Izbilo je novo krvoproliće u Gazi, izbegličkom kampu od oko dva miliona Palestinaca. Sukob palestinskog pokreta Hamas i izraelskih oružanih snaga Izrael naziva ratom. Takvi ratovi u Izraelu na žalost nisu retkost, ali ovaj je već postao najkrvaviji u poslednjih 50 godina. I možda najkrvaviji u istoriji Izraela. Pa se, dok obe strane prebrojavaju žrtve, nameću ključna pitanja – zašto baš sada i kome, u stvari, odgovara taj rat. Čiji je to rat?
Prema obaveštajnim podacima bliskoistočnih zemalja Hamas je napao Izrael da bi predupredio planiranu izraelsku specijalnu operaciju likvidacije celog užeg rukovodstva tog pokreta. Da li je to baš tako?
Mnogi hroničari, i oni na Zapadu, veruju, da je aktuelna izraelska vlada, na čelu sa premijerom Benjaminom Netanijahuom, priželjkivala i dugo pripremala ovaj rat. Drugim rečima, sumnja se da je ovo pre svega izraelski rat. Izrael je, naime, već izvesno vreme u dubokoj unutrašnjoj političkoj krizi i premijer Netanijahu je suočen sa ozbiljnim problemima. Njemu je kao iskusnom borcu za opstanak na vlasti, tvrde hroničari, ovakav rat odgovarao. Ali, neko mu je ipak pomogao. Možda je jedino pogrešna procena bila broj žrtava.
Američki i zapadni projekat
U razumevanju onoga što se dešava trebalo bi podsetiti i ko je pokret Hamas. Pokret Hamas je američki i zapadni projekat sa ciljem da se umanji uticaj Jasera Arafata i njegove Palestinske oslobodilačke organizacije. Osnovan je 1987, kao deo Muslimanske braće, kada je Amerika krenula u osnivanje i upotrebu islamskih pokreta u borbi protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Kao zapadni instrument Hamas je od početka imao bliske veze sa zvaničnim Izraelom i njegovu podršku. Na izborima 2007. Hamas ubedljivo i legitimno pobeđuje u Gazi čime je i ispunjen jedan od zapadnih i izraelskih ciljeva da se politički razbiju Palestinci i umanji moć PLO ili Fataha. Uprkos čestim sukobima Hamas je ostao u kontaktu sa izraelskim vlastima i vojnom obaveštajnom službom a i premijer Netanijahu se pre nekoliko godina, kako tvrde izraelski mediji, zalagao za podršku Hamasu.
Drugim rečima, Hamas je suprotno javnom ponašanju u dubokoj vezi sa Zapadom i izraelskim vlastima što nameće dilemu pozadine ovog najnovijeg rata.
Zanimljivo je da se pozadina pokušava prikriti modelom iz rata u Iraku, kako su obaveštajne službe zakazale i nisu znale da će Hamas da izvrši oružani napad. To je naravno besmisleno. Pa se plasiraju i priče kako je Rusija odgovorna i kako ona stoji iza Hamasa. Ta obmana je poverena ukrajinskom predsedniku Vladimiru Zelenskom. Rusija nema nikave veze sa Hamasom, mada je jedno krilo tog pokreta pre nekoliko meseci bilo u Moskvi. Uz Rusiju optužen je i Iran. Teheran jeste imao vezu sa Hamasom do 2011. kada je Hamas u Siriji prešao na stranu Zapada i borio se protiv Sirije. Sirija je, inače, udomljavala borce Hamasa, uključujući i rukovodstvo, ali su oni izdali svoje domaćine i pridružili se Islamskoj državi i njenim zapadnim zaštitnicima. I Iran nema veze sa Hamasom, što su potvrdile i zapadne službe bezbednosti ali Bela kuća i dalje optužuje Teheran.
Pozadina rata
To je ambijent rata, ali u osnovi njegova pozadina su tektonske geopolitičke promene na Bliskom istoku. Ključne zemlje Bliskog istoka su napustile dominaciju Zapada i pre svega Amerike i okrenule se novim, nezapadnim integracijama koje predvode Rusija i Kina. Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat i Iran su nove članice grupe BRIKS. I došlo je do pomirenja Saudijske Arabije i Irana a i arapskih zemalja sa Sirijom.
U tom porazu američke politike na Bliskom istoku jedna od žrtava je i Izrael koji je praktično ostao usamljen. I onda se aktuelna vlada Izraela počela približavati Rusiji pa je prvo prestala da isporučuje oružje Ukrajini a potom povukla svojih 559 vojnih savetnika iz Ukrajine. Usledio je zatim zahtev Rusiji da i ona bude garant bezbednosti Izraela. Sve to je ozbiljno uzdrmalo odnose premijera Netanijahua sa Vašingtonom.
