onih od čijeg novca ti ljudi žive.
Razrađen je čitav mehanizam koje su zapadne zemlje godinama koristile za manipulaciju u drugim zemljama, i to pravdale navodnim "nacionalnim interesima". Ali, sada se taj mehanizam sve više koristi za obmanu domaćeg stanovništva. Strah od istine je urušio socijalno tkivo zapadnih društava.
Dosijei za Borisa Džonsona
Britanski list "Mejl on sandej" je, tako, nedavno otkrio da su tajnovite jedinice britanskih oružanih snaga pratile i špijunirale britanske građane koji su kritikovali vladinu politiku tokom pandemije korona virusa i zaključavanja zemlje zbog te epidemije. Glavni ciljevi su bili političari i ugledni novinari koji su javno kritikovali politiku vlade i budili sumnje u njene korona mere.
O tim ljudima su pravljeni dosijei koji su potom odašiljani u kabinet predsednika vlade u Dauning stritu broj 10. Tada je premijer bio Boris Džonson.
Dosijei su pravljeni o mnogima, a britanski list izdvaja one o poslaniku i bivšem ministru Dejvidu Dejvisu i uglednim novinarima Piteru Hičensu i Tobiju Jangu.
Glavni posao bio je poveren veoma tajnovitoj jedinici, 77. brigadi Ministarstva odbrane koja se bavi medijskim manipulacijama, praćenjem javnih ličnosti i uticajem na javnost, koristeći metode psihologije ponašanja.
Postojanje te veoma skupe brigade, u kojoj su i vojna lica i civili, pravdano je navodnom borbom protiv laži i netačnih informacija. Ispostavilo se suprotno, ona je postala izvorište laži.
Prvobitno je njen posao bio praćenje stranih sila, britanskih i NATO rivala i manipulacija javnog mnjenja drugih država. Sada se ispostavilo da su sami britanski građani i njihovo mišljenje postali glavni ciljevi.
Davanje prioriteta lažima
Ti dosijei, koje su pravile vojne jedinice a one bi po zakonu trebalo da budu izvan dnevne politike, potom su korišćeni za orkestriranje vladinih saopštenja i udaranje na kritičare politike zatvaranja Britanije i one koji imaju sumnju u celi taj projekat. Korišćeni su, takođe, i kao "hrana" britanskim ministrima za njihove izjave za javnost, ali i za davanje prava članovima vlade da na društvenim mrežama i medijskim platformama blokiraju kritička mišljenja i afirmišu ono što kaže vlada. Drugim rečima, davanje prioriteta lažima.
Tokom epidemije korona virusa nije se do kraja uspelo u toj kontroli, ali su ipak uspostavljeni mehanizmi. Kontrola je uspostavljena tokom sukoba u Ukrajini. Za vreme korone ponegde se i čuo drugačiji, kritički glas, ali tokom ukrajinske krize i rata nema mesta za bilo kakav drugačiji glas.
Glavni saradnici ovih vojnih jedinica su internet kompanije i društvene mreže koje su usko povezane sa vladama.
Ta tajnovita 77. brigada je takođe na raspolaganju i NATO saveznicima. Njeni "stručnjaci" su prisutni i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori, sa glavnim zadatkom manipulacije društvenim mrežama i medijima a pod izgovorom borbe protiv dezinformacija i ruskog uticaja.
U svakom slučaju, dok se tako jedan deo vojnog potencijala bavi praćenjem i ucenjivanjem britanskih građana, britanske oružane snage u celini polako gube vojni značaj.
Druga liga
Britanski mediji su javili da je jedan američki general "na visokoj poziciji" nedavno rekao britanskom ministru odbrane Benu Volasu da se britanska vojska više ne smatra vrhunskom borbenom silom.
Prema onome što je objavljeno, taj američki general smatra da je Britanija drugorazredna vojna sila, na nivou Nemačke i Italije, a iza Francuske. Navodno je, čak, rekao: "Teško da ste i druga liga".
Britanske oružane snage, prema onome što je objavljeno u nekoliko analiza, imaju najmanje vojnika i oficira u poslednjih 200 godina. A Britanija bi sa 67 miliona stanovnika trebalo da ima respektabilnu "živu silu".
Takođe, predsednik parlamentarnog Komiteta za odbranu Tobijas Elvud priznao je da su britanske oružane snage u "žalosnom stanju". Veliki deo naoružanja, rekao je on, star je od 20 do 50 godina i bez ikakve modernizacije. Otkrio je da Britanija ima samo 148 tenkova, a pre nekoliko decenija imala ih je 900.
Reagovao je i premijer Riši Sunak tvrdnjom da to nije tačno, i da su britanske oružane snage "vojna sila najvišeg ranga". Ali njegov ministar odbrane Volas je ipak priznao da britanska vojska zaostaje za drugima, i da su joj potrebna dodatna ulaganja.
A Britanija troši pare na pomoć Ukrajini i do sada je, prema zvaničnim podacima, na to potrošila 2,3 milijardi funti.
Gubitak moći
Zanimljivo je da upozorenja i ocene o britanskom gubitku moći, a vojni potencijal je jedan od njenih simbola, dolaze uglavnom iz Amerike, britanskog najbližeg saveznika. Valjda najbliži znaju i najbolje. Nedavno je i uticajna američka informativna agencija "Blumberg" objavila analizu u kojoj tvrdi da Britanija nije više velika sila i da nema nikakav uticaj u svetu i na svetska kretanja. Britanija je, ocenjuje se, sada osuđena da samo prati šta drugi rade, i ne može više da utiče na svetska kretanja.
U svetlu tih činjenica na neki način je i razumljivo zašto se vlasti Velike Britanije plaše istine, i praćenjem istaknutih novinara i neposlušnih političara kako bi se kontrolisalo javno mnjenje nastoji se održati privid moći. Ali to je kratkoročan i, na kraju, uzaludan posao jer se ipak sve dozna. Laž i privid ne mogu da promene realnost nego samo dovode do unutrašnjeg raspada sistema, kao što su to pokazali debakl i bekstvo iz Avganistana i kao što to pokazuje aktuelna kriza u Ukrajini.
Ili kao što upozoravaju višemesečni talasi štrajkova vitalnih službi u Velikoj Britaniji. Tu ne pomažu ni tajnovite vojne jedinice ni praćenje onih koji se ne plaše istine. Ko će, međutim, da odgovara za ljudske žrtve kojima se plaća strah od istine i održavanje privida moći?