Početkom osamdesetih godina 19. veka, zbog požara u pašinom konaku, Turci su pohapsili viđenije Srbe u Sjenici. Jedan od uhapšenih bio je i Aleksa Popović, potomak sveštenika, kog su danima bičevali, tražeći od njega da prizna ili bar da imenuje krivce. Njegova supruga Stana, podmitila je čuvare zatvora, pa je Aleksa jedne noći pušten da pobegne. Svestan da će ga narednog dana Turci tražiti, Aleksa je sa porodicom prebegao na teritoriju Srbije i nastanio se u Kragujevcu.
Ovaj događaj nikada nije zaboravio njegov petogodišnji sin Vojin, koji je, dok su bežali ka Srbiji, očeve rane doživeo kao greh koji se ne sme oprostiti.
"Bio bih u borbi blaži, da mi danonoćno pred očima ne lebdi slika mog oca, golgotska i strašna, kako ga vezanog muče Turci. Nek idu u pakao."
Ove reči izgovorio je Vojin Popović, poznatiji pod ratničkim imenom Vojvoda Vuk, nakon Prvog balkanskog rata, kada je Srpska vojska oslobodila Staru Srbiju.
Ipak, nije samo događaj iz Sjenice odredio životni put jednog od najvećih ratnika srpske istorije, nego i poznanstvo sa vojvodom Mickom Krstićem, kog je upoznao još tokom detinjstva u Kragujevcu.
Naime, vojvoda Micko bio je legenda četovanja u Staroj Srbiji, omiljeni narodni junak, koji je nakon Brsjačke bune uhapšen i osuđen na čak 101 godinu zatvora. Kada su Bugari uspeli da izdejstvuju amnestiju za svoje gerilske ratnike, Turci su iz zatvora pustili i Krstića, nakon sedamnaest godina tamnovanja. Međutim, slavni vojvoda je odbio amnestiju uz reči „Ja nisam Bugarin, ja sam Srbin.“ Nakon toga, odležao je još četiri godine, uz jedan pokušaj atentata, sve dok srpski konzul iz Bitolja nije uspeo da izdejstvuje njegovo oslobađanje.
Slušajući priče o Mickovom četovanju, diveći se njegovoj žrtvi u tamnici, uz stalno sećanje na očevu golgotu, mladi Vojin Popović odlučio je da upiše vojnu školu.
Završio je čuvenu 32. klasu Niže vojne akademije, za koju mnogi smatraju da je najbolja generacija u istoriji akademije. Sa njim, zajedno u klupi, bili su Vojislav Tankosić, major Dragutin Gavrilović, Milutin Nedić, Panta Draškić...
Dolaskom kralja Petra na vlast, ideja oslobođenja Stare Srbije, postala je ostvariva.
Luka Ćelović, bogati Trebinjac i finansijer četničke akcije, u saradnji sa generalom Atanackovićem, započeo je sa pripremama za prebacivanje gerilaca u Staru Srbiju. Među prvima, otišao je i Vojin Popović, a prilikom polaska, njegov otac mu je poklonio mali srebrni nož, zaoštren s obe strane, od kog se nikada nije odvajao.
Dolazak mladih srpskih oficira u Makedoniju označio je prekretnicu u gerilskom ratovanju. Do tada, mali je broj vojvoda prošao ozbiljniju vojničku obuku, a ratnici, koji su se pridružili četama na terenu bili su uglavnom mladi idealisti ili begunci od zakona. Međutim, angažovanjem Vojina Popovića, Vojislava Tankosića i drugih vojnih stratega, ti mladi idealisti dobili su ozbiljnu vojničku obuku. Tada Vojin Popović obrazuje i svoju četu, uzima ratničko ime Vojvoda Vuk, po kome će biti prepoznatljiv, kako neprijateljima, tako i Srbima koji su u državi u usponu vapili za herojima.
Koliko je Vuk bio strog kao komandant, govori i njegova naredba:
"Ja od svojih četnika tražim da me nikad ne lažu, da se ne šale da što ukradu, da ne traže od ove sirotinje da im nešto kuva i peče za jelo... Sve što se za četu uzima, ja moram znati i to se mora platiti. A ovo je najglavnije i dobro upamtite: žene i odrasle devojke ne smete ni pogledati, sa njima ne smete ni razgovarati. Vi ste mutavi za žensku čeljad. Ako li vas žene nešto pitaju, ne smete ni odgovarati... Za kog doznam da protivno ovom uradi, ubiću ga!"
Iz ove naredbe jasno se zaključuje da se Vuk trudio da isključi svaku mogućnost negativne propagande o četnicima, kao i želju da nametne viteški kodeks svojim vojnicima.