Mnogi i u tome vide razloge za rat i da je, u stvari, iniciran iz Izraela i nekih centara moći u Vašingtonu. Pored opstanka na vlasti Netanijahua, ratom se, u stvari, nastoji da se Amerika još više uvuče u Izrael što bi onda Americi dalo priliku da ostane na Bliskom istoku kao geopolitički faktor, na neki način i za opstanak Izraela. Rat dakle odgovara pre svega Izraelu, bez obzira na velike žrtve, a i Americi, tačnije aktuelnoj administraciji u Vašingtonu.
U tom svetlu je posebno intrigantno kako je uopšte Hamas mogao toliko da se naoruža jer sve puteve u Gazu kontroliše Izrael. I otkud njima takvo naoružanje. Postoje izveštaji da Hamas raspolaže i oružjem koje su Amerika i Velika Britanija isporučile Ukrajini pa se nameće i pitanje gde su se Hamasovi borci obučavali za to naoružanje i ko ih je obučavao.
Ta bi se računica ipak mogla ispostaviti kao još jedna pogrešna procena i to bi se moglo pokazati u daljem toku ovog rata.
Upaljač za širenje rata
Kakav bi mogao da bude dalji tok rata i koje bi posledice on mogao da izrodi? Posledice će biti dalekosežne i za Izrael nepopravljive. Neizvesno je trajanje rata utoliko pre što Izrael nema dovoljno vojnih sredstava. Izraelska vojna industrija zapošljava između 30.000 i 40.000 radnika a pre dvadesetak godina ih je bilo 140.000. Ali, stigla je američka pomoć u municiji. Naravno, uvek je teško predvideti kojim će putem bilo koji rat da se razvija ali bi se posledice ipak mogle makar naslutiti.
Pre svega će to biti novi poraz američkih pokušaja da nekako obezbedi svoje prisustvo na Bliskom istoku. Od američkog plana da sklopi ugovor o saradnji sa Saudijskom Arabijom, koji bi podrazumevao i takozvanu normalizaciju odnosa između Rijada i Izraela, praktično njegovo priznanje kao države, sada, barem na duži rok, nema ništa. A američka ambicija je bila da tim ugovorom odbaci Rusiju i Kinu sa Bliskog istoka.
Treba podsetiti da se tom ugovoru protivi Izrael, jer on podrazumeva i američko-saudijsku saradnju u nuklearnoj tehnologiji, ali i zahtev Rijada da sveta islamska mesta u Jerusalimu pređu pod bezbednosne garancije Saudijske Arabije.
Postoji verovatnoća da se rat i proširi jer veruje se da bi se tako mogla ostvariti stara želja premijera Netanijahua da zarati sa Iranom. Procenjuje se naime da bi Izrael mogao da gađa iranska nuklearna postrojenja i tako uvuče Iran u rat. U tom svetlu se vidi i razmena vatre između pokreta Hizbolah u Libanu, koji je vezan za Iran, i Izraela. Neizvesno kako će se to razvijati ali sigurno je da Hizbolah koristi rat u Gazi da na severu Izraela i na jugu Libana postigne svoje ciljeve.
Liban bi, u stvari, mogao da bude upaljač za širenje rata koji bi onda uvukao i Iran i Siriju. Mediji su objavili da je nekoliko hiljada boraca šiitskih pokreta u Iraku već stiglo u Liban kao pomoć Hizbolahu.
U toj mogućnosti se vidi i razlog zašto Amerika šalje svoja dva nosača aviona u istočni Mediteran. Na udaru je i Egipat sa kojim Gaza ima jedinu kopnenu vezu. Izrael je raketirao egipatski humanitarni konvoj na graničnom prelazu koji je pratila egipatska vojska. Gaza je, inače, do 1967. bila egipatska teritorija. U riziku je i zapadni saveznik Jordan gde ubedljivu većinu stanovništva čine Palestinci.
Poražena politika
Rat će dovesti i do pogoršanja ekonomskih problema pre svega Zapada jer će doći do skoka cena energenata a i putevi snabdevanja će biti otežani. Utoliko pre što je nastala ključna podela, Kolektivni zapad je na strani Izraela a sve arapske zemlje i one iz evroazijskih integracija su protiv rata.
Izrael ima mogućnosti da urniše Gazu i ubije hiljade Palestinaca ali nema kapacitet za širi, regionalni rat. Može jedino da izazove njegovo širenje ali nije u stanju da ga vodi pa mu jedino preostaje da u taj novi bliskoistočni rat uvuče Ameriku i NATO. Ali, kako je pokazao rat u Ukrajini, ni oni nemaju dovoljno snage za tako ozbiljan ratni sukob na Bliskom istoku.
U stvari, nastao je haos a u takvom ambijentu sva su iznenađenja moguća. Jedno je, međutim, ipak izvesno – Izrael više neće biti isti i uz novo, veće prisustvo Amerike i bez tog prisustva. Ni Hamasa više neće biti. Možda Amerika neće imati izbora nego da samo preko Izraela ostane prisutna na Bliskom istoku jer je njena politika u tom delu sveta već poražena. A možda je to i bio jedan od ciljeva generisanja ovog rata.