Buđenje zarobljene Afrike

Svetska javnost se seti, uglavnom zaboravljene Afrike kada se desi neki državni udar koji nije po volji Zapada i Amerike. Ali aktuelne promene u svetu menjaju zaboravljeni strateški položaj tog kontinenta i Afrika postaje ne samo deo tih promena nego i jedan od nezaobilaznih faktora novog multipolarnog sveta.

Afrika bi mogla i da bitno utiče na sudbinu sveta u 21. veku. Pre svega ima najbrže rastuću populaciju. Trenutno ima 1,3 milijarde ljudi a procenjuje se da će do 2050. Afrika činiti četvrtinu globalne populacije. Postoje procene da Afrika ima potencijal da do 2063. bude treća ekonomija na svetu, veća i od Nemačke, Francuske, Indije i Britanije.

U Africi je prema procenama Ujedinjenih nacija 30 odsto svih mineralnih rezervi na svetu. Takođe, na tom kontinentu je i 65 odsto svetskog obradivog zemljišta i 10 odsto obnovljivih izvora sveže vode. A muči ga glad. Neverovatno kolonijalno nasleđe.

Afrika ima 54 države kao i dve koje nisu priznate: Somalilend, samoproglašeni severo-zapadni deo Somalije, koji je bio britanska kolonija,  i Zapadna Sahara.

Sa svojim bogatstvima i geostrateškim položajem Afrika je vekovima privlačila pažnju velikih sila. Kinezi su prvi od velikih sila bili u Africi još pre pet, šest vekova. U to vreme to je značilo vladati tim narodima a Kinezi nisu hteli da vladaju drugima i povukli su se. A onda su došli Evropljani i samo Etiopija od svih afričkih zemalja nije bila kolonija.

Kontrola nad prirodnim bogatstvima

Ali, i posle sticanja nezavisnosti bivši kolonizatori su zadržali uticaj i gotovo sve poslove što im je čak bilo i povoljnije jer nisu imali bilo kakvu odgovornost. Manje je poznato da je i nekadašnji Pokret nesvrstanih bio instrument zadržavanja kontrole nad bivšim kolonijama. Prema nekim britanskim dokumentima autor te ideje je britanski lider Vinston Čerčil. U vremenu opšte dekolonizacije Britanija je nastojala da zadrži kontrolu nad bivšim kolonijama i to pre svega nad poslovima i novcem od investicija i tu je Pokret nesvrstanih sa svojom uzvišenom idejom poslužio kao efikasno sredstvo. 

Vremena su se, međutim, menjala i mnoge zemlje Afrike su se emancipovale i krenule u obnovu svog suvereniteta. Bivše kolonijalne sile, sada predvođene Amerikom koja je nekada predvodila oslobađanje evropskih kolonija u Africi, okrenule su se nasilju i ratovima kao instrumentu zadržavanja kontrole nad prirodnim bogatstvima i geopolitičkom pripadnošću afričkih zemalja.

Amerika je pre 15 godina osnovala i Afričku vojnu komandu, Afrikom (Africom) sa sedištem u Štutgartu u Nemačkoj. Amerika se opredelila za vojno prisustvo kako bi zaštitila svoje interese i Afrikom je osnovan kada je uticaj Amerike u Africi počeo da opada. Ta formacija je prisutna u gotovo svim afričkim državama izuzev Egipta koji je sebi u nadležnost preuzela Centralna komanda.

Prisustvo Afrikoma se pravda međudržavnim ugovorima o navodnoj borbi protiv terorizma, uglavnom islamskog. Amerikanci nemaju mnogo vojnika u Africi, samo savetnici, ali njihovi saveznici iz bivših kolonijalnih sila imaju i svoju vojsku a pod izgovorom "misija Evropske unije". Sistem Afrikoma je saradnja sa lokalnom vojskom, Amerikanci obučavaju posebne jedinice i "savetuju" koje onda imaju elitni status i obično su u sukobu sa redovnom vojskom i vlastima. Logika Afrikoma je da Afrikanci ginu u ratovima za američke interese.

35 ratova za 15 godina

Amerika se okrenula nasilju i sukobima jer njen dotadašnji metod kontrole i kolonizacije više nije bio efikasan. Naime, Amerika je vladala afričkim zemljama preko Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koji su Afriku zavili u crnilo dužničkog ropstva. Ali, onda se pojavila Kina koja je mnoge zemlje oslobodila tih dugova i krenula u investicione cikluse.

Za vojno prisustvo u Africi Zapad koristi i veštački izazvane epidemije bolesti kao ebolu, na primer. U nekoliko zemalja u Zapadnoj Africi postoje i biohemijske laboratorije za generisanje pogubnih bolesti. I onda dolaze zapadni vojnici da "sprečavaju bolesti".

U Africi je poslednjih petnaestak godina vođeno 35 ratova a trenutno se vodi 15 intenzivnih mahom lokalnih oružanih sukoba. Najžešći su u Burkini Faso, Centralnoafričkoj republici, Demokratskoj Republici Kongo, Etiopiji, Maliju, Mozambiku, Nigeriji, Senegalu, Somaliji, Južnom Sudanu i Sudanu.

