Samit G20 - simbol kraja jedne epohe

Skupovi G20 su se odavno pretvorili u besmislene debatne klubove koji pre svega služe za održavanje privida moći zapadnih zemalja, dnevne geopolitike, obaveštajne igre i medijske manipulacije. Prema jednom nedavnom istraživanju samo jedan do dva odsto dogovorenog na tim samitima se i ostvari. Kao i svi pompezni međunarodni skupovi tako i G20 nije donela ništa novo ali je ipak to bila prilika da se još jednom razotkrije provalija nekadašnjeg međunarodnog poretka i zapadne uzaludnosti.

Po protokolu usvojena je i završna deklaracija sa 52 tačke zadataka i ambicija. Sve te tačke su već toliko puta viđene u deklaracijama G20 ali ništa od toga se nije ostvarilo.

Iako u osnovi nevažan Samit na Baliju je ipak potvrdio tektonske promene u savremenom svetu. I pokazao je da Zapad ipak shvata da su se te promene desile i da zna šta se dešava nego ne može da sve to prihvati. Američki državni sekretar Entoni Blinken je tako posle samita na Baliju rekao da je era posle Hladnog rata završena. Prema njegovim rečima, trenutno je u toku konkurs za definisanje novog svetskog poretka.  

Blinken, međutim, veruje da upravo Amerika ima sve što je potrebno da zauzme centralnu ulogu u tom istorijskom poslu. On je istakao da Vašington sada radi sa saveznicima na podršci Ukrajini kako bi se postigao strateški poraz Rusije. Pored toga, kazao je Blinken, Amerika aktivno sarađuje sa partnerima u suprotstavljanju Kini. 

To bi trebalo da znači da Amerika može da vlada svetom samo ako porazi Rusiju i Kinu.

U prevodu, Amerika kao lider zapadnog sveta shvata da se dešavaju promene, ali ne razume da ona više nema kapacitet da vlada drugim zemljama. Na sceni su druge sile. A to je upravo pokazao i samit na Baliju.

Pobednik, ili dobitnik, tog defilea promena su Kina i njen lider Si Đinping. Kina je pokazala da je gazda u tom delu Azije. I to ne samo na skupu na Baliju nego i na druga dva samita regionalnih organizacija. Ironija je da je upravo Amerika svojevremeno osnovala te regionalne organizacije kako bi kontrolisala taj deo sveta a sada su se izmakle američkoj kontroli i gledaju ka Kini.

Svi ti američki saveznici na koje je valjda mislio Blinken, od Evrope do Azije, su praktično čekali u redu da se sretnu sa kineskim liderom koji je, pored susreta sa američkim predsednikom Džozefom Bajdenom, u kratkom vremenu održavanja skupa imao oko 50 razgovora sa stranim zvaničnicima.

Ali, predsednik Si nije primio sve one koji su čekali u redu. Iz Evrope se susreo samo sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, koji je potom, prema kineskim izvorima, lažirao sadržaj razgovora, sa premijerkom Italije Đorđom Meloni i holandskim premijerom Markom Ruteom. Kineski lider je sa Ruteom imao konkretan poslovni razgovor oko obustavljanja isporuke proizvoda holandske kompanije ASML koja jedina na svetu pravi mašineriju za proizvodnju čipova. Ta holandska kompanija je u okviru sankcija protiv Rusije obustavila snabdevanje Kine svojom opremom, a te dve zemlje su uz Tajvan najveći proizvođači čipova na svetu. Sve njih je predsednik Si pozvao da iduće godine posete Peking, a da li će i doći još je neizvesno. 

Za istoriju će, međutim, ostati važmo ne koga je Si primio nego koga je odbio. Kineski lider je odbio, na primer, da primi britanskog premijera Rišija Sunaka.

Posle tog poniženja Britanije i britanskog premijera uticajna američka novinska agencija "Blumberg" je objavila komentar sa ocenom da Velika Britanija više nije uticajna zemlja, London više nema uticaj u svetu. Britanija, ukazuje agencija, mora da prihvati novu realnost i da počne da sluša i sledi one koji su sada važni u globalnim kretanjima a ne da drugima nameće svoje stavove.

Britanska diplomatija je daleko od one nekadašnje. Tako sada, pod izgovorom epidemije korona virusa, čak 60 odsto zaposlenih u britanskom Forin ofisu i dalje radi od kuće. Kakva je to diplomatija sedenjem kod kuće i čitanjem internet sadržaja, u prevodu praćenjem sopstvenih laži.

