U epohalnim globalnim lomovima koje simbolizuju kriza i sukob u Ukrajini, jedno od ključnih pitanja je kakva je perspektiva Evrope kada se ti lomovi okončaju. Evropa, koja je vekovima bila simbol razvoja i globalne politike, nalazi se i u političkom i u ekonomskom kolapsu a sukob u Ukrajini pokazao je da ona više ne postoji kao samostalan, politički i ekonomski subjekt. Stari kontinent je na marginama savremene istorije a njenu sudbinu će na kraju odrediti ishod sukoba u Ukrajini.
I šta su onda perspektive Evrope?
Kriza Evrope, podsetimo, traje još od Prvog svetskog ili Velikog rata. Praznine krize je od tada pokušavala da iskoristi Amerika koja je posle Drugog svetskog rata uspela da okupira veći deo Evrope i na neki način postane njen vlasnik. Ali, tek tokom krize i sukoba u Ukrajini, Amerika je uspela da preko Evropske unije (EU) potpuno zavlada Evropom i tako je praktično izbaci iz savremene istorije. EU se potpuno amerikanizovala. Stari kontinent nikada nije bio toliko amerikanizovan i to u času kada politički pogled na svet Vašingtona gubi na svetskoj pozornici. Odgovor evropskih vazala je da je potrebno više Evrope, što znači širenje EU i još više oružja za Ukrajinu. Ali, šta je realnost?
Neutralnost nije opcija
Zašto je to tako i kako se to moglo desiti? Nije samo reč o okupaciji nego je na sceni korumpirana politička elita koja je bez ikakve političke vizije i samo se zaklanja prvo iza EU a kada to nije dovoljno onda iza Amerike, kao lidera zapadnog savezništva. Ali ključno je pitanje do kada to može trajati.
Malo je, međutim, verovatno da će se iskorak desiti u skorije vreme. Jer, politički lideri koji bi trebalo da iznesu preokret su u stvari i glavni krivci. I svi su svesni kuda to vodi i da ne govore istinu ali niko nema snage da iskorači.
Fascinantna je ta upornost evropskih lidera u ignorisanju stvarnosti i interesa njihovih zemalja. Najbolji primer je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok koja upozorava 85 odsto sveta koji nije podlegao Americi i EU: "Neutralnost nije opcija" i poziva "stanite na stranu, na stranu mira, na stranu Ukrajine, na stranu humanitarnog međunarodnog zakona, i za sve to vreme to znači dostavljanje municije Ukrajini da može sebe da odbrani".
Ali, nisu samo problem političari nego možda i više intelektualna elita zemalja EU. Umesto suočavanja sa stvarnim uzrocima savremene krize veći, dominantan deo te elite se bavi, kako to oni zovu, pacifikacijom Rusije, pa se u EU diskutuje da li je Rusija dovoljno pacifikovana posle Drugog svetskog rata rata ili je potrebna dodatna terapija. U kojem to svetu živi ta elita? EU u stvari pokušava da proširi "kulturnu revoluciju" ili "kulturu poništavanja" i na Rusiju.
Nemački kancelar Olaf Šolc je, govoreći nedavno u nemačkom parlamentu, Bundestagu, definisao da je Nemačka suočena sa "odlučujućim momentom" i da je Nemačka odlučila da će biti na strani Amerike i njene ideologije, da je svet podeljen između Zapada, koji je pravednik, i imperije zla u kojoj su Rusija, Kina i ostali.
Cilj je, kako je rekao, da se imperije zla poraze i svim sredstvima potčine Zapadu. U tumačenjima Šolcovih reči se ukazuje da je Zapad spreman na rat jer takva ambicija se može postići samo ratom. To je nova evropska mesijanska misija, američki mesijanizam se sada prebacio u Evropu.
Sluge interesa
Ali i u samoj Nemačkoj se postavlja ključno pitanje - koliko dugo će Nemačka moći da bude sluga američkih interesa jer to što govori Šolc nije nemački interes. Pored ekonomskog urušavanja strahuje se i od verovatnog potpunog prebacivanja tereta sukoba u Ukrajini na Evropu i Nemačku. Za razliku od Amerike, Nemačka je veoma blizu Ukrajine i to u celoj Nemačkoj već sada budi veliki strah. Zastrašujuća perspektiva.
To znači da prihvatanjem tog pogleda na svet, te ideologije, bilo kakvi budući odnosi sa Rusijom nisu mogući. Tu nema pregovora. A istovremeno je potpuno jasno da nezapadni svet ne mari za tu zapadnu ideologiju i smatraju da je besmislena i glupost.
Može li se politika EU ipak promeniti?
To je u dogledno vreme malo verovatno jer slepim opredeljenjem za američku ideologiju izuzetnosti i bahatosti EU je srušila sve "mostove sa budućnošću".
Jedina mogućnost eventualne promene je kada Rusija pobedi u Ukrajini. I kada se rat u Ukrajini potpuno evropeizuje i Evropljani shvate da oni treba da ginu za Ukrajinu. Onda će i drugačiji interesi evropskih zemalja biti afirmisani, postaće dominantni. Analena Berbok će ostati usamljena.
U međuvremenu se nameće i dilema da li bi evropske lidere i trebalo uzimati za ozbiljno. Nedavno su tako predsednik Francuske Makron i kancelar Šols tražili od ukrajinskog predsednika Zelenskog da počne pregovore sa Moskvom. A oni su mu obećali još oružja i neku vrstu članstva u NATO samo ako započne mirovne pregovore sa Rusijom. On ih je odbio. Da li je moguće da je to koncept evropskih lidera? Neki hroničari se čak pitaju, ako se za Zelenskog već zna koju onda drogu uzimaju Makron i Šolc?
Kula od karata
Tako je Evropa sebe spustila veoma nisko da zavisi od američkog predsednika Bajdena i ukrajinskog Zelenskog a istovremeno sankcije pogađaju građane EU mnogo više nego Ruse. Da li je Evropa postala talac ne samo Bajdena nego i Zelenskog.
A šta će tek da bude kada Amerika bude tražila da Evropa sledi sankcije, i mogući rat, i protiv Kine. Uz to, Kina se predlogom osnove eventualnog mirovnog sporazuma Ukrajine i Rusije, koji je sinhronizovan sa Moskvom, praktično već uključila u krizu u Ukrajini. To je i negoveštaj aktivnijeg učešća Kine i u drugim globalnim problemima.
Ali uprkos propagandi i javnim izjavama u Evropi je primetna panika. Utisak je da svi čekaju da se sruši prva karta te kule od karata, da neka zemlja prva iskorači. Zanimljivo je da mnogi veruju da će ta prva karta biti Velika Britanija koja je do sada bila vodeći ratni huškač i američki vazal. U Britaniji je situacija mnogo teža nego u drugim evropskim zemljama i vlast neće imati mnogo izbora.
Iako su svi svesni stvarne situacije u Ukrajini i da rat protiv Rusije ne može da se dobije, svi nastavljaju po starom. Svaki dan po neko dobije isto zaduženje. Šefica francuske diplomatije Katrin Kolona pozvala je zapadne zemlje na pružanje masovne i brze vojne pomoći Ukrajini iako njen predsednik Makron govori o mirovnim pregovorima.
Evropske zemlje u stvari vode korumpirani lideri koji veruju da su ljudi, oni koji su glasali za njih, budale. Korupcija je osnovni instrument vazalnog odnosa prema Americi.
Pored amerikanizacije u EU su sve veći problemi i u odnosima dveju vodećih zemalja, Nemačke i Francuske. Ranije se osovina Berlin-Pariz smatrala osnovom stabilnosti Evropske unije, a istupanjem Velike Britanije iz EU partnerstvo dve lokomotive Unije postalo je još značajnije. Problemi u odnosima Berlina i Pariza pokušavaju da se prikriju medijskim pričama o zajedništvu u politici prema Ukrajini i vernosti Americi ali se ti problemi ipak ne rešavaju ako ih je uopšte i moguće rešiti. U Francuskoj se veruje da Nemačka ne smatra Francusku svojim prioritetnim partnerom.
Privid samostalnosti
Evropsko jedinstvo i privid samostalnosti pokušavaju da se stvore stalnim planovima o stvaranju sopstvenih vojnih snaga. Ali to je sada dalje od realnosti nego ikada. Umesto jačanja odbrambene snage, rat u Ukrajini je pojačao vojnu zavisnost Evrope od Sjedinjenih Američkih Država. Evropa je propustila svoju šansu.
Evropa će biti suočena sa potpunim slomom ne samo političkim nego i ekonomskim. Sa osiromašenim građanima i urušenom privredom biće još više skrajnuta na margine istorije i zavisiće od drugih. I Amerika će na kraju verovatno napustiti Evropu, kada izvuče sav novac i poslove za koje je zainteresovana. Jer, šta vredi osiromašeni vazal i u kome nema novca.
To je verovatna perspektiva Evrope. Od EU neće ostati ništa a ni od NATO pakta koji je decenijama bio policajac navodnog jedinstva Evrope. Ostaće samo mit o evropskoj integraciji i njegova propaganda.
Takav razvoj je potpuno izvestan ali će ipak sporo teći. Ne samo zbog toga što većina zapadnih zemalja još uvek ima akumulaciju nacionalnog bogatstva nego i zbog činjenice da je Ukrajina na Kolektivnom Zapadu postala neka vrsta nove religije i politička sudbina ne samo Bajdena nego i svih evropskih lidera koji zavise od održavanja religije Ukrajine.
O svemu ovome bi možda pre svega trebalo da povedu računa zemlje koje još nisu članice evropske integracije a uporno žele to da budu.