Upotreba predsedničkih izbora u Americi

Zapadna medijska mašinerija nameće globalnoj javnosti uverenje da od narednih predsedničkih izbora u Americi 2024. zavisi sudbina sveta. Tako su predsednički izbori postali univerzalni izgovor za nagomilane geopolitičke i geoekonomske probleme kojima, uprkos suprotnoj realnosti, pokušava da se zadrži mit o globalnoj dominaciji Amerike.

Čak se i lider albanske vlasti u Prištini Aljbin Kurti pozvao na predsedničke izbore. Na neformalnom skupu poznatom kao Bledski strateški forum Kurti je izjavio da Beograd i Priština moraju da normalizuju odnose uz, kako je rekao, de fakto međusobno priznanje, najkasnije do proleća sledeće godine, pre izbora u Americi. Dodao je i izbore za Evropski parlament. Kurti smatra da je neophodno postići normalizaciju odnosa do tog roka, jer će nakon toga "saveznici biti zaokupljeni izborima u SAD i EU". I Kurti se, dakle, krije iza američkih predsedničkih izbora.

Naravno, ključni problem je Ukrajina. Jedni kažu da Bajdenova administracija želi da vidi kraj rata krajem 2023. ili do januara, februara iduće godine. I Bajden bi tako uoči predsedničkih izbora mogao javnosti da ponudi verziju kako su "spasili Ukrajinu i da je Ukrajina sačuvana kao suverena država... Da, tačno je da je nekih 18,6 odsto zemlje pod okupacijom ali mnogo je više moglo da bude izgubljeno..." To je ono šta, prema tom delu vašingtonske elite,  Bajdenov tim želi. Drugim rečima, da objavi da je "misija okončana" što je neka vrsta takozvanog "zamrznutog konflikta".

Ali, to je ono šta misli jedan deo elite ali postoje i oni drugi koje žele nastavak rata do "poraza Rusije". I kako izgleda ti su trenutno u većini.

"Kompjuterski model"

Teško je, međutim, proceniti šta će stvarno i da bude jer nema više racionalnosti, Amerika ne živi u racionalnom vremenu. Sve je naime moguće a najmanje su to racionalne odluke iako bi racionalna politika nalagala izlaz iz rata u Ukrajini i njegovo okončanje. Ali, u vrhovima Vašingtona dominira ratna psihoza pa priče o pregovorima i navodni razgovori sa saveznicima ništa ne znače. To je propaganda.

A nikoga nije briga šta o svemu misli druga strana, Rusija i kakvi su njeni planovi. U stvari, dominira uverenje da će Rusija oberučke prihvatiti sve ono šta predlože Zapad i Amerika. Takav je njihov "kompjuterski model".

Kako sada izgleda, rat će biti nastavljen uprkos zabrinutosti zbog predsedničkih izbora. Vašingtonska većina zagovara stalni rat, takozvana "izraelska formula" kako bi se izbeglo priznanje poraza i povlačenje iz ukrajinske krize.

Istovremeno, Zapad pokušava i da uceni Ukrajince da nastave ofanzivu ali samo prema Azovskom moru čemu se ukrajinski generali protive ali zapadni mentori insistiraju da je to ukrajinska "poslednja šansa" a ako se ne iskoristi Zapad će se povući. I kad se Zapad povuče, Ukrajincima se poručuje da će morati da pregovaraju sa Rusijom. Ideje zapadnih generala svedoče da u stvari Zapad ne odustaje od napada na Krim i to je zapadni strateški cilj.

U tim planovima Zapad računa na ekstremističke krugove, u kojima je i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, a koji žele nastavak rata. Nije, međutim, dovoljno jasna situacija unutar kijevskog režima pa bi moglo doći do unutrašnjeg sloma u Kijevu i čak do građanskog rata. Tu ne pomažu predsednički izbori u Americi.

Zahtevi Moskve

Ali, šta planira Rusija. Zapad očigledno to ne zna a i kao da ga i ne interesuje. Ono što je sigurno je da su ciljevi Moskve drugačiji od zapadnih. Zapad uporno ignoriše i onaj deo plana koji je Rusija javno izložila uoči početka Specijalne vojne operacije. Rusija, da podsetimo, neće dozvoliti članstvo Ukrajine u NATO paktu niti da postoje ukrajinske oružane snage. Ne treba potceniti ni zahtev Rusije da se NATO vrati na pozicije iz 1997. godine.

