Velikoj većini je potpuno jasno kakve su se epohalne promene u savremenom svetu već desile ali je, ipak, nejasno šta će se dalje dešavati i kako će se aktuelna kriza razvijati. Izvorište krize je, jasno je, ambicija Amerika i njenih, pre svega, evropskih vazala da u gubitku moći zadrže dominaciju u svetu, ali je ipak nejasno šta bi Zapad mogao dalje da preduzme. Malo je racionalnih mogućnosti. Jer, to je bes nemoći.
To jeste bes nemoći ali je ipak teško objasniti ponašanje današnjeg Zapada i Amerike. Kao da neko namerno radi na samouništenju Zapada i neverovatna je ta unutrašnja snaga destrukcije. Problemi se nagomilavaju ali se na njih reaguje samo retorikom koja je postala glavni politički pa i ekonomski instrument.
U nastalim globalnim promenama, Amerika i Zapad, u stvari, imaju samo dva izbora. Jedan je da se suoče sa realnošću i da sami sebi priznaju da je društveni, ekonomski i finansijski model, koji im je omogućavao dominaciju u svetu, potrošen i da na stvarnosti a ne retorici krenu pre svega u unutrašnje reforme.
Drugi je da uporno guraju ono što je već propalo i da idu do kraja u destrukciji. Do potpunog sloma i katastrofe.
Mnogi zapadni hroničari veruju da bi se ipak mogao dogoditi ovaj drugi izbor. Amerika će, kako sada stvari stoje, ići do kraja putem samodestrukcije. Velika većina njene političke i ekonomske elite jednostavno ne ume drugačije. To je put u katastrofu ne samo Amerike i Zapada nego i mnogih drugih. Drugim rečima, put u novi svetski rat.
Nema rešenja problema bez dijaloga
Kriza i rat u Ukrajini su simboli tog izbora i puta.
Kao što istorijsko iskustvo pokazuje da nema rešenja problema bez dijaloga. A na Zapadu upravo nema nikakvog dijaloga. Samo jedna verzija. Ako neko i pokuša i dobije priliku da nešto drugačije kaže ili ukaže na stvarne probleme, odmah bude ritualno proglašen ruskim špijunom i "Putinovim lojalistom". I za taj gotovo religijski teror koristi se rat u Ukrajini a ključni problemi nemaju mesto u javnoj komunikaciji. Ali, Ukrajina više nije dovoljna jer javnost nije u toj meri zainteresovana za Ukrajinu i mnogi se čak ponašaju kao da se tamo ništa ne dešava. U stvari, većina ljudi još nije spremna da prizna šta se stvarno desilo i da ovako više ne može.
Povremeno se pojave i neke inicijative kao što je nedavna poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Kini. Stvarni razlog njegove posete je pokušaj održavanja ekonomskih veza sa Kinom u svetlu američkih pa, u tom duhu, i planova Evropske unije za zaoštravanje odnosa sa Pekingom. Pored tehnološke zavisnosti zanimljivo je da Francuska u velikoj meri zavisi od Kine i u kozmetičkoj industriji. Kina je najveće tržište francuske kozmetičke industrije koja daje 40 odsto vrednosti Pariske berze.
Ali, zapadnoj političkoj javnosti je privukla pažnju izjava predsednika Makrona da je sa Kinom dogovorio inicijativu da zajednički pokrenu mirovni proces u Ukrajini i da čak do ovog leta krenu mirovni pregovori Moskve i Kijeva. Govori se čak i o nekom tajnom planu. I to se, po starom modelu, saznaje iz anonimnih izvora. Ali, mediji su razumeli i da je kabinet predsednika Makrona potvrdio da su o tome dogovoreni dalji diplomatski kontakti dve strane.
I to je sve vezano za najavljenu ukrajinsku ofanzivu ovog proleća, za koju se procenjuje da neće doneti željeni uspeh pa bi onda Kijev bio prinuđen na pregovore.
Ali, Makron je takođe izjavio da je Evropi potrebna "strateška autonomija" u odnosu na Ameriku a govorio je i o problemu o ekstrateritorijalnosti američkog dolara. U prevodu, izjasnio se protiv toga.
Nož u leđa
U Americi i Britaniji je odmah optužen da je "izdajnik" i da je "zabio nož u leđa" takozvanom Kolektivnom zapadu. I to ne kao izdajnik svog naroda nego baš Amerike. Ali, u Evropi mnogi misle isto što i Makron. U tome je problem. Neizvesno je, naravno, šta će i stvarno biti od te Makronove inicijative sa Kinom jer, na primer, samo dan, dva posle posete Pekingu njegov ministar spoljnih poslova je na sastanku zemalja G7 potpisao deklaraciju o "sužavanju" odnosa sa Kinom. Kome onda verovati?
