Piksi: Kako je fudbalski Bog postao lažni prorok

Bez obzira na velike reprezentativne uspehe u vaterpolu, košarci, odbojci i drugim sportovima, za ljubitelje sporta u Srbiji, fudbal je uvek bio na prvom mestu. Prolazak u četvrtfinale u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu doneo bi jednaku, ako ne i veću radost naciji nego zlatna olimpijska medalja u bilo kom drugom sportu.

Odgovor na pitanje zašto toliko volimo fudbal, možda se krije i u činjenici da Srbi vole da se bore protiv nepravde, koja je u ovom sportu najizraženija. Pritom, ne mislim samo na sudijske odluke, nego i na nepotizam, forsiranje manje talentovanih igrača, selektore reprezentacije koji su uvek donosili čudne odluke...

Ako se vratim tri i po decenije unazad, otkad pratim fudbal, uvek je postojao neki problem, a floskula da svi navijači misle da mogu da budu bolji selektori od aktuelnog, neretko je i imala smisla.

Međutim, kada je Fudbalski savez za selektora izabrao Dragana Stojkovića Piksija, i najveći fudbalski kritičari su zaćutali.

Na kormilo nacionalnog tima došao je srpski fudbalski Bog, poslednja prava desetka, peta Zvezdina zvezda, i po mnogima, najbolji fudbaler u našoj istoriji. To što Piksi, kao trener, nema impresivnu biografiju, ni blizu one igračke, nikome nije zasmetalo, jer u idole se nikada ne sumnja.

Uostalom, on je mnogim generacijama bio uzor u detinjstvu. U svojoj sobi držao sam poster Piksija u prirodnoj veličini, i još nekoliko njegovih fotografija u dresu reprezentacije i japanske Nagoje.

Mogao sam, verovatno, i da pronađem Piksijeve slike dok je igrao u Veroni i Olimpiku iz Marseja, i tako upotpunim fudbalsku keliju, ali to bi bilo podsećanje na jednu neslavnu epizodu velikog majstora, koji je bio nepravedno zapostavljen i zaustavljen u svom pohodu na Zlatnu loptu.

Iako je karijeru nastavio u japanskom prvenstvu, koje je, po kvalitetu, ko zna koliko stepenika ispod evropskog fudbala, u dresu reprezentacije je briljirao, a magija s loptom, i harizma s kojom se valjda samo posebni rađaju, potvrdili su mišljenje da je u Olimpiku i Veroni bio nepravedno skrajnut.

Kada je 1990. godine promašio penal protiv Argentine, nije bilo zluradih komentara, navijačkih uvreda, već žala za propuštenom šansom, i komentara da i najbolji greše, iako istu grešku, načinjenu samo osam godina kasnije, Peđi Mijatoviću mnogi ni danas ne mogu da oproste.

Nakon što su počele kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2022. u Kataru, Piksi je odmah opravdao velika očekivanja. Zaustavio je moćni Portugal, sa sve Ronaldom, a naposletku ga i pobedio u Lisabonu, doduše uz sudijsku grešku i mnogo sreće, ali zar ona ne prati hrabre?

Odlazak reprezentacije u Katar, na najveću smotru fudbala, ispraćen je sa velikim očekivanjima i bez kritika selektora, što je retkost u zemlji gde svi žele da budu selektori. Čak i dok je veliki Radomir Antić besprekorno vodio reprezentaciju, nailazio je na povremene zamerke, o Slavoljubu Muslinu da i ne govorimo, ali taj fenomen kritike nikad nije važio za Stojkovića.

Međutim, čim su počele pripreme za takmičenje u Kataru, na konferenciji za štampu, delovalo je kao da su i selektor i FSS promenili PR-a.

Pojavio se sasvim drugačiji Piksi.

Mrzovoljan, nedovoljno rečit, nezadovoljan, kao da je neko drugi pripremao reprezentaciju, u uvijenoj formi nam je rekao da je cilj već ostvaren, a to je plasman na takmičenje. Na trenutke bi bljesnuo i podsetio na onog starog selektora, kada je rekao „napašćemo Brazil“, ali u njegovom glasu nije bilo onog optimizma, kao pred utakmicu s Portugalom. Bila je to priprema nacije za ono što će uslediti, a selektor je, u maniru političara, pričao samo o problemima s kojima se suočava.

Nakon očekivanog poraza od Brazila, mediji, stručna javnost, i navijači, započeli su sa kritikama, doduše blagim, iako u našoj igri nije bilo ideje, kreacije, ni zalaganja igrača.

Da selektor Stojković nije veliki kao fudbaler Piksi, videlo se već na utakmici protiv Kameruna, kada je pri vođstvu Srbije 3:1 nastavio da forsira napadačku igru, što verovatno nijedan drugi trener na šampionatu ne bi učinio, pa je reprezentacija osvojila samo bod. Poraz od Švajcarske, osvestio nas je da na klupi reprezentacije ne sedi majstor fudbala, nego čovek koji u svojoj biografiji ima upisana dva trenerska posla – u japanskoj Nagoji i kineskom Guangdžou.

Za dva poraza i lošu igru, selektor je optužio zvezde, ali ne reprezentacije, nego njihov raspored na nebu, jer su ga povrede igrača omele da pokaže više.

