Kosta Vojinović – Priča o heroju kog su izdali Srbi

U danima kada su vođene velike bitke širom Evrope, a osvajači uspešno sprovodili svoju politiku, u maloj Srbiji, državi bez vojske, desetkovanoj epidemijom pegavog tifusa, došlo je do velikog ustanka koji je podigao dvadesetšestogodišnji mladić po imenu Kosta Vojinović. Bio je to prvi ustanak na okupiranim teritorijama u Velikom ratu.

Iako je buna krvavo ugušena, podvizi ovog mladog, više nego talentovanog stratega, pokazali su ne samo ranjivost neprijatelja nego i srpsku težnju za slobodom, ma koliko ona bila skupo plaćena.

Rođen je 1891. godine u Smederevu, u porodici uglednog činovnika, poreklom iz Vučitrna, te je još u mladosti poneo nadimak Kosovac (ne Kosovar, kako danas pojedini mediji nazivaju stanovnike Kosova).

S obzirom da je rano ostao bez majke, detinjstvo je provodio u društvu ujaka Pante Grujića, budućeg generala, od koga je dobio priliku da se upozna sa strategijom vojnih formacija. Školovanje je završio u Beču, na Trgovačkoj akademiji, gde je usavršio i znanje nemačkog jezika.

Prekretnica u njegovom životu dogodiće se tokom trgovačkog putovanja, kada je u Vranju upoznao prvake četničke akcije. Oduševljen zanosom mladih ratnika i pričama koje su bile nalik avanturama srednjovekovnih vitezova, Vojinović se prijavio u centar za obuku. Njegov urođeni talenat za ratovanje prepoznaje legendarni Vojvoda Vuk, koji ga uzima u svoj odred. Hrabar i vešt s oružjem, poštovan od strane saboraca, vrlo brzo dobija čin četovođe u elitnom odredu sa kojim učestvuje u Balkanskim ratovima.

Nakon oslobođenja Stare Srbije, mladi i dobrostojeći trgovac nastanjuje se u Kosovskoj Mitrovici, gde je njegov otac postao predsednik opštine. Međutim, mir nije dugo potrajao.

Tokom bitaka na Ceru, Drini i Kolubari, kada su francuski, pa čak i austrougarski i nemački novinari pisali o podvizima srpskih dobrovoljaca, talentovani ratnik pokazuje izvanrednu hrabrost, te ga komanda "nagrađuje" činom rezervnog potporučnika Srpske vojske.

Međutim, 1915. godine, kada Makenzenova ekspedicija juriša preko Dunava, Bugarska napada s bokova, u borbama na Kosovu, Vojinović biva teško ranjen. Pošto nije mogao da nastavi povlačenje, prebačen je u Mitrovicu na lečenje.

Kada se oporavio, Srbija je bila okupirana. Represalije, naročito na teritoriji pod kontrolom Bugarske, bile su stravične. Srpski sveštenici su streljani ili internirani, ikone iz crkava sa likovima srpskih svetaca su uništene, bugarski popovi preuzeli su parohije, imena su bugarizovana, naročito kod novorođene dece. Jovanovići bi postajali Ivanovi, Đorđu bi promenili ime u Georgi, a svakog ko bi se pobunio ili suprotstavio, čekala je surova kazna. O tome je govorio bugarski pukovnik Kalkandžijev: "Ubio sam 60 popova, 200 činovnika i preko 3.000 civilnih lica ne obazirući se da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turčin, jer sam raspolagao punim ovlašćenjem moje vlade da ubijem svakog na koga posumnjam da bi mogao biti štetan ili opasan po Bugarsku".

U takvim uslovima, zahvaljujući dobrom znanju nemačkog jezika, Kosta Vojinović se zbližava sa austrougarskim vlastima. Ubrzo, dobija posao liferanta što mu omogućava da putuje širom okupirane Srbije. Izgledalo je da se nekadašnji četovođa, poput svakog srebroljubivog trgovca, prilagodio stanju u društvu i priznao okupaciju, zarad lične koristi. Međutim, posao liferanta doneo mu je neometanu slobodu kretanja priliku da "ispipa teren" i primeni obaveštajna znanja stečena u centru za obuku Vojvode Vuka.

"Uspeo sam da ubedim srpski narod da Srbija nije propala i da će ona ipak postojati i ubuduće mnogo veća, kao i da svi treba oružje pažljivo da čuvaju, jer će nam kasnije biti od velike potrebe". (Dnevnik Koste Vojinovića, 4. mart 1916.)