Da li je, u stvari, taj istorijski iskorak Evrope o kojem govori Makron i moguć? Teško da je moguć. Jer, NATO je ne samo vojni okvir nego Evropa i politički funkcioniše unutar NATO pakta. A tu je i evro koji je derivat američkog dolara i evro zona koja čini većinu u Evropskoj uniji koja ne može da izbegne dolar. Bez obzira na cenu. I u Evropi je većini to jasno, ali dok god postoji NATO nema šanse. I NATO sada zato umesto tradicionalnih uporišta Nemačke i Francuske oslonce traži u Poljskoj, malim baltičkim republika i Rumuniji. Ali, da li je to Evropa?
Svi putevi krize ipak vode u Ameriku. I glavni američki cilj je spasavanje dolara kao osnovnog instrumenta njene globalne dominacije još od 1944. godine. I svi treba da se žrtvuju da bi se sačuvao dolar. Da li je, međutim, moguće spasiti dolar? Bivši ministar finansija i jedan od stubova takozvane duboke države Lorens Samers upozorio je da Amerika gubi globalni uticaj zbog toga što se druge sile, a posebno Rusija i Kina, ujedinjuju i osvajaju naklonost neutralnih zemalja. Amerika, ocenio je, postaje sve usamljenija. "U svetu je sve vidljivija fragmentacija, a raste osećaj da Sjedinjene Države postaju upravo onaj fragment sa kojim drugi ne žele da se povezuju". Samers sugeriše Vašingtonu da razmisli kako da reši probleme kakvih dosad Amerika nije imala.
I da li je onda realno da spasi dominacija dolara i Amerike? Izgleda, ipak, da je to nemoguća misija. Prema najnovijoj analizi "Fajnešel tajmsa", do 2021. 73 odsto svetskih strateških rezervi bilo je u dolarima, a onda su krajem te godine opale na 67 posto. Pa su tokom 2022. spale na 55 a procenjuje se da će rokom 2023. spasti na 47 odsto.
Uz to, poslednjih nekoliko nedelja iz američkih banaka je povučeno najmanje hiljadu milijardi dolara depozita. Banke ostaju bez novca ali su još veći problem takozvane nebankarske institucije kao što su investicioni fondovi.
Pogrešna procena
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) procenjuje da će u ovoj godini pad globalnog društvenog proizvoda (BDP) dostići najmanje 2,8 hiljada milijardi dolara. Naravno, izgovor je rat u Ukrajini.
Bivši britanski ministar i kreator bregzita, lord Dejvid Frost u analizi u "Dejli telegrafu" smatra da je za Zapad sada kasno. Sve je uzalud, ostala je samo retorika. Finansijski i ekonomski model se toliko urušio da tu nema popravke. I kolaps banaka je neizbežan, smatra lord Frost. I što je još gore, upozorio je, nema novih ideja niti intelektualne snage da se nešto promeni. Sada je, primetio je, ponovo na sceni ideja novog štampanja para, metodologija koja je od 2008. još više produbila krizu. On predlaže da se Zapad vrati modelu klasične ekonomije i osnovnim principima kapitalizma.
Ali, to je malo verovatno.
Masovna upotreba američkih sankcije je prelila čašu. Cilj je bio da one budu upozorenje drugima da će biti kažnjeni ako ne budu poslušni i da moraju da koriste dolar. A u stvari se desilo bekstvo od dolara i otvorene su druge mogućnosti. Politika sankcija je ipak bila fatalno pogrešna procena. Sve se to od javnosti prikriva propagandom kako je Zapad ujedinjen i kako nema alternativu. Ali, Zapad je globalno sve izolovaniji.
I taj kolaps može brzo da se desi, mnogo brže nego što se da i pretpostaviti. U velikoj meri zapadna politika podseća na Austro-Ugarsku uoči i za vreme Prvog svetskog rata. I Austro-Ugarska je sve do 1915. godine, recimo na Londonskoj konferenciji, krojila kapu drugima, ali za tri godine više nije postojala.
Amerika i njeni evropski vazali će naravno ostati na svetskoj pozornici, ali ne na dosadašnji način i mogu da bude samo jedan od a ne jedini igrač.
Ali nema u suštini snage da se nešto promeni. Po svemu sudeći, Amerika će ići do kraja destrukcije, samouništenja. Mora sve da propadne pa da se krene ispočetka. Zapad i Amerika jesu po definiciji jaki ali su ipak na putu bez povratka. I to će na kraju ove epohe dovesti do raspada Kolektivnog zapada. Sve je postalo bes nemoći. U njegovom očaju će mnogo ljudi da strada. A novi, nezapadni svet, je već stvoren.