Na samoproglašenom Kolektivnom zapadu desio se istorijski apsurd – vlasti izabrane na demokratskim izborima okrenule su se protiv sopstvenog naroda, onih čijim su glasovima i došle na vlast. Vlasti su protiv sopstvenog naroda i to sa gotovo religijskom upornošću usamljenih monaha. Iz ugla demokratskog istorijskog iskustva to je neka vrsta zapadne kontrarevolucije.
Taj proces je počeo odavno, još od nestanka Sovjetskog Saveza kada je na Zapadu nestalo straha i stida a najilustrativniji primeri su Evropska unija (EU) i jedinstvena valuta evro. Narod je redovno na demokratskim izborima birao svoje predstavnike a oni, ko god da je izabran, su onda aktivno radili protiv interesa onih koji su ih izabrali. Nestalo je države kao osnovnog zaštitnika naroda. Sve se to pokrivalo agresivnom medijskom propagandom, izmišljanjem nekih viših, planetarnih, ciljeva, nepostojećih neprijatelja i neverovatnim lažima.
Evropska unija i celi Kolektivni zapad će uću i u istoriju medicine jer su pokazali da je laž zarazna bolest.
Izabrani poslanici na koje narod na izborima prenosi svoj suverenitet su postali puki lobisti i nemaju nikakve veze sa narodom kojeg formalno predstavljaju. I niko za to ne odgovara. Nestalo je odgovornosti. U Britaniji je otkrivena elektronska prepiska ministra zdravlja Mata Hankoka, u vreme epidemije korona virusa, koja pokazuje da su vladine mere protiv korone bile velika obmana sa ciljem instalacije straha i da zatvaranje Britanije nije bilo ni potrebno. I potom je otkriveno da Hankok, koji je još uvek poslanik, naplaćuje dnevno 10.000 funti za "savetovanje" svetskih kompanija, drugim rečima za lobiranje. I niko ne odgovara za bilo šta.
Takođe sve je veća sumnja da britanski premijer u vreme korone, Boris Džonson nije uopšte bio u bolnici kada je imao kovid nego u rezidenciji izvan Londona. A mediji su panično objavljivali kako je u intenzivnoj nezi i bori se za život. Plašenje naroda.
Opoziciona Laburistička partija je u parlamentu i zvanično zatražila istragu o tome ali ništa se nije desilo. Slično je i u drugim evropskim zemljama a najtipičnije u Evropskom parlamentu koji je prepun lobista a ne predstavnika naroda. Narod, demos, u EU i ne postoji. Ili na drugoj strani ekstrema je nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok koja je javno rekla da će pomagati i naoružavati Ukrajinu bez obzira šta misle Nemci i ako su protiv toga. Koga ona predstavlja?
Nova realnost
I svi to znaju i vide ali se onda plasiraju neizbežni eksperti koji javnosti nude formulaciju da je to post-demokratsko vreme. Šta to znači? U stilu to je nova realnost, razvoj društva. I Kolektivni zapad traži i od drugih da se tako ponašaju ako ne žele preti im se ratom.
Negde se i uspeva i taj model protiv naroda se zapatio i u mnogim zemljama koje još nisu članice EU ali su na takozvanom evropskom putu. Neke od njih kao Crna Gora su i članice NATO pakta. Na primer, većina građana Crne Gore, članice NATO saveza, prema nedavnom istraživanju RT Balkan, najgore mišljenje imaju upravo o NATO paktu, njih 60 odsto, a najpovoljnije o Mitropoliji crnogorsko-primorskoj Srpske pravoslavne crkve i Srbiji. A samo 11 odsto Crnogoraca ima pozitivno mišljenje o NATO savezu a toliko je i onih koji pozitivno misle o Americi a negativno o njima misli 61 odsto. I dve trećine Crnogoraca ne podržava uvođenje sankcija Rusiji. A vlast u Podgorici radi sve ono protiv čega je tamošnji narod. To je model.
Otuđenost političke elite, sluganstvo tuđim interesima i otvorena borba protiv sopstvenog naroda su se u najogoljenijoj formi pokazali tokom krize i rata u Ukrajini. Politička elita je verno sledila tuđe, američke ekonomske i geopolitičke interese i dovela i do ekonomskog i političkog samoubistva zemalja Evropske unije. Evropska unija je osiromašena, finansijski i ekonomski ruinirana a politički potpuno marginalizovana.