Ipak, ono što nijednom drugom selektoru ne bi prošlo, Piksiju jeste. Zato je fenomen. I najveći kritičari njegovog rada bili su složni u jednom – plasirao se na prvenstvo, nije doživeo debakl, pa mu treba dozvoliti da Srbiju vodi i u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

S obzirom na protivnike u grupi,  bilo je jasno da će se Srbija nakon 24 godine plasirati na šampionat Evrope, makar je vodio i trener početnik, što sasvim sigurno nije Stojković.

Međutim, već na početku, po igri, videlo se da srpska reprezentacija, i pored velikih imena u poređenju sa drugorazrednim timovima poput Mađarske i Bugarske, igra fudbal koji se ne može nazvati ni modernim ni zastarelim, ali može predvidljivim. Umesto da bude ubedljivo prva u svojoj grupi, što po kvalitetu zaslužuje, naša reprezentacija se borila za drugo mesto, a utakmica protiv slabe Bugarske bila je jedna od onih koje svako želi da zaboravi. Čak je i država, u strahu od debakla, organizovala autobuse s navijačima, kako bi pružili podršku indisponiranim i zbunjenim fudbalerima. To je, donekle, pomoglo da se jedva izvuče remi, i da se reprezentacija plasira na šampionat.

Od tog momenta, upoznajemo novog Piksija. To nije više onaj samouvereni selektor, niti mrzovoljni nesrećnik koji kuka što su mu igrači povređeni, nego osioni i nadmeni diktator, koji ne propušta nijednu priliku da napomene "kako nas je on odveo na Evropsko prvenstvo posle 24. godine".

U pauzi citiranja stihova pesama folk pevačica, spreman je da uvredi svakog ko mu je uputio pa i dobronamernu kritiku a novinarima govori da pričaju gluposti, za šta bi možda i imao pravo da je volonter, pa troši svoje slobodno vreme zarad ljubavi prema reprezentaciji. Međutim, njegova mesečna plata, daleko je od volonterskog posla, pa bi selektor trebalo da pokaže mnogo više poštovanja prema naciji, ali i prema grbu kog, nažalost, predstavlja.

Ipak, Piksi je, nesvesno, učinio i nešto dobro.

Ljubav nacije prema fudbalu i velika očekivanja od fudbalske reprezentacije, čak i kad je Mladen Krstajić bio selektor, do sada su nam donosili samo razočaranje i tugu. Sada, otkad je Piksi na kormilu, više nema one preterane navijačke strasti, a najveći fudbalski fanatici izgubili su veru u pobedu reprezentacije.

Jednostavno, selektor je razbio iluziju da možemo da pobedimo neki veliki tim, ali i da uživamo u fudbalu, što se vidi, uostalom, i po broju prodatih karata za mečeve reprezentacije.

Proteklo Evropsko prvenstvo, u ne tako teškoj grupi, završili smo s jednim postignutim golom i to u poslednjem minutu nadoknade vremena. Za razliku od ranijih šampionata, preterane fame oko ispadanja nije bilo, a mali je broj onih koji su verovali da Piksi, sa ko zna koliko puta vrednijim timom, može nadmudriti skoro nepoznatog slovenačkog selektora.

Na dva velika takmičenja s Piksijem na čelu, osvojili smo dva boda i završili kao poslednjeplasirani u grupi, a poslednju pobedu na zvaničnoj utakmici ostvarili smo pre skoro godinu dana.

Nažalost, to nije bilo dovoljno da selektor da ostavku, ili da je bar ponudi, za njega je sve ovo – dobro.

Ali, zato su ostavke dali fudbaleri. Vlahović, Mitrović, Milinković-Savić, samo se neki od igrača koji se nisu odazvali pozivu selektora, zbog navodne povrede, iako su neki od njih snimljeni kako treniraju sa svojim klubom.  

Postoji onaj Andrićev citat da mali i sitni ljudi jedva čekaju da unize većeg, jer time stvaraju iluziju da su se uzdigli. Na takav način, Mladen Krstajić oduzeo je kapitensku traku Banetu Ivanoviću, legendi i srpskog i evropskog fudbala, a Dragan Stojković Piksi napravio je identičan postupak sa Dušanom Tadićem.

Šta se dogodilo sa onim fudbalskim Bogom s početka ove priče?

Izgleda da nikad nije ni postojao, on je samo čovek sa talentom za marketing. U odsustvu kritike, nismo obratili pažnju da nekada zaista veliki igrač ipak nije bio toliko veliki – ako uporedimo karijere i klubove mnogih njegovih saigrača (Jugović, Mihailović, Mijatović...). Nikada se nije suprotstavio nepotizmu, čak i dok je bio kapiten, kada se u reprezentaciji dobijalo standardno mesto zahvaljujući kumovskim vezama.

Njemu je tada bilo bitno da je on u timu, kao i danas.

Uostalom, setimo se njegove epizode u Fudbalskom savezu, kada je za selektora reprezentacije postavio takođe trenera početnika Dejana Savićevića (istog onog što ga je podržao da skloni Tadića iz tima) i njihove blamaže protiv amatera iz Azerbejdžana. Moguće i da mu Savićević ovom podrškom vraća dug iz 1998. godine, kada je Piksi, u svlačionici, tokom Svetskog prvenstva govorio "da Dejo mora malo da igra", iako ne zaslužuje.

U svakom slučaju, Piksijev selektorski mandat neće naneti nenadoknadivu štetu našem fudbalu, jer realno, nikada nismo ni bili velesila.

Najveći greh aktuelnog selektora fudbalske reprezentacije Srbije je taj što nam je uništio uspomenu na fudbalskog velemajstora Dragana Stojkovića Piksija.