Selekcija susreta je stara kineska politika da neke zemlje favorizuje, a neke, uslovno rečeno, kažnjava. Poruke su vrlo su jasne.

Ali generalno, diplomatija, pa tako i politika, zapadnih zemalja je postala detinjasta, infantilna, o čemu je na Baliju svedočilo kašnjenje zajedničke fotografije jer su lideri zapadnih zemalja, po instrukcijama Vašingtona, odbili da se fotografišu zajedno sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom, iako se prethodno Lavrov susreo sa nekima od njih, recimo sa predsednikom Makronom. Međutim, Rusiju više ne interesuje šta kaže Zapad.

U duhu te infantilne diplomatije i na Baliju je bilo primetno da se u Americi ne odustaje od ideje, ambicije, da Vašington posvađa, odvoji Kinu od Rusije. I dalje se veruje da je to moguće. A ako to ne uspe onda barem Indiju. To su neverovatno nerealne procene.

Za Ameriku, međutim, tek dolazi pravi šok. Predsednik Si ide u zvaničnu posetu Saudijskoj Arabiji. Moguće je da će biti postignut konačan dogovor o članstvu te zemlje u BRIKS-u i budućem dugoročnom aranžmanu za naftu što bi gotovo sigurno mogao biti početak kraja petrodolara. Kina je već najveći spoljnotrgovinski partner Saudijske Arabije i vodeći investitor u toj zemlji. Sijeva poseta će takođe biti i korak dalje u rusko-kineskom planu da se Evroazija udalji od dolara. Saudijski primer će gotovo sigurno slediti i druge bliskoistočne države, a Egipat to već čini.

Sve se to prikriva manipulacijama kakve su pratile i samit G20 u Indoneziji. One, međutim, nisu ništa novo, Grupu 20 je Zapad i osnovao 1999. godine kao instrument kontrole i širenja uticaja. Ubrzo je ta grupa zamrla i onda je 2008. u vreme finansijskog sloma, na inicijativu tadašnjeg predsednika Francuske Nikole Sarkozija, Bela kuća oživela njen rad. I od tada se svake godine održavaju samiti čiji je cilj zvanično ekonomska i finansijska saradnja.

Ali G20 nije institucija, nema ni svoj stalni sekretarijat i to je debatni klub koji bi trebalo da svedoči o zapadnoj moći.

U tom svetlu vredilo bi ipak podsetiti ko su članice G20: Argentina, Australija, Brazil, Kanada, Kina, Francuska, Njemačka, Indija, Indonezija, Italija, Južna Koreja, Japan, Meksiko, Rusija, Saudijska Arabija, Južna Afrika, Turska, Velika Britanija i Amerika. i plus EU. U prevodu, to je Grupa 19, a ne 20 jer Evropska unija nije država. Sve je obmana.

Vreme je, međutim, učinilo svoje, došlo je do tektonskh promena, i dok G20 i dalje samo debatuje u toku je stvaranje i institucionalizacija jednog drugačijeg sveta kojeg predstavljaju nove globalne integracije. Pre svega je reč o Evroaziji, najvećem integracionom projektu 21. veka, i grupi BRIKS koja nudi potpuno novi oblik saradnje među državama. U zapadnim medijima, doduše, o tome nema ni reči.

I sve više zemalja se okreće tim  drugim oblicima saradnje, drugim integracijama. Iran, Argentina, Indonezija i Alžir su već i formalno zatražili članstvo u BRIKS-u, a Iran je uz Rusiju i Kinu već deo evroazijskih integracija. I Turska, Saudijska Arabija, Egipat i Avganistan su obznanili da žele da budu u BRIKS-u. Red onih koji čekaju na BRIKS je poprilično dug pa bi se moglo desiti da ta integracija postane veća od G20. I mnoge zemlje iz G20 su već u, ili su blizu, tim novim integracijama, pa G20 gubi smisao. Naravno, to neće biti tako brzo ali proces je nezaustavljiv.

Savremenom svetu je neodložno potrebna nova ekonomska, finansijska, politička i bezbednosna arhitektura ali tu arhitekturu ne mogu da grade stare institucije koje su i dovele do raspada globalnog uređenja. To je još jednom pokazao samit G20 na Baliju. Ali i to će ići prilično sporo a ključni problem su veliki dolarski plasmani. Dokle god je američki dolar dominantan u svetskoj trgovini i ekonomiji svet ne može biti slobodan.