Kada sam prvi put (kao dečak) gledao film Rambo, gde Stalone skraćuje cev puške, bio sam toliko oduševljen scenom da sam nožem (nespretno) skratio svoju igračku. Par godina kasnije, videvši sliku vojvode Vuka, sa skraćenom cevi, shvatio sam da smo bezmalo vek pre izmišljenog holivudskog "junaka", imali čitavu plejadu stvarnih heroja, koji nisu postali filmski likovi zahvaljujući obaveznim propagandnim filmovima poput "Mirka i Slavka", "Partizanske eskadrile" ili "Sutjeske", koje danas niko ne gleda iako su i dalje na repertoaru državne televizije.
Moje dečačko vezivanje za holivudske superheroje bilo je prirodno, nisam imalo priliku da upoznam svoje. Čak i kad bismo bežali od fikcije, koja je u umetnosti neophodna postoji čitav niz ličnosti, čije su životne priče veće i zanimljivije od velikih filmskih ostvarenja.
Život Voje Tankosića, čiji smo godišnjicu rođenja nedavno skromno obeležili podseća na život izmišljenog holivudskog superheroja, jer da je kojim slučajem nemirni vojvoda deo američke istorije, siguran sam da bi tamošnji nadareni reditelji i pisci od njega napravili bar jedan holivudski blokbaster.
Rođen je 28. septembra 1880. godine u mestu Ruklada, kraj Uba. U ranom detinjstvu, porodica se preselila u Beograd, u Ulicu kralja Milutina broj 19.
Slabe građe, niži od ostalih dečaka u svojoj generaciji, samim tim i nedovoljno jak da se odbrani u dečačkim tučama, pojavio se u radnji svog oca i rekao mu "da je rešio da više ničije batine ne trpi, da kazni svakog ko na njega ruku digne, a ko je od njega jači, da ga ubije." Očeva strepnja da Vojislav ne krene pogrešnim putem postala je opravdana nekoliko meseci kasnije, kada je ispod njegovog kreveta pronašao pušku. Zbog toga se poverio Vojinoj majci uz reči "da je izgleda rodila ubicu."
Upisao je Drugu beogradsku gimnaziju, gde mu je nastavnik bio Stevan Sremac, autor Ivkove slave i Zone Zamfirove, idealista i dobrovoljac iz Srpsko-turskih ratova, koji je čitavoj generaciji utkao duh rodoljublja.
U istom odeljenju, bio je i Nikodije Lunjevica, brat buduće srpske kraljice Drage Obrenović. Sa dva školska druga, sudbina će se poigrati u noći Majskog prevrata. Tada je Tankosić komandovao vodom koji je streljao braću Nikolu i Nikodija Lunjevicu, dok im se sve vreme obraćao sa "Vaša veličanstva."
Dolaskom kralja Petra, ideja oslobođenja Stare Srbije (KiM i Makedonija) kojoj su težili mladi oficiri, postala je ostvarljiva. Luka Ćelović, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, potom Milorad Gođevac, ugledni beogradski doktor i general Jovan Atanacković osnovali su Srpski komitet, čiji je cilj bio organizovanje komitskih/četničkih odreda i njihov prelazak u Staru Srbiju kako bi odbranili srpski narod od napada Arnauta, Turaka i VMRO-a.
Nemirni oficir za kog se govorilo da je najbolji strelac u srpskoj vojsci, bio je njihov prvi izbor, a uz harizmatične oficire poput Apisa i Vojina Popovića (vojvoda Vuk), za kojim su bili spremni da krenu mnogi oficiri, viševekovna ideja činila se ostvarljivom. Međutim, pre toga, bilo je potrebno otići u izvidnicu, razgovarati sa narodom, proveriti njihovu spremnost za borbu, agitovati, proceniti mogućnosti i snagu neprijatelja.
"Prerušeni" u žitne trgovce, Voja Tankosić i doktor Gođevac putuju Starom Srbijom, u Bitolj, Skoplje i Solun. Kada su stigli u Poreč, na seosku proslavu, videli su dva turska žandarma kako se takmiče u gađanju."
Tankosić nije izdržao.
Umoran od uloge trgovca, nemirne naravi, željan nadmetanja, uzeo je pušku u ruke. Iako ga je Gođevac savetovao da gađa u stranu, Vojislav je nekoliko puta pogodio u metu. Svima je postalo jasno da poseduje veštinu koja nije karakteristična za trgovačkog pomoćnika. Iskusni doktor Gođevac naredio je pokret družine u susedno mesto.
Kakva je situacija vladala u Makedoniji, govori Stanislav Krakov deceniju kasnije: "1905 godine, bilo je čak 800 ubistava Srba, preko sedamdeset kuća je zapaljeno, dok česta silovanja žena i mladih devojaka nisu registrovana."