Među planovima Moskve je, koliko se može naslutiti, i verovatno formiranje nove vlade u Kijevu, koja će garantovati neutralnost Ukrajine. Naravno to neće biti jednostavan proces, ali Rusija neće odustati. Da li će to biti postignuto daljim iscrpljivanjem Ukrajine ili će uslediti i puna vojna ofanziva na celu teritoriju ostaje da se vidi. Istovremeno, sa iscrpljivanjem Ukrajine iscrpljuju se i zapadni saveznici koji će sve manje moći da naoružavaju Ukrajini i finansijski joj pomažu.

U takvom ambijentu pojačavaju se napetosti i u Kijevu i u Vašingtonu. Nameće se i pitanje – "Ko je kriv?". Da li su to Ukrajinci ili Pentagon ili Britanci koji su bili zaduženi za preteranu propagandu da će Rusija biti brzo poražena.

Jedina preostala opcija

Mnogo je, međutim, zanimljivije u Vašingtonu. Najagresivniji su napori delova elite da osude bivšeg predsednika Trampa i da ga spreče da se kandiduje na narednim predsedničkim izborima. Ali, istovremeno rastu pritisci da se pokrene smena predsednika Bajdena, takozvani impičment. I to je, tvrde mnogi, i neizbežno a u svetlu istrage o Bajdenovom sinu Hanteru i trgovini uticajem kao i upletenosti porodice Bajden u mrežu korupcije. Bajdenovim Demokratama je zato u interesu da se što je više moguće distanciraju od neuspeha u Ukrajini pa tako i korupcije i pranja novca i sada insistiraju na formuli "idemo dalje", kao da se ništa nije dogodilo.

Pored Ukrajine, američki predsednički izbori su vezani i za napetosti u Zapadnoj Africi i državni udar u Nigeru, za Zapad u ovom vremenu izgubljenoj a izuzetno važnoj državi.

Amerika i predsednik Bajden, kao gubitnici u Nigeru, sada igraju na Nigeriju, tačnije na njenog predsednika Bolu Ahmeda Tinubua koji je ujedno i predsednik prozapadne Ekonomske zajednice zemalja Zapadne Afrike, EKOVAS (ECOWAS) koja bi trebalo da posluži za eventualnu vojnu intervenciju. Bajden je najavio da će sa njim razgovarati u Ujedinjenim nacijama i ako on bude sledio, poslušao Bajdena onda bi navodno došle masovne američke investicije njegovoj zemlji. Istovremeno, Niger je pozvao armije Malija i Burkine Faso da dođu i pomognu u odbrani zemlje.

Ali, najava razgovora Bajdena i Tinubua sugeriše da Amerika ipak ne želi još jedan posredan, proksi, rat Zapada i Istoka uoči predsedničkih izbora.

U stvari, Amerika planira da podmiti nigerijskog predsednika, da mu da pare kako bi se izbegao taj rat. I to po starom sistemu preko kredita Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koji nikada neće biti vraćeni a koji su sredstvo korupcije afričkih lidera i američkog uticaja. Stari američki sistem. Korupcija je izgleda jedino preostala opcija Amerike u Africi.

Ključni problem

A da li sudbina sveta zaista zavisi od Amerike i njenih predsedničkih izbora? Na mnogo načina zavisi ali ne od predsedničkih izbora nego od same Amerike i to ne od njene moći nego od njenog opadanja. Amerika je po definiciji moćna i uvek će biti ali problem je u tome što ona više ne može, nema kapacitet da određuje sudbinu drugih. Ona mora da svet deli sa drugima a na to njena elita nije navikla i odatle dolaze problemi. A Amerika ne može da prihvati pad svoje moći. To je ključni problem.

Šta god da bude Amerika, međutim, neće odustati od ambicije kreiranja svog uređenja sveta a tu predsednički izbori ipak ne mogu mnogo da promene. Institucija predsednika Amerike je odavno urušena i njen autoritet već dugo narušen pa je malo verovatno da predsednički izbori i izabrani predsednik mogu mnogo toga da promene. Predsednik Amerike predstavlja zemlju ali, kako se pokazalo, ne odlučuje, on samo izvršava.

Bivši britanski šef diplomatije, pokojni Robin Kuk je jednom izjavio da je za četiri godine ministrovanja pokušavao da utvrdi ko je, u stvari, vlast u Americi. Priznao je da nije uspeo. Ali, jedino što je utvrdio je da to nije Bela kuća. Drugim rečima, ni novi predsednik neće imati mnogo mogućnosti i važnije političke promene su malo verovatne.

Promene na globalnom nivou su se već desile i sada je samo kroz kampanju važnosti predsedničkih izbora preostalo održavanje privida, samo narativ.