Pored oružanih sukoba česti su i državni udari. Zapadna Afrika je, na primer, u poslednje tri godine videla sedam državnih udara. U Gvineiji je državni udar 2021. predvodio pukovnik Mamadu Dumboja koga su obučavale američke Zelene beretke. U Maliju je 2020. državni udar predvodio takođe američki učenik. Ali, i ti američki učenici kada dođu na vlast vrlo brzo se okreću onima od kojih mogu njihove države da žive, pre svega prema Kini, i onda ponovo državni udar.

Najnoviji državni udar se desio u Nigeru. Većinske su ocene da taj čin nigerske vojske simbolizuje narastajuće neraspoloženje prema zapadnom vazalstvu jer je svrgnuti predsednik Mohamed Bazum imao podršku Zapada.

Pod izgovorom "mira i stabilnosti"

Niger je zemlja koju 80 odsto čini pustinja Sahara. Nikada nije bila država nego tek 1960. kada je dobila nezavisnost od Francuske. Niger je država sa velikim zalihama uranijuma i to je njen najveći problem. Ima 25 miliona stanovnika a kada je stekao nezavisnost imao je 3,4 miliona ljudi. To je zemlja sa velikim prirodnim priraštajem i na svaku ženu dolazi 7,1 novorođene dece.

To je muslimanska zemlja pa se Amerika i tu poslužila svojim metodom instaliranja islamskih terorističkih grupa u najvećoj meri pod američkom kontrolom prebačenih iz Libije. Pod izgovorom "mira i stabilnosti" u Nigeru su do nedavnog državnog udara prisutne i vojne snage Nemačke, Francuske, Amerike i Italije.

Pored zaliha uranijuma najveći problem Nigera je što je još 2017. krenuo u zbližavanje sa Rusijom. Tada je napravljen i plan o vojnoj i bezbednosnoj saradnji. Onda je krenulo nasilje islamskih grupa pa državni udar i 2020. izbori kada je pod sumnjivim okolnostima u drugom krugu izabran pro-zapadni predsednik Mohamed Bazum. On je svrgnut u nedavnom državnom udaru. A na skupovima podrške državnom udaru viore se ruske zastave.

Politička i bezbednosna zaštita

Afrika se, međutim, budi i ne želi da bude zaključana pa se otvara prema svetu. Jedan od simbola tog otvaranja su samiti sa velikim silama i do sada postoje američko-afrički, kinesko-afrički i rusko-afrički.

Nedavno je održan rusko-afrički samit u Moskvi. Američka diplomatija je vršila ogroman pritisak na afričke lidere ali je ipak 49 zemalja poslalo svoje predstavnike i iz 29 država su došli njihovi lideri ili njihovi zamenici.

Rusija je još uvek uglavnom politička i bezbednosna zaštita afričkim zemljama i sa nekima od njih ima i takve međudržavne ugovore. U trgovini Rusija nije bitno zastupljena u Africi i u celini na tržištu Afrike učestvuje samo sa 2,4 odsto a Kina, na primer, sa 19,6 procenata. Afrika iz Rusije uvozi uglavnom žitarice na koje otpada 30 odsto ukupnog uvoza a unutar toga je 95 procenata pšenica. A Afrika u Rusiju izvozi uglavnom voće, povrće, ribu i plemenite metale.

Ali i to se menja pa je na samitu u Moskvi potpisano nekoliko desetina novih ugovora. Rusija ima i veliku prednost u tome što je u vlastima i državnim aparatima afričkih zemalja i oko 100.000 ljudi koji su školovani u Moskvi a od početka ove godine oko 1.000 studenata iz Afrike došlo je na školovanje u Moskvu. A na samitu je dogovoreno i da ruski fakulteti, pre svega medicinski, otvore svoja odeljenja u afričkim zemljama.

Otvaranje Afrike prema svetu dovelo je i do izvesne "konkurencije" u uticaju pa su pored evropskih kolonijalnih sila i Amerike, Rusije i Kine prisutne i Turska, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Problem hrane stariji od rata u Ukrajini

Zapadna propaganda je nastojala da samit u Moskvi stavi pod senku rata u Ukrajini i optužbe da nedavni raskid sporazuma o izvozu ukrajinskog žita uzrokuje glad u Africi. A kada je važio dogovor o izvozu samo je tri odsto završilo u Africi. Rusija je sada ponudila besplatno žito za afričke zemlje i otpisala je 23 milijarde dolara neplaćenog duga.

Problem hrane je stariji od rata u Ukrajini ali je ukrajinska kriza zaista uticala na promene u Africi. Politika sankcija, rat i promene u svetu su ohrabrile afričke lidere da se daleko aktivnije okrenu i drugima i napuste zapadno tutorstvo. Ukrajinski rat je u stvari za Afriku političko i ekonomsko otrežnjenje.

Naravno, proces emancipacije Afrike neće biti jednostavan i brz ali je krenuo i stvoren je povoljan međunarodni ambijent. Amerika i Zapad sem nasilja, korupcije i ličnih ucena korumpiranih lidera nemaju ništa drugo da ponude Africi a drugi, pre svega Kina i Rusija nude investicije, ekonomsku saradnju i političku podršku. Afrika je na putu povratka svog suvereniteta.