Već sredinom 1916. godine, Vojinović se počeo sukobljavati sa bugarskim patrolama, kako bi pokazao da narod neće trpeti takve represalije. Uporedo, Vrhovna komanda u Solunu, pripremala je niz ustanaka na okupiranim teritorijama, ali tek u trenucima kada vojska krene u proboj Solunskog fronta. Zbog toga, narod spreman za borbu, nije ulazio u ozbiljnije sukobe sa Bugarima. Međutim, kada se pronela vest da će svi vojni obveznici (Srbi) biti mobilisani u bugarsku vojsku i poslati na front da se bore protiv Srba, ustanak više niko nije mogao zaustaviti.

Mladići srpske nacionalnosti bežali su u šume zbog mobilizacije, gde su se sukobljavali sa bugarskim poternim odeljenjima. Najviše uspeha u borbama imala je četa Koste Vojinovića, koga su ubrzo njegovi saborci proglasili za vojvodu Kosovca, jer je pored vojničkog znanja i ratničkih sposobnosti, posedovao i harizmu vođe.
Ipak, srpskoj komandi u Solunu, bilo je jasno da je ustanak preuranjen.

Kako bi sprečili dalju eskalaciju, u Toplicu su poslali vojvodu Kostu Pećanca. Njegov zadatak bio je da umiri mlade usijane glave, oformi nekoliko četa koje međusobno neće znati jedna za drugu, kao i da se stavi na čelo ustanka.

Susret dvojice vojvoda bio je srdačan, a Vojinović je pristao da se stavi pod komandu Pećanca.
Međutim, Bugari nisu odustali od namere da srpske mladiće ili mobilišu ili interniraju, pa su nastavili s poterama. Bilo je jasno da se ustanak ne može zaustaviti.

Krajem februara 1917. godine, četa vojvode Vojinovića uništila je bugarsku poteru, potom krenula u akciju oslobađanja sa ostalim četama. Za samo nekoliko dana, pod njegovom komandom, oslobođeni su Blace, Kuršumlija, Bojnik i Lebane. Duh pobede i slobode zahvatio je okupiranu teritoriju. Svesni da im ustanak ne odgovara, Bugari pokušavaju da ubede Vojinovića da se preda, nudeći mu status srpskog oficira na okupiranoj teritoriji.

Međutim, mladi i do tada nepoznati vojvoda, šalje im spisak uslova: oslobađanje svih ustanika i njihovo slobodno kretanje, oslobađanje njegove porodice iz zarobljeništva, prestanak represalija, slobodu kretanja za sebe sa oružjem… Kao vrhunac drskosti šalje im svoju fotografiju, kako bi bolje znali sa kim imaju posla, uz upozorenje da će napasti još većom snagom.

Bugari su još jednom pokušali da "omekšaju" vojskovođu u pregovorima, nudeći mu slobodu, ali on im odgovara: "Nisam ja vođa razbojničke bande koji se napljačkao para pa se predaje da pomoću istih život spase, već sam ja srpski oficir koji je pozvan da noću i danju bdi nad svojim narodom i upućuje isti da ne zaboravi svoju narodnost, veru i otadžbinu. Za svoju rodbinu ne brinem i radujem se što stradam za svoju otadžbinu... Predati se ni u kom slučaju neću živ, već samo mrtav. Časnom srpskom oficiru ne dolikuje predati se ženski".

Sukob je pokušao da umiri Pećanac, koji je sve vreme pozivao na mir. Naređuje i da ustanici ne napadaju Prokuplje uz obećanje da će on lično ubiti svakog ko se tome usprotivi. No, kada je Pećanac stigao blizu Prokuplja, vojvoda Kosovac je već oslobodio grad. Tada dolazi do sukoba između njih dvojice, gde ga Vojinović naziva kukavicom i strašljivcem.

Ustanicima je tada bilo jasno ko je stvarni vođa pobune.

Tada mladi gerilac piše i bugarskoj komandi u Nišu, od koje traži da hitno pošalje lekara-hirurga u Prokuplje, kako bi pomogao ranjenim bugarskim vojnicima. Ovaj primer viteštva odjeknuo je i među okupatorskim oficirima. Postali su svesni da protiv sebe imaju snažnu i nepokolebljivu ličnost a ne običnog bandita koji se odmetnuo u šumu.

