Prekrajanje istorije: Koliko ima "Dana pobede"

I ove godine je obeležavanje pobede u Drugom svetskom ratu bilo poligon političkog prekrajanja istorije i neprekidnog licemerja zapadnih saveznika. To, naravno, nije ništa novo, ali ne bi trebalo prestajati na to stalno podsećati.

Obeležavanje pobede nad nacizmom je kontroverznije nego prethodnih godina zbog rata u Ukrajini. Ali, trebalo bi, u stvari, podsetiti i na to koliko  u Evropi ima dana pobede, ko je pobedio i da li se svi ti dani obeležavaju kao pobeda ili kao dan žalosti. Ne obeležavaju sve zemlje kraj rata kao dan pobede.

Danska i Holandija kraj rata obeležavaju kao Dan oslobođenja i to 5. maja jer je tadašnji britanski lider Vinston Čerčil napravio poseban mirovni sporazum sa Nemačkom koji je važio za severozapadnu Nemačku, Dansku i Holandiju. Norveška slavi 8. maj, ali kao Dan oslobođenja.

U Francuskoj se obeležava 8. maj a u Velikoj Britanija ima nekoliko "dana". Britanija obeležava 8. maj kao Dan pobede u Evropi, a 15. avgust kao pobedu u ratu na Dalekom istoku. A jedan deo Ujedinjenog Kraljevstva, grupe ostrva Džerzi, prema Francuskoj, slave 9. maj kao Dan oslobođenja jer su bili jedina teritorija pod nemačkom okupacijom.

Cela Istočna Evropa je još od sovjetskih vremena pa do nedavno obeležavala 9. maj. Pa su onda te zemlje kao deo evropskog puta promenile u 8. maj. Prve su to uradile baltičke republike, s tim što one 8. maj obeležavaju kao Dan sećanja koji bi mogao da se tumači i kao dan žalosti, parastos, jer tim malim državama dominiraju potomci  njihovih lokalnih nacista. I Poljska je promenila datum a taj dan je proglašen Danom nacionalne pobede. Na taj način te zemlje poručuju da su one deo Zapada, i 9. maj slave kao Dan Evrope. Poljska je, inače, ponajdalje otišla u negiranju stvarnosti Drugog svetskog rata.

I onda  je ovog maja i Ukrajina promenila u 8. maj a 9. se pridružila Danu Evrope. Poruka je da je i ono što je ostalo od te zemlje – Evropa a ne Rusija.

I ko, u stvari, u Evropi uopšte može da slavi pobedu u Drugom svetskom ratu? Samo Rusija i Velika Britanija. Sve drugo je licemerje. S tim što britanski istoričari tvrde da je i Britanija uz Nemačku u stvari gubitnik u tom ratu jer je, i pored pobede, izgubila svoj imperijalni status i postala satrap Amerike.

Rusija, međutim, održava slavljenje 9. maja. Glavna svečanost je velika vojna parada koja se u sovjetsko vreme održavala samo jubilarnih godina a 1995. godine je tadašnji predsednik Boris Jeljcin uveo da parade budu svake godine. Najveća je potom bila 2005. na obeležavanju 60. godišnjice kraja rata i kojoj su prisustvovali predstavnici 150 zemalja, a među njima i 50 šefova država, uključujući i predsednika Amerike Džordža Buša.

Ali, nisu to jedini "dani". Savet Evrope je 1964. godine proglasio 5. maj za Dan Evrope. Zanimljivo je da je Savet Evrope osnovan na inicijativu Velike Britanije i da je za Dan Evrope uzet 5. maj datum kada je realizovan separatni mir Britanije i Nemačke koji sada slave Danska i Holandija. A onda je Evropska zajednica 1985. godine proglasila 9. maj za novi Dan Evrope, u znak sećanja na dan kada je 1950. godine doneta takozvana Šumanova deklaracija o stvaranju Zajednice za ugalj i čelik. To je bahata i nepristojna ambicija jer Evropska zajednica, kao i potom Evropska unija, nisu čitava Evropa. Ali, bilo je važno amortizovati proslavu Dana pobede u Moskvi.

Dva dana pobede

To je i jedan od apsurda Evrope koju predvode Francuska i Nemačka, dve u ratu poražene zemlje. Čerčil je, u svom podozrenju prema Americi, od Francuske napravio zemlju pobednika i ugurao je u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija kako bi imao saveznika. To se savezništvo, međutim, raspalo debaklom u Suecu 1956. godine i Francuska je prešla na stranu tada Zapadne Nemačke.

Zvanično, međutim, evropske zemlje kao Dan pobede obeležavaju 8. maj jer tada je u 23:01 u Berlinu potpisana konačna kapitulacija nacističke Nemačke. Ali tada je u Moskvi već bio 9. maj i Rusija taj dan slavi kao Dan pobede. Kako je došlo do toga?

Tadašnji Sovjetski Savez i zapadni saveznici su sa onima koji su vodili Nemačku, Adolf Hitler je izvršio samoubistvo 30. aprila, dogovorili da se kapitulacija potpiše 8. maja u Berlinu. Ali, Amerikanci i Britanci su insistirali da Nemačka potpiše odvojenu kapitulaciju samo sa njima, pa posle u Berlinu sa svim saveznicima.

Amerika i Britanija su tokom Drugog rata su imale jak obaveštajni centar u Švajcarskoj i njihovi operativci predvođeni Amerikancem Alanom Dalsom, kasnijim osnivačem Centralne obaveštajne agencije (CIA) , održavali su kontakte sa nekim visokim nacističkim oficirima i istaknutim industrijalcima. Preko njih, a koristeći strah nacista od Sovjeta jer su dobro znali šta su tokom rata radili, oni su pregovarali odvojenu kapitulaciju.

Vodeći zagovornik te zasebne predaje Zapadu je bio admiral Karl Denic koji je prema Hitlerovoj oporuci postao predsednik Nemačke i hteo je da što više nemačkih vojnika bude na strani Zapada jer se plašio Sovjeta. On je bio jedini lider nacističke Nemačke koji nije osuđen na smrt nego na 10 godina zatvora, i umro je 1980. sa 89 godina.

I tako su nemački generali, kasnije svi osuđeni na smrt, u francuskom Remu potpisali zasebnu kapitulaciju sa Zapadom 7. maja 1945. godine. I onda su svi krenuli ka  Berlinu ali to je uzelo dosta vremena, kasnili su, pa je ona zvanična kapitulacija potpisana kasno u 23:01 8. maja u Berlinu. Moskva nikada nije priznala dokument kapitulacije u Remu a dokumentacija iz Berlina je na samom potpisivanju i na engleskom i na ruskom jeziku bila identična, ali je, kako su godine prolazile, počela da se razlikuje.

Drugim rečima, izdaja savezništva i licemerje su počeli još sa krajem Drugog svetskog rata, i taj kraj još traje.

Bezočno evropsko licemerje

U Americi se, posle silnih ratova koje je izgubila, pobeda u Evropi koristi za političku manipulaciju i neistine pa je i ove godina Bela kuća saopštila da su Amerika i njeni saveznici pobedili u Evropi. Nije to samo politička manipulacija nego i neznanje, a sadašnje generacije su odrasle u tom neznanju.

Trebalo bi da se u Beloj kući podsete i na reči ratnog predsednika Frenklina Ruzvelta koje je on, prema takozvanim Mitrohinovim arhivima, na Jalti izrekao Vinstonu Čerčilu. Naime, kada je Čerčil prigovorio Ruzveltu da je  "mnogo (teritorije) dato Sovjetima", američki predsednik je uzvratio da "Sovjeti malo i traže jer oni su dobili ovaj rat, a ne mi". Mada je podela interesnih sfera dogovorena već u Teheranu 1943. godine, a na Jalti samo potvrđena.

Od prvog dana je, dakle, bilo tako a sada je samo intenzivirano jer su, preko Ukrajine, Amerika i Evropa u otvorenom i stvarnom ratu protiv Rusije. 

U takvom ambijentu političko prekrajanje istorije postaje jedan od ključnih instrumenata obmane i nasilja. Posebno je kontroverzna sama Evropa. Ona u ovom vremenu zaista nema šta da obeležava i slavi. Ona je pod novom američkom okupacijom, većom nego ikada do sada. Bezočno evropsko licemerje.

Ovogodišnji "dani pobede, oslobođenja i sećanja" su u stvari još jedna opomena da u današnjem vremenu ne bi trebalo više ništa da nas iznenađuje...