Prva bitka u kojoj je Tankosić učestvovao, bila je na Čelopeku, na Veliki petak 1905. godine. Četa pod komandom Savatija Miloševića sukobila se sa turskom vojskom i milicijom. Žestoka borba je trajala nekoliko sati, a mladi srpski oficir istakao se kako hrabrošću tako i preciznošću. Dobro sakriven iza jedne stene, precizno je pogađao turske konjanike koji su bili primorani da se povuku.
Od toga dana, u Staroj Srbiji, ime Vojislava Tankosića, izgovaraće se s poštovanjem i strahom. Ubrzo, postao je vojvoda, oformio svoju četu, a njegovi vojnici postaće poznati po neverovatnoj hrabrosti i obučenosti. Dok su drugi zapovednici, tokom tih godina srpske akcije, uzimali ratnička imena – Jovan Stojković bio je vojvoda Babunski, Vojin Popović – Vojvoda Vuk, Tankosić je koristio pravo ime "kako bi neprijatelji znali s kim imaju posla." Raširio je i mrežu jataka i uhoda. Svoju rođenu sestru zaposlio kao učiteljicu u Skoplju, no, taj posao bio je samo paravan, kako bi prenosila važne informacije iz Makedonije.
Kada je Nadežda Petrović sakupila 1000 ondašnjih dinara za siromašne srpske porodice u Makedoniji, u njenoj pratnji, pojavio se vojvoda Tankosić. U jednom od sela, dok su "većali" sa seoskim prvacima da li će da kupe brašno ili neke druge potrepštine, vojvoda im je rekao da džabe bacaju pare, jer će im to Arnauti sve oteti, pa su na njegov predlog, kupili puške.
Osnovao je i regrutni centar u Ćupriji, gde je primao samo najbolje i najhrabrije. Da bi oslobodio svoje vojnike straha od metaka, pucao je u jabuke, koje je postavljao u njihovoj blizini. Monah Kalist, koji je u mladosti bio njegov vojnik, kaže da nikada nije video toliko spremnog i posvećenog oficira. Svi regruti su mogli da pogode cigaretu metkom iz pištolja sa udaljenosti dokle okom vide, i to skoro svih 10 puta iz deset pokušaja, novogodišnje plivanje bilo je obavezno...
Danas samo možemo zamisliti koliko je bilo teško ratovati protiv ovakvih vojnika.
Drugi regrut kaže "Poštovan je kao niko, među komitama. Svi ga vole, zbog bistrine i hrabrosti. On je strateg Garibaldijevog kalibra. On tuče i grdi; psuje i kažnjava svoje ljude, ali im ubrzo tepa i deli s njima poslednju paru."
Kada je u Beogradu bio protest protiv aneksije Bosne i Hercegovine, Voja Tankosić je razapeo šator pored spomenika knezu Mihailu, gde su se upisivali dobrovoljci za rat protiv Austougarske. Prvi upisani dobrovoljac bio je Branislav Nušić, drugi Jovan Dučić, a treći Vladislav Ribnikar. Sutradan je Politika objavila tekst na naslovnoj "Komite idu na Drinu."
Tokom tih nekoliko godina priprema za Prvi balkanski rat, kroz Tankosićeve ruke prošlo je mnogo novca. Ono što ga je sve vreme odlikovalo, bilo je poštenje. Nije bilo zloupotreba novca, a kazna za krađu, bila je smrt. Uostalom, zbog njegove naravi i poštenja postao je čuven i u Beogradu, jer je neretko pretio korumpiranim političarima "da će im prebiti prste koje guraju u državnu kasu."
Nikola Pašić se žalio da mu je u hotelu Moskva zapretio da će mu počupati bradu, dok je radikalskom poslaniku Stojanu Protiću rekao da će ga dići u vazduh sa kućom i porodicom ukoliko prihvati mesto ministra vojnog. Povod za ovu pretnju bio je sukob civilnih i vojnih vlast. Vojska nije želela da im civil bude ministar. U ovom sukobu, trebalo je da posreduje i Živojin Balugdžić, konzul iz Atine, ali kada je došao na pregovore, Tankosić ga je ispratio sa šamarima.
Najgore je prošao Naum Dimitrijević, urednik lista "Policijski glasnik", koji je u pogrdnom tekstu organizaciju "Ujedinjenje ili smrt" nazvao Crnom rukom. On se požalio da ga je Tankosić oteo i tri puta udario motkom dužom od dva metra, debelom kao čovečja ruka. Stvar je stigla i do suda, a vojvoda je na sudu optužio Dimitrijevića da je lažov, jer ga nije udario tri puta, nego čak 19 puta, ali se on posle trećeg udarca onesvestio. To je izazvalo grohotan smeh u sudnici.
Ipak, šegačenje ga nije sprečilo kazne. Osuđen je na tri meseca zatvora.
Međutim, odmah po pravosnažnosti presude, na predlog ministra vojnog Stepe Stepanovića, kralj Petar, pomilovao je svog omiljenog gerilca.