To je uostalom i potvrđeno kada su ustanici proglasili Toplicu za slobodnu teritoriju i doneli zakon gde se i za prekršaje određuju kazne, osnovali Obaveštajnu službu na oslobođenoj teritoriji. Novoosnovana "država" brojala je preko milion stanovnika. U isto vreme, dolazi do pada austrijske krune, a srpski dinar, zbog prodaje obveznica jača, pa je ispevana i pesma "jači dinar nego kruna, ide Srbin od Soluna". Tada Vojinović, službeno, poput diplomata, šalje zahtev okupacionim vlastima da priznaju novostvorenu državu.

Kao odgovor na provokaciju, Bugari šalju kaznenu ekspediciju. U pomoć im pritiču Austrijanci i Nemci, koji povlače nekoliko aviona sa Solunskog fronta.

Nažalost, dok su trajale pripreme za borbu, Kosta Pećanac je Prokuplju za komandanta grada postavio svog zamenika Marka Pavlovića, pa se povukao iza linija sukoba, uz apel da se ustanici povuku, jer je neprijateljska vojska nadmoćna.

Ovaj postupak još više je produbio sukob dvojice vojvoda.

Nekoliko dana kasnije Pećančeve slutnje su se obistinile. Austrougari su krenuli u prodor dolinom Toplice. Dobro naoružani i uvežbani, iskusni i puni morala nakon sloma srpske vojske, s razlogom su verovali da će ugušiti pobunu. Međutim, briljantna zaseda koju je mladi ratnik postavio bila je kobna za okupatore.

Kaznena ekspedicija je surovo kažnjena, što je još više proširilo mit o neobičnom mladiću, koji je u pauzi između borbi pisao dramske tekstove, a njegovi vojnici ih izvodili na improvizovanoj sceni u šumama Toplice.

O ishodu bitke, Vojinović obaveštava Pećanca: "Neprijatelj je na Mramoru potučen do nogu. Izginuli kao mravi".

Ipak, dalji prodor ustanika prema Kruševcu i Brusu zaustavljen nakon vesti da je Marko Pavlović predao Prokuplje okupatorima bez ispaljenog metka, i usput otkrio pravac kretanja ustanika.

Iako u naizgled bezizlaznoj situaciji, veštim manevrima, Vojinović se izvlači iz obruča. Tada saznaje da je Pećanac raspustio čete, što je uticalo i na druge ustanike, koji su se masovno predavali bugarskim vlastima.
Bio je to kraj pobune i nestanak jedine slobodne teritorije.

Tada Kosovac piše Pećancu: "Najzad skrećem vam pažnju da će narod sutra imati prava suda, pred kojim sam ja u svako doba gotov poći, a i vas ću naterati, pa će svačije delo i zasluge izaći na videlo". Usput, optužuje ga i da je poslao "izvesnog Jovu Bulajića" da ga ubije.

Okupatori su ponudili i nagradu za svakog ko otkrije položaje Koste Vojinovića. Tog momenta, nažalost, dolazi do jedne od najsramotnijih epizoda u srpskoj istoriji. Nekadašnji ustanici, za novac i hranu, naposletku i kaiš slanine, masovno su prijavljivali jatake, dok su se mnogi od njih priključili bugarskim komitama. U izveštaju komandi, bugarski pukovnik Darvingov kaže: "Predavanje četnika postalo masovno. Bugarske vlasti vode pregovore sa još nepredatim četnicima, a to demorališe i ostale koji se inače ne bi predali".

I u takvim uslovima, narednih meseci, Kosta Vojinović uspeva da opstane.

Najpre je porazio bugarskog vojvodu Kruma, koji je čak bio podržan od redovne vojske, a zatim je na red došao i Tane Nikolov, iskusni gerilski vojskovođa, živi heroj Bugarske, legenda četovanja, opevan u mnogim herojskim pesmama.
Epilog sukoba najbolje objašnjava deo izveštaja okupatorske vojske, u kome piše da je "Nikolov naglas kukao, dok mu je izvestan broj vojnika zarobljen".

Od tog trenutka, potere za Vojinovićem predvodili su okupatorski oficiri visokog ranga.

"Potera je bilo velikih za mnom. Naročito su me tražili predati četnici. Njima je želja bila da ja poginem te da se oni spasu odgovornosti pred srpskim sudom za počinjena zla i krađe kojima sam ja sve podatke pohvatao… Potkazivali su me imućniji građani seljaci, a sirotinja nam izlazila na susret i čuvala". (iz beleški Koste Vojinovića).

U narednom periodu, četa "odbeglog" vojvode bila je predmet lova mnogo nadmoćnije vojske. Mesecima je izbegavao potere, pobeđivao u manjim sukobima, u iščekivanju proboja Solunskog fronta, ali kao da je njegova sