Kada je 1953. godine odlučeno da se izvrši revizija Solunskog procesa, vlasti tadašnje Jugoslavije dale su se u potragu za glavnim svedocima tužilaštva – Temeljkom Veljanovićem i Đorđem Konstantinovićem. Interesovanje za obnovljeno suđenje bilo je veliko.
Nova komunistička vlast nije toliko mislila na pravdu, niti pukovnika Apisa, Malobabića i Vulovića, crnorukce streljane u montiranom procesu, već je želela da pokaže nepravdu prethodnog sistema. Naruku im je išla i činjenica da se već nakon Velikog rata grupa uglednih intelektualaca, predvođenih Slobodanom Jovanovićem, zalagala za obnovu postupka, pa su vešti propagandisti ovaj slučaj videli kao penal koji ne mogu da promaše.
Kako prenosi "Borba" iz 9. juna 1953, Veljanović i Konstantinović bili su primorani na lažno svedočenje u Solunu, a novinar napominje "da se vidi kakvim su se sredstvima služili Aleksandar i njegova kamarila u obračunu s protivnicima".
Međutim, kada su se na Vrhovnom sudu tog 3. juna, pojavili svedoci, da ponovo daju iskaz, njihova imena više nisu bila ista; Temeljko Veljanović zvao se Temelko Velanovski, a Đorđe Konstantinović bio je Đorđi Konstantinovski. Takođe, po nacionalnosti, više nisu bili Srbi, nego u skladu s politikom nove države izjašnjavali su se kao Makedonci.
Ipak, "Borba" je te, naizgled, nebitne detalje za proces, vešto izostavila, jer bi onda izgledalo da su tamo neki Makedonci izdali srpske oficire. Za tadašnju vlast bilo je bitno da pokaže kako su Srbi izdali Srbe, da pripadnost tom narodu, dominantnom u Jugoslaviji, i nije nešto čime se treba pohvaliti, pa i stvoriti utisak da je bolje i poželjnije biti Makedonac ili Jugosloven.
Da su, kojim slučajem, pukovnik Apis i major Ljuba Vulović bili živi prilikom obnove procesa, nekako sam siguran da bi pre stali na stranu kralja Aleksandra, nego na stranu onih koji su ih rehabilitovali, jer su najbolji deo svog života posvetili oslobođenju Makedonije, dok je Ljuba Vulović, kao četnički vojvoda, učestvovao u gerilskim borbama još pre oslobođenja 1912. godine.
Ali, barem u ovim balkanskim zemljama, istorija neretko nije ono što se dogodilo, nego kao nekada – kako kaže Partija, a danas ono što forsira NVO sektor.
Iako se stvaranje Makedonaca kao nacije vezuje za Drezdenski kongres, priča je započela malo ranije, nakon Velikog rata, kao odgovor navodnoj velikosrpskoj hegemoniji, odnosno ograničavanju uticaja Srbije.
Istorijski gledano, na tim prostorima, vekovima, ne računajući Turke, za koje se svi slažu da su okupatori, živeli su Grci, Bugari i Srbi, a kasnije su im se pridružili Arnauti (kao da nema pakla bez njih).
U godinama pred oslobođenje od Turaka, sve tri nacije smatrale su da imaju najviše prava na teritoriju. Krajem 19. veka, kada je postalo jasno da će Turska biti proterana sa Balkana, najpre Bugari, a potom i Srbi, pomagali su svoje organizacije u Staroj Srbiji. Zbog složene istorije, prisutnosti i uticaja oba naroda, sličnog jezika i običaja, bilo je sela u kome stanovništvo nije znalo kome pripada.
"Jedni nam govore da smo Srbi, drugi da smo Bugari, treći da smo Grci", opisuje Stanislav Krakov razgovor s jednim seoskim prvakom, koji je shvatio da pripada srpskom korpusu onog trenutka kada ga pripadnik nacionalnog komiteta upitao da li njegova porodica obeležava krsnu slavu. Za Srbe, to je bio i ostao dokaz identiteta.
S druge strane, pored gerilske akcije, Bugari su otvarali i sopstvene škole, a srpsku decu, koju su roditelji želeli da obrazuju, upisivali su pod drugim, bugarizovanim imenima.
Najbolji primer jeste dečak pod imenom Jovan Stojković koji je 1890. upisan je pod imenom Ivan Stojkov. Svestan porekla i pripadnosti, pobegao je iz škole u Srbiju, gde je pod pokroviteljstvom društva "Sveti Sava" upisao i završio Bogosloviju.
Nakon povratka u rodnu Makedoniju, otvorio je srpsku školu, ali posle jednog sukoba s Bugarima, koji su želeli da je zatvore, odmetnuo se u šumu.
Ubrzo, postao je vojvoda Babunski, a nadimak je dobio po planini na kojoj je četovao. Pesma "Spremte se, spremte" ispevana je u njegovu čast i nakon velike pobede nad bugarskim jedinicama.
Za života, vojvoda Babunski slavljen je kao najveći heroj u današnjoj Makedoniji, a odlikovanja, počev od francuske Legije časti do Karađorđeve zvezde, bile su potvrda da je i u Velikom ratu bio na pravoj strani.
Međutim, pre nekoliko godina, snimljen je dokumentarni film "Poslednji Makedonec" u kome je vojvoda Jovan Stojković Babunski predstavljen kao surovi zločinac koji nasilno menja prezimena Makedoncima nakon Velikog rata. U igranim scenama korišćena je dobro poznata bulajićevska matrica – Babunski je bradati četnik (iako je bio poznat po urednosti) i pijanac, koji u prisustvu srpskog oficira, a po naredbi generala iz Beograda, ubija nesrećne Makedonce jer ne žele da se prezivaju na ić.
Doduše, priča o nasilnoj promeni prezimena je istinita, ali je Srbi nikad nisu sprovodili. To su činili Bugari, u Prvom i Drugom svetskom ratu, nakon njih komunisti, a "junaci" s početka ove priče (Veljanovski i Konstantinovski) samo su jedan od primera. Uostalom, legendarni fudbaler Boško Đurovski govorio je o svom poreklu: "Tito i njegovi saradnici vršili su pritisak da se prezime uzme po pretku i doda ski na kraju."
Možda i najbolja ilustracija ove nasilne promene jeste nadgrobna ploča Dragutinu Veljanoviću, koji je preminuo 1943. godine, a spomenik (nakon rata) podiže supruga Viktorija Veljanoska.
Uporedo sa stvaranjem makedonske nacije, započet je projekat stvaranja Makedonske pravoslavne crkve, jer su komunisti bili svesni da je uticaj Srpske pravoslavne crkve presudan u određivanju identiteta. Ovaj paradoks, da komunisti, kao protivnici religije, osnivaju crkvu, nije novina. Tokom Drugog svetskog rata, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, poznatoj po uništavanju pravoslavlja, osnovali tzv. Hrvatsku pravoslavnu crkvu, s težnjom da ponište ili bar umanje uticaj SPC.
I u drugim republikama bivše Jugoslavije postojala je slična matrica stvaranja novih nacija još od Berlinskog kongresa. Primera radi, ozloglašeni Benjamin Kalaj, dok je službovao kao diplomata u Beogradu, napisao je knjigu "Istorija srpskoga naroda", u kojoj kaže da u Bosni žive Srbi pravoslavci, Srbi katolici i Srbi muslimani. Koliko je bio omiljen u narodu, tokom sedmogodišnjeg boravka u Beogradu, govori i nadimak koji mu je učeni narod nadenuo – Srboljub.
Međutim, čim je postavljen za guvernera Bosne i Hercegovine 1882. Kalaj je počeo da vodi izrazitu antisrpsku politiku. U pokušaju da uništi sve što je imalo veze sa srpskim identitetom, cenzurisao je knjige, pesme, priče, pa je naposletku zabranio i sopstvenu knjigu.
I kada se čini da je kraj apsurdu, u momentima dok je Kalaj potirao sve što je srpsko u BiH, hapsio i maltretirao ugledne Srbe, između ostalih i Jovana Dučića, kralj Aleksandar Obrenović ga je odlikovao lentom Belog orla, na opšte zgražavanje srpske elite s obe strane Drine. U budućnosti, ovaj postupak biće razlog više za brutalni atentat tokom Majskog prevrata.
Ipak, pobeda u Velikom ratu samo je naizgled umirila duhove, koji su se ponovo javili na čuvenom kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine.
U dokumentu koji je donet odlučeno je: "KPJ će se boriti protiv veštačke versajske Jugoslavije, protiv hegemonije srpske buržoazije i okupatorske vojske, za uspostavu nezavisne Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje. Posebna pažnja biće posvećena nacionalnoj i državotvornoj emancipaciji Albanaca."
Po ugledu na ovu odluku, Milovan Đilas se, kao mladi komunista, još tridesetih godina zalaže za priznavanje crnogorske nacije. Paradoksalno, njegov otac bio je drugačijeg mišljenja, smatrao je da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. U budućnosti, Đilas će postati i simbol komunizma, simbol stvaranja crnogorske nacije, ali i disidentstva, dok će naposletku da se "vrati" korenima i izjašnjavati kao Srbin.
Međutim, za razliku od drugih novostvorenih "nacija", Makedonci nisu prisvajali srpske velikane, poput Bošnjaka (Kralj Tvrtko), Crnogoraca (Njegoš), nego su svoju istoriju zasnivali na temeljima drevne Makedonije. Tokom proteklih dvadeset godina, podigli su i spomenik Aleksandru Velikom, nazvali su i aerodrom u Skoplju njegovim imenom, a postepeno su gradili narativ da su naslednici helenske kulture.
Ipak, da su Grci veliki narod, pokazala je njihova spremnost da zaštite svoju istoriju.
Nakon godina blokade u međunarodnim institucijama, Makedonija je morala da promeni ime države, naziv aerodroma, a da na spomenik utisne natpis da je Aleksandar Veliki bio Grk.
Takođe, Makedonci imaju spor i sa Bugarima, koji ne priznaju makedonski jezik, već ga nazivaju dijalektom bugarskog, koji je, kako kažu njihovi akademici, pisan srpskom pisaćom mašinom. Ta borba i dalje traje, ali u ovoj dugogodišnjoj borbi za kulturno nasleđe na teritoriji Severne Makedonije, Srbija ne da se nije ozbiljno uključila u zaštitu sopstvenog identiteta, nego ga je, kao u doba komunizma, prepuštala Makedoncima.
Da je maksima "onaj ko se ne brani bude napadnut" tačna pokazuju film "Poslednji Makedonec", potom priznanje nezavisnosti "Kosova", kao i narativ da su Srbi zli osvajači Makedonije.
Naravno da Makedonija nije jedini negativan primer naše nebrige za kulturu, nego čitav prostor bivše Jugoslavije. Priznavanjem postojanja crnogorskog i bošnjačkog jezika, unizili smo sopstveni, što je, uostalom, samo dalo podstrek za još veću krađu srpske kulture. Nisu pristalice "crnogorskog jezika" napisali izjavu zahvalnosti zbog toga, nego Srbe i Srbiju još više optužuju za isto što su činili Austrougari, a potom komunisti.
Pošto (barem u medijima) težimo ulasku u EU, šta bi se dogodilo da se ponašamo kao njene članice, poput Grčke ili Bugarske?
Nisam siguran da bismo se izborili da na spomeniku kralju Tvrtku stoji da je bio kralj Srba, ali bismo sigurno dokazali da mit o zlim Srbima nije samo mit – to su oni koji izmišljaju istoriju, jezik, otimaju kulturu, lažno svedoče, a sebe više ne nazivaju Srbima.