Kap koja je prelila čašu
Ali, kako kaže narod, "možeš koliko hoćeš ali ne možeš dokle hoćeš". Nagoveštaji narodnog nezadovoljstva su već vidljivi u svim vodećim zemljama, pre svega u Francuskoj i Nemačkoj. I u Britaniji koja nije u EU. Za sada su to masovni štrajkovi ključnih delatnosti, od transporta do zdravstva, a u Francuskoj i masovne demonstracije. Prave pobune još nema. Bez obzira na konkretne motive tih štrajkova i demonstracija to je iznad svega protest većine naroda protiv vlasti i njihove politike, uključujući i onu prema ratu u Ukrajini. Iako ekonomska i politička kriza u zemljama EU već dugo traje sankcije prema Rusiji i zaoštravanje sa Kinom su na neki način kap koja je prelila čašu.
Za sada je malo verovatno da će ti protesti i štrajkovi doneti neke promene ali oni bi mogli biti i početak procesa nezaustavljivog narodnog nezadovoljstva koji će na kraju neizbežno dovesti do promena. Međutim, ne tako skoro. Jer, u EU se desio, kako je to govorio Karl Šmit, savez elita i to po modelu koji je nekada u Nemačkoj ustoličio Adolfa Hitlera. Političke elite su naime jedinstvene, i opozicija i vlast, svi su protiv sopstvenog naroda. Nema, u stvari, politike. Nema dijaloga.
Nema još kritične mase niti političke snage koja je bi mogla da organizuje narodno nezadovoljstvo. Nema dileme da je akumulacija narodnog nezadovoljstva velika i postaje sve veća ali barem do sada u istoriji, ni jedan protest ili demonstracije nisu bili spontani. Uvek mora da postoji neka organizacija koja to organizuje. U Francuskoj i Nemačkoj i u Britaniji to su sindikati. Ali svi ti sindikati su veoma korumpirane organizacije i praktično rade nečije poslove mahom za vlasti i bogate. U stvari, protesti i demonstracije su na Zapadu instrumentalizovani i koriste se kao neka vrsta ventila za amortizaciju narodnog besa i nezadovoljstva. To je Francuska poslednjih godina najbolje pokazala.
Bez obzira ko ih organizovao talas protesta je sada ipak teško zaustaviti utoliko pre što evropske vlade i dalje žive u uverenju da mogu da obmanu narod i da mediji, propaganda i laži mogu sve da urade. I zaista poslednjih nekoliko decenija im daje i za pravo u tom verovanju da su obmane moguće i čak efikasne. Ali, ipak, život i realnost još niko nije pobedio. U stvari, nisu čak ni potrebni protesti i demonstracije, sistem se sam iznutra urušava. Kao u Sovjetskom Savezu.
Motorni mit
Promene na Kolektivnom zapadu pre svega u Evropi će dosta sporo ići uprkos nezadovoljstvu javnosti. Nema države, u stvari, ne postoji državna struktura koja bi razgovarala sa narodom, državni poslovi su privatizovani i sve je prepušteno medijima i propagandi. Niko nije odgovoran. Glavni krivci su Evropska unija i evro. Iako su i Evropska unija i evro u kolapsu političke i poslovne elite uporno održavaju privid njihovog postojanja. Svi se kriju iza Evropske unije i evro sistema. I niko ne sme da prvi učini iskorak a ako ga neko i preduzme kao što je britanski Bregzit onda se elite brzo organizuju i sve ostane po starom. Ako bi neka zemlja ili lider iskoračio onda bi se i svi drugi srušili.
Takozvani evropski put je postao nova religija i prema svima koji drugačije misle ili imaju kritički odnos generiše se gađenje kao i prema svakoj drugoj religiji. Motorni mit te neobične religije je postala Ukrajina.
I promena u Evropi i na celom Kolektivnom zapadu, kako sada izgleda, nisu moguće i neće ih ni biti dok se ne završi rat u Ukrajini. A Kolektivni zapad koji i dalje neguje iluziju o pobedi nema snage ni kapaciteta da bude pobednik. I kako god da se završi za Evropu oličenu u Evropskoj uniji to neće biti dobro. Jer, vlasti su protiv sopstvenog naroda i sama neka vrsta kataklizme može da promeni takav sistem. Ukrajina bi za Evropu mogla da bude ta vrsta kataklizme.