Kako su ratovi promenili Zapad
Nikada kao u ovo vreme vlasti i politička elita nisu bili toliko odvojeni od interesa njihovih zemalja i onoga šta građani misle i žele
Zapadne zemlje još od ranih devedesetih godina prošlog veka neprestano vode ratove širom sveta. Doduše, ni u jednom ratu nisu pobedile ali su nanele ogromne štete i ubile sada već milione ljudi. Do sada niko za to nije odgovarao a sve se prikrivalo medijskom propagandom i lažima.
Ali, ti ratovi i laži, koje ih prate, su temeljno promenili zapadna društva pa je tako, ako se izuzmu ljudske žrtve, Zapad na neki način i najveća žrtva ratova koje je vodio i još uvek vodi.
Uz laž, koja je postala dominantan javni društveni odnos, generisana je i mržnja prema "onim drugima" što je dovelo da samodestrukcije zapadnih društava. I što je još gore, došlo je do urušavanja demokratskog ustrojstva pa vlasti slede instrukcije nevidljivih centara moći a ne interese onih koji su ih birali i kojima njihove zemlje pripadaju.
Nikada kao u ovo vreme vlasti i politička elita nisu bili toliko odvojeni od interesa njihovih zemalja i onoga šta građani misle i žele.
Simboli mržnje
Za ilustraciju je najnoviji primer iz Velike Britanije a povodom rata u Izraelu. Istraživanje agencije "JuGov" (YouGov) je pokazalo da samo osam odsto Britanaca podržava Izrael u ratu u Gazi i ono što radi britanska vlada koja je bezrezervno podržava izraelski rat. A 76 odsto građana kraljevstva podržava obustavu rata i primirje. Premijer Riši Sunak je čak išao u Izrael da lično prenese podršku izraelskoj ratničkoj vladi. I onda, koga predstavlja premijer Sunak? Građane Britanije ili nevidljive centre moći koji generišu ratni sukob?
Slično je i u samom Izraelu gde, kako je objavljeno, 80 odsto građana želi obustavu rata.
Na Zapadu se rat u Izraelu na neki način pretvorio i u "ratni sukob" sa sopstvenim građanima. Tako su u Francuskoj i Švedskoj, koje podržavaju Izrael, uvedene i kazne zatvora, do pet godina robije, onima koji su javno na strani Palestinaca i koji ističu palestinske zastave. Slične mere se najavljuju i u Velikoj Britaniji. Ministarka unutrašnjih poslova Sula Brejverman je nagovestila da bi isticanje palestinske zastave i pevanje arapskih pesama o slobodi mogli da postanu krivično delo. A Univerzitet u Londonu je već preduzeo svoje mere. Studenti koji su učestvovali na protestima protiv rata u Gazi i dali podršku Palestincima su suspendovani i ne mogu da pohađaju nastavu. Suspendovani su i oni studenti koji i nisu bili na tim protestima, ali su arapskog porekla.
Sve je to deo podgrejavanja mržnje. Zanimljiv je primer Australije koja je jedan od simbola zapadne kulture iako geografski nije Zapad, i u kojoj živi 26 miliona ljudi. I u toj zemlji se stalno govori o jednakosti i ljudskim pravima, ali u realnosti nije tako. Na nedavnom referendumu na kojem su se građani izjašnjavali o tome da se starosedeoci Aboridžini konačno ugrade u australijski ustav - "beli Australijanci" su to odbili. Aboridžini u Australiji žive već najmanje oko 65.000 godina, ali nemaju pravo da budu u ustavu zemlje. Oni sada čine 3,8 odsto australijskog stanovništva.
Beli, prvi britanski naseljenici su počeli da dolaze krajem 18. veka, kada je 1770. Britanac Džejms Kuk označio jedan manji deo Australije za britansku teritoriju, a naseljavanje je masovno krenulo posle 1850, proglašenjem Australije za britansku koloniju. Australija je i danas britanski dominion i šef države je britanski monarh kojeg predstavlja guverner Australije.
Apsurd. Oni koji su skoro juče došli ne žele one čiju su zemlju oteli. To je simbol mržnje.
Promocija nasilja
Na Zapadu su dežurni na spisku za mržnju pre svega Rusi i islamski svet, ali kada se jednom mržnja instalira u društvu, onda to nema kraja.