Za vrlo kratko vreme, pročulo se za četu vojvode Vuka, dok je sama pripadnost njegovoj formaciji označavala veliki ugled u društvu. Zbog veštine ratovanja, neverovatne discipline, ubrzo imenovan je i za Šefa gorskog štaba, odnosno komandanta svih jedinica u Staroj Srbiji. Njegova taktika da šalje manje čete u brz i iznenadan napad, kako bi odvukao pažnju od glavne čete, koja je napadala na drugo mesto, pokazala se veoma uspešnom. Do 1908. godine, kada se dogodila Mladoturska revolucija, srpske čete dominirale su Starom Srbijom, dok je nasilje nad stanovništvom znatno smanjeno.
Jedan je od osnivača organizacije "Ujedinjenje ili smrt" i kao čovek od poverenja Dragutina Dimitrijevića Apisa, bio je zadužen da čuva poverljivu arhivu.
Po opisima njegovih vojnika, Vuk je bio stalno ozbiljan, pravedan, a čak i prema najbližim prijateljima veoma strog, naročito ako na zadatku nešto zgreše.
Posećivao je i kafane, gde se sastajao sa elitom tog vremena poput Dučića, Nušića, Ribnikara, ali za razliku od poeta i drugih vojvoda na odsustvu, nije se odavao alkoholu, nego je uvek bio trezven, kao da će svakog časa dobiti naredbu za novi zadatak.
Kada je počeo Prvi balkanski rat, odred vojvode Vuka nastupao je kao prethodnica Konjičke divizije pod komandom kneza Arsena Karađorđevića. Za početni uspeh srpske vojske umnogome je zaslužan njegov odred jer je uspeo da zaustavi napad glavnine turske vojske kojom je komandovao iskusni Zeki-paša. Uz njega, kao četnik, ratovao je i Milan Rakić, slavni pesnik, koji je odbacio "diplomatsku uniformu" i prijavio se u dobrovoljce.
S uspehom je komandovao i Dobrovoljačkim odredom u Drugom balkanskom ratu. Tada su se njegovi četnici pojavili sa tzv. skakavcem – spravom koju su sami osmislili, a služila je za daleko i precizno bacanje bombi. Borbe s Bugarima su bile teške, neretko i prsa u prsa, a Vuka zbog posebne veštine baratanja nožem i bajonetom nazivaju herojem bajonet borbi.
Nakon oslobođenja Stare Srbije, Vojin se oženio Jelisavetom, ćerkom načelnika železničke direkcije. Venčanje je upriličeno u Sabornoj crkvi, uz komentare da kada bi svatovima, među kojima su bili Voja Tankosić, Apis, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, vojvoda Babunski... neko podelio oružje, stigli bi do Beča. "Voja je bio nežan, sasvim drugi čovek od onoga koji se čuo kao ratnik", govorila je Jelisaveta.
Nažalost, naizgled mirna 1914. godina prekinuta je Velikim ratom. Srpska vojska, iako umorna od balkanskih ratova, imala je nešto više od neprijatelja – iskustvo. Obrazovana su četiri četnička odreda pod komandama vojvode Vuka, Voje Tankosića, Koste Todorovića i Velimira Vemića.
Jadarski četnički odred, koji je predvodio Vuk, imao je zadatak da uspori kretanje neprijatelja. U izveštaju austrougarskog zapovednika opisuje se otpor njegovih četnika:
"Osmi korpus iznuren do iscrpljenosti svoje snage stigao je 13. avgusta, tek uveče, na položaje kod Novog sela, a trebalo je stići 12. avgusta ujutru... Naišao sam na otpor komita, koji se kao munja pojave, pa isto tako munjevitom brzinom iščeznu."
Takođe, Anri Barbi, francuski ratni reporter, posetio je Jadarski četnički odred. "Crni od baruta, blata i prašine, sprženi od sunca, potamneli od kiše i vetra, oni liče na epske junake; zarasli su u bradu, ali njihove oči nalik na žeravice odaju nepokolebljivu hrabrost. Veličanstveni su kada u trku uzvikuju divlje "Ura".
Nakon pobede na Kolubari, četnici vojvode Vuka i Vojislava Tankosića, oslobodili su Zemun. Bio je to prvi put da se srpska zastava zavijorila u Zemunu. Napravljena je i velika parada četnika glavnim ulicama, gde su ispred ratnika koračali Tankosić i Vuk, dok je ispred njih išao vladika Nikolaj Velimirović.
Kada je 1915. godine otpočela Makenzenova ofanziva, oformljena su dva Dobrovoljačka odreda od 4.000 vojnika, pod komandama prekaljenih i proslavljenih ratnika: vojvode Vuka i Vojislava Tankosića. Zanimljivo da je u Vukovom odredu bio veliki broj dobrovoljaca iz Sjedinjenih Američkih Država i Kanade, koji su u borbu došli nakon apela Mihaila Pupina i vladike Nikolaja.
Neki od njih, do tada, nikada nisu kročili nogom na teritoriju Srbije. Nakon što su se borbe rasplamsale, Legija smrti, kako su nazivali njegov Dobrovoljački odred, imao je zadatak da zatvori liniju dugu čak 160 kilometara.
Gubici su bili žestoki, u izveštaju se navodi da je u 3. četi od 60 vojnika preživelo samo osam, ali kakve su Vukove komandne sposobnosti bile, govori i deo izveštaja "da je i u tim uslovima, vojvoda Vuk potpuno razbio konjicu 11. nemačke divizije".
Jedan od njegovih vojnika, sećao se kasnije, da je vojvoda Vuk, prilikom povlačenja naredio da se jedno čitavo albansko selo zapali. Na pitanje pukovnika Plazine: "Znate li Vi Popoviću gde se mi nalazimo?", Vuk mu je odgovorio da ga ne pita za dozvolu. Povod za ovakvu odluku bio je napad na Popovićevu izvidnicu od strane Arbanasa, koji su izmasakrirali nekoliko mladića, odsekli im udove i stavili usta. Nakon ove odmazde, smanjio se broj napada na srpsku vojsku tokom povlačenja.
Dolaskom na Krf, srpska vojska je dobila priliku za odmor, a vojvoda Vuk je poslat u Pariz na sastanak Jugoslovenskog odbora. Njegov zadatak bio je da razgovara sa hrvatskim predstavnicima oko stvaranja jedinstvenog dobrovoljačkog pokreta, koji će nastupati na Solunskom frontu. Razgovori su bili teški, a vojvoda se nikako nije slagao sa Franjom Supilom, hrvatskim predstavnikom, koji je pokušao čak i da utiče na selekciju srpskih predstavnika u pregovorima.
Zbog tog sukoba, vojvoda Vuk vraćen je u Solun, gde je počeo s pripremama za oslobođenje Srbije. Odred kojim je komandovao, dobijao je najteže zadatke, pogubne za njegove vojnike, često i bez artiljerijske podrške. Pa ipak, dobrovoljci pod njegovom komandom, oslobodili su Kajmakčalan, koji je označio i prekretnicu u ratovanju na tom delu fronta.
Zbog ogromne korupcije, za koju je vojska saznala, počinju pretnje članova udruženja "Ujedinjenje ili smrt" državnom vrhu. Tražila se odgovornost, a pošto niko nije bio okrivljen, Vladimir Tucović je rekao da će vojnici napraviti špalir od sablji, kroz koje će političari morati da prođu onog dana kada oslobode Srbiju.
Za vlast, bilo je jasno da se moraju obračunati s "crnorukcima", te su započete pripreme za Solunski proces. Međutim, vlastima je bilo jasno da je nemoguće izvesti sudski proces dok god je živ vojvoda Vuk, tada već najslavniji srpski ratnik, blizak prijatelj pukovnika Apisa i član oficirske organizacije.
Iako su mu prijatelji govorili da ga komanda namerno šalje u smrt, Vuk nije dolazio s terena, ali se često žalio da ga guraju u klanicu, te da svoje ljude ne može poslati u smrt makar to od njega tražio i general Saraj.
Poginuo je na Gruništu, 29. novembra 1916. godine. U zvaničnoj verziji stoji da ga je pogodio metkom bugarski vojnik, tokom bitke noževima, jer su obe strane ostale bez municije. Nakon bitke, njegovi vojnici su ga doneli na nosilima i fotografisali se s njim, ali su ga podigli, u znak poštovanja prema najvećem ratniku Solunskog fronta.
Sahranjen je u Solunu, a to je bio jedini trenutak da su vojnici videli uplakanog pukovnika Apisa, koji je uhapšen nekoliko dana kasnije.
U pismu porodici, jedan od četnika kaže: "I smrt će sama moja biti nedovoljna da mi stiša bol za takvim divom kakav je bio vojvoda Vuk."
Nekoliko nedelja pre smrti, vojvoda Vuk dobio je ćerku Slobodanku. Od supruge je tražio da mu pošalje fotografiju deteta, koja je, nažalost, stigla u pismu 30. novembra, dan nakon njegove smrti.
Nakon rata, porodica je dobijala različite vesti – da je Vuk ubijen nakon borbe kako ne bi sprečio Solunski proces. O tome je, godinama nakon rata govorila i njegova ćerka, koja je tvrdila da država nije dala novac za njegovu sahranu, već su to učinili preživeli pitomci 32. klase, dok njegov spomenik, iako izliven 1922, postavljen je tek 1936. godine, nakon promene političke garniture koja je navodno imala učešća u zaveri.
Međutim, iako se na spomeniku nalaze četnička obeležja, komunisti ga posle Drugog svetskog rata nisu uklonili, a sumnja u zvaničnu verziju smrti nikako ne umanjuje činjenicu da je junaštvo vojvode Vuka nesporno - iznad svakog vremena i ideologije.