Pogubne iluzije lidera Kolektivnog Zapada

Posle godinu dana ruske Specijalne vojne operacije postaje potpuno jasno da je Amerika, koristeći NATO, imala plan da Ukrajinu iskoristi kao poligon za napad na Rusiju. I to je sva pozadina ukrajinske krize.

Na tome se godinama radilo i Ukrajina je pripremana za taj ratni plan. Ali, desilo se drugačije, jer, Rusija se pripremala i pripremila da se odbrani. Ako je, međutim, suditi prema sve agresivnijoj propagandi poslednjih dana, Amerika i NATO od plana napada na Rusiju ne odustaju. To je pogubna iluzija jer realnost na terenu je potpuno drugačija.

Suočeni sa sve izvesnijim porazom, Amerika i NATO obnavljaju agresivnu retoriku i obećavaju novo oružje Ukrajini. Još jedna pogubna iluzija, jer reči i propaganda možda i mogu da obmanu deo javnosti, ali ne mogu da promene realnost.

Minulih dana se još jednom potvrdilo da su zapadni lideri i deo elite koja ima uticaj nalaze u nekoj svojoj iluziji o svetu u kome žive i o čijoj sudbini nastoje da odlučuju. Ukrajinska kriza i rat su simboli pogubnosti tih iluzija. Američki državni sekretar Entoni Blinken je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti izjavio da "Amerika ne sumnja u pobedu Ukrajine nad Rusijom". A generalni sekretar NATO alijanse Jens Stoltenberg je poručio da se "ne sme dozvoliti pobeda Rusije i po cenu trećeg svetskog rata".

Korpus iluzija

I u tom zvaničnom narativu da Ukrajina pobeđuje, američki predsednik Džo Bajden nakratko je posetio Kijev. Ali, za posetu su Amerikanci morali da pitaju Moskvu, na neki način, da je mole. I Moskva je dozvolila i bila je to, u tom svetlu, ponižavajuća poseta "pobedničkom" Kijevu koju je morala da odobri Rusija. Koja, kako se tvrdi, gubi rat.

Ali kao da se ništa nije dogodilo. U Poljskoj je predsednik Bajden izjavio da je pobeda Ukrajine potrebna Americi "da bismo delovali širom sveta". U Varšavi je razgovarao i sa liderima takozvane Bukureštanske devetke, još jedne američke konstrukcije, koju čine Bugarska, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka, Češka i Estonija. To su oni koji bi trebalo da čine novi NATO istočni korpus od tri divizije.

Taj korpus bi trebalo da bude na prvoj liniji sukoba sa Rusijom.

To je, međutim, još jedna iluzija, održavanje privida moći, jer te zemlje nemaju vojni kapacitet za ozbiljan sukob. U Americi se, doduše, i priznaje da bi kapacitet mogle da imaju samo Poljska i Rumunija, na koje se u Vašingtonu računa kao na "jedine prave američke saveznike u Evropi".

Ista igra u istom timu

Realnost je, ne samo u Ukrajini nego i na samom takozvanom Kolektivnom Zapadu, potpuno drugačija. Sve je jasnije da je Kolektivni Zapad pred porazom i da ipak nema jedinstva jer jedan deo političke i poslovne elite, pre svega u Americi, počinje da sumnja u smisao daljeg ratovanja protiv Rusije. Primetni su zabrinutost i, u izvenoj meri, strah od daljeg razvoja događaja.

Zato je i obnovljena agresivna retorika. I zato predsednik Bajden i dalje uporno poručuje da su se saveznici ujedinili i da su u stanju da pariraju Rusiji. Ali, osim obilja uobičajenih fraza i opštih mesta, predsednik SAD nije ponudio nikakvu ideju o načinu na koji njegova administracija planira da nastavi da upravlja svojim "saveznicima" u Kijevu i Briselu i da sačuva "jedinstvo". I, naravno, na osnovu čega se uopšte tvrdi da Rusija neće nikada pobediti Ukrajinu.

Očigledno je, međutim, i to je svima jasno, da svi oni koji na Zapadu govore o pobedi Ukrajine i rasulu Rusije dobro znaju da to nije tačno. I ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski zna da sve to nije istina. Ali svi oni moraju da igraju istu igru u istom timu, niko ne sme da iskorači. I svi, takođe, znaju da tenkovi, pa čak ni borbeni avioni koji su i  najveća iluzija, ne mogu da promene ratnu situaciju.

Utoliko pre što tenkova i aviona i nema dovoljno. I što se rat u Ukrajini pretvorio u ogromnu mašineriju pljačke poreskih obveznika zapadnih zemalja. Ali, uskoro, već od avgusta ove godine, novca više neće biti.

No, i u politici, kao i u životu, uvek se dogodi nešto nepredviđeno što onda određuje i život i politiku. Tako se, iznenada, pojavilo otkriće doajena američkog novinarstva Simora Herša da Amerika stoji iza diverzije na gasovodima Severni tok. Njegovo okriće je promenilo mnogo toga i u samoj Americi i u odnosima zapadnih saveznika. Posledice će biti ozbiljne. Herš ima još materijala o toj diverziji i nastavlja da ih oblikuje i uskoro će ih objaviti.

Građanski rat elita

I ranije se sumnjalo da je Amerika autor diverzije koja je među mnogima viđena i kao objava rata, ne Rusiji nego Nemačkoj, ali Heršova otkrića imaju izuzetno veliku težinu. Heršove informacije nisu nagađanja, one dolaze od zvaničnika američke administracije, praktično iz vrha,  što svedoči o rascepu unutar vladajuće elite u Vašingtonu. Praktično, u toku je neka vrsta građanskog rata elita. Drugim rečima, ne postoji jedinstvo unutar zapadnih elita. Naprotiv.

Sve je izvesnije da Zapad u Ukrajini ne može da pobedi i zato Bela kuća sada nameće mantru da je pobeda u Ukrajini egzistencijalno pitanje Zapada. I to jeste egzistencijalno pitanje za američku viziju sveta, ali istovremeno ukrajinska kriza i američki planovi su i pitanje egzistencije za Rusiju.

Ali Ukrajina ne može da pobedi. I šta onda? Može li se zamisliti da Amerika prizna poraz? Ne, ne može. Može li se zamisliti da Zapad prihvati raspad NATO alijanse?  Teško. U prevodu, Zapad ne odustaje od ratnog puta.

Sada se razmatra opcija da se NATO trupe rasporede u zapadnom delu Ukrajine i tako izazove nova i dugotrajna kriza. Ta kriza bi mogla da se završi ne kao rat u Koreji, nego pre kao onaj u Avganistanu. Dugo bi, međutim, mogla da potraje.

Pogrešna procena ili otvorena laž

Američka vojna industrija nema kapacitet za širok i ozbiljniji rat, a postoji mogućnost da se rat iz Ukrajine proširi i na celu Istočnu Evropu. I zato nije teško videti zašto su razne frakcije u dubokoj državi zabrinute. Utoliko pre što je sve što je do sada zvanični Vašington rekao bilo, ili pogrešna procena, ili otvorena laž.

Mnogi u dubokoj državi veruju da bi na kraju Amerika mogla da bude najveći gubitnik u ratu protiv Rusije.

Ali šta je onda sudbina Evrope kao dela Kolektivnog Zapada? Teško je poverovati da evropski lideri ne vide o čemu se radi. Ništa ne govore, niti se brane a nema ni narodnih pobuna. U osnovi je reč o masovnoj korupciji, što ličnoj što poslovno-finansijskoj, gde Evropljani na kraju pristaju da budu američki vazali. Od Evrope, barem u skorije vreme, ne bi trebalo ništa očekivati.

Kao što su pokazali i samit u Davosu i Minhenska konferencija o bezbednosti, zapadne globalističke strukture nemaju ideja i gube značaj. To su bili skupovi gubitnika savremene istorije.

Uz to, teško će doći do skorijih promena jer sankcije Rusiji i uskoro i Kini stvaraju novu klasu bogatih u društvu, u osnovi kriminalizuju društva, jer se favorizuju oni koji imaju sposobnost i spremnost na kršenje zakona, i ta nova, naglo obogaćena klasa, stiče uticaj i neće se odreći tog svog uticaja. Zapad, u stvari, može da ostane predvođen grupom švercera.

U senci rata i zapadne nadmenosti u porazu dešavaju se i drugi istorijski globalni procesi. Drugi preuzimaju svetsku ulogu. Pored konstituisanja Evroazije, koja će kao integracija obeležiti 21. vek, vredilo bi podsetiti da se uskoro u Moskvi održava rusko-afrički samit. Zapad je izgubio i Afriku.