A mržnja rađa nasilje. I to nasilje se na neki način i inspiriše. Tako je britanska štampa danima na naslovnim stranama slavila vojnika snajperistu koji je snajperom ubijao Avganistance, kažu, najmanje njih 37. U tom ambijentu promocije nasilja rastu nove generacije. A kada su britanski vojnici, poraženi, bukvalno pobegli glavom bez obzira iz Avganistana pre neku godinu, to je brzo medijski zaboravljeno. Ali, vojnici nisu zaboravili. Na ulicama Londona i drugih većih gradova je i oko 3.500 beskućnika koji su bivši vojnici, veterani iz ratova u Iraku i Avganistanu. Mentalno oboleli žive na ulicama u vrećama za spavanje. Još toliko je bivših vojnika u britanskim zatvorima zbog raznih krivičnih dela a, kako je objavljeno, bilo bi ih i više nego neki zbog ratnih zasluga nisu mogli da budu osuđeni.
To je, treba podsetiti, dovelo do pada ugleda oružanih snaga pa sada malo ko hoće da ide u vojnike. Zapad više nema oružanu silu. Britanija, recimo, ima najmanji broj vojnika u poslednjih 200 godina.
Privid moći
Laž se uvukla u sve društvene sfere pa tako i u ekonomiju i finansije. Sve kompanije lažno predstavljaju svoje bilanse, a to rade i banke. Sve banke lažu svoje izveštaje i niko u stvari i ne zna koliko je ko dužan, i da li ima novca ili nema. I u ekonomiji i finansijama je sve postalo laž. Da bi se to prikrilo, zapadne zemlje besomučno štampaju novac i održavaju privid moći. I već plaćaju cenu tog besmisla.
Zapad, u stvari, ne uvažava realnost, što dovodi do unutrašnje rasutosti zapadnih društava koja sve manje liče na ljudske zajednice.
Da bi se sve to nekako prikrilo zapadna elita je izmišljala razne projekte, od onih "Crni životi su važni" pa preko nametanja LGBT+ ideologije kao simbola moralnosti i slobode do kulture brisanja kao da život počinje sada a sve drugo pre toga je gađenje. Zapad sprovodi svoj unutrašnji kulturološki rat. Ali, cena tih obmana je velika i društva se urušavaju.
Sve je to došlo iz kuhinje američke političke i finansijske elite ali za sada najveću cenu plaća Evropa i to preko Evropske unije kao ključnog američkog instrumenta kontrole i okupacije cele Evrope. Najgore je prošla Evropa a svedočanstva su rat u Ukrajini i izraelska ratna operacija u Gazi. Najuverljiviji simbol je ekonomsko zaostajanje Evrope i njena potpuna politička marginalizacija. Cela Evropska unija je privredno u stagnaciji, a mnogi i u recesiji kao Nemačka, i njene zemlje su prezadužene.
Začarani krug
Među najprimernijim ilustracijama je Italija, zemlja sa 63 miliona stanovnika i jakom privrednom strukturom. Italija je dužna 140 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) a sada je prinuđena da državne obveznice na deset godina dospeća plaća kamatom od pet odsto godišnje. Ko će to da plati, kad Italija ima isti privredni obim kao što je imala 2006. godine? A uz to, sada je i u recesiji. Servisiranje starih i novih dugova Italiju košta 24 odsto njenog BDP-a. A Italija je istovremeno u prvim redovima zapadnih ratova po svetu.
Kako izaći iz tog začaranog kruga samodestrukcije? Za Zapad vrlo teško. Osnovno je što je izgubljeno poverenje u sopstvene vlasti, tako da nema više autoriteta u zapadnim društvima. A bez poverenja nema obnove društva. Zavladalo je svojevrsno beznađe. Uz to, nove generacije stasavaju u kulturi laži i nasilja a u urušenom školstvu i one nemaju osnovnu snagu i kapacitet da iskorače. Urušavanje obrazovanja je planski izvođeno upravo da bi se prikrile obmane elita.
I što je još gore, Zapad taj svoj model destrukcije nameće raznim ucenama i drugima, a vrlo često i silom oružja.
A sve se to čini da bi se održao privid moći koja ubrzano nestaje. Ratovi su samo simptom te nerealne ambicije i istorijskog ponora zapadnih društava. I tome, po svemu sudeći, nema kraja sve do konačnog sloma. Da li će se zapadni slom desiti unutrašnjim rušenjem, kao u Sovjetskom Savezu, ili velikim ratnim porazom – to ostaje neizvesno.