Postoji i legenda da je Voja šamarao Čerčila. Navodno, budući britanski premijer, putovao je Orijent ekspresom, pa kad se voz zaustavio, vojvoda mu je lupio par šamara. Ali, to je samo jedan od mitova, bez dokaza (iako bi bilo zanimljivo da je tačno), kao uostalom i mit da je u Francuskoj potegao pištolj na njihove oficire koji su Srbiji pokušali da prodaju municiju lošeg kvaliteta.
Doduše, Voja Tankosić jeste u Parizu napravio skandal, pošto je bio u komisiji za kontrolu kupljene municije. U tamošnjim medijima, što su preneli i domaći optužio je fabriku da "Srbiji pokušava da utrapi lošu municiju" pa mu major Milovanović u pismu kaže "da je znao da će u svemu biti ispravan, ali da stvar ne iznosi u javnost." Nakon što se vratio, radikalski poslanik Petar Mišić, optužio ga je da je poremetio diplomatske odnose s Francuskom. Poziv na dvoboj, da reše časno, bio je Tankosićev odgovor, nakon čega se Mišić povukao.
Kada je počeo Prvi balkanski rat, Tankosićev odred imao je zadatak da pređe iza leđa neprijateljske vojske i sačeka napad regularnih jedinica. Sa sobom je poveo 120 odabranih vojnika, od preko 2000 njih koji su se prijavili u njegov centar za obuku. Jedan od odbijenih bio je i Gavrilo Princip.
Tada se oglušio o naredbu komande i napao tursku karaulu na Merdarama. Borba je bila teška i žestoka, u njoj se, pored vojvode, istakao i tada još uvek mladi Mustafa Golubić.
U pismu oficira regularne vojske navodi se da je "sve bilo spremno po dogovoru, ali dođe Tankosić i napravi rusvaj. Njegovi četnici su ginuli uz pesmu."
Nakon Sarajevskog atentata, Austrougarska je zatražila hapšenje Voje Tankosića, kao i gašenje Narodne odbrane. Vojvoda se sam pojavio kod svog pretpostavljenog i zatražio malo vremena, kako bi uništio poverljivu arhivu, za šta je i dobio dozvolu. Određen mu je pritvor, ali tada se grupa njegovih "specijalaca," s bombama, puškama i kamama okuplja ispred zatvora i zahteva hitno puštanje Tankosića iz zatvora. Tom grupom komandovao je takođe proslavljeni vojvoda Jovan Stojković Babunski, a u njegovom društvu bili su i Đuro Šarac, Mustafa Golubić, Vlado Voskar... ratnici ovenčani slavom. Tada pukovnik Anđelković izveštava komandu "Četu nije moguće upotrebiti bez Tankosića, niti je raspustiti bez oružja."
Kako Austrougarska nije dostavila nikakve dokaze protiv njega, pušten je i unapređen u čin majora.
Njegovi ratni uspesi u narednim danima iziskuju mnogo duži tekst (ako ne i čitavu knjigu) te samo treba napomenuti da su austrougarske snage organizovale potragu za "generalom Tankosićem", kako su ga nazivali, dok su njegove fotografije objavljene u mađarskim i austrijskim listovima. U njegovom odredu bilo je i žena, a jedna od najpoznatijih sigurno je i Sofija Jovanović.
Nakon Kolubarske ofanzive, kada je srpska vojska oslobodila Zemun, organizovana je vojna parada četnika. Vojvoda Tankosić i vojvoda Vuk bili su na čelu parade, a ispred njih je išao vladika Nikolaj.
Već 1915. godine, kada je general Makenzen započeo napad, Tankosićev odred mu se suprotstavio na Dunavu. Koliko je bio naviknut na rat, govori i podatak da je jedna granata pala u rov i podigla u vazduh sve oko njega. "Šteta što neko nije ovo snimio", mirno je izgovorio, a onda, verovatno shvatajući kakva je sila ispred njega, izdao i svoju poslednju naredbu: "Junaci, napred, za mnom, ko hoće da pogine."
Preminuo je dva dana kasnije, od posledice ranjavanja šrapnelom.
U želji da pokažu da su ubili najvećeg srpskog vojnika, Austrougari su tražili Tankosićevo telo. Iako su ga seljaci sahranili i kamenom obeležili njegov grob, po jednoj verziji, izvesni apotekar Trajković pokazao je mesto na kom je ukopan, pa su ga Austrougari otkopali, kako bi se utvrdio identitet. Čak su se i s telom preminulog vojvode fotografisali, a na slici sa njima bio je i Svetolik Trajković.
Narednih dana austrijski mediji objavili su tekstove s naslovima "Kraj Voji Tankosiću, demonu Velikog rata", "Tigar je mrtav."
Jasno je da za filmsku priču, kakva je ova, treba mnogo novca i da mala srpska produkcija, dok god je tako, ne treba ni da pokušava, kako se projekat ne bi pretvorio u neuspeh poput serije o Nemanjićima. Ali, to ne znači da priču ne treba da čuvamo za bolja vremena, kada će oslobodilački duh velikog velikog vojvode ponovo ponosno ući u Prištinu, za početak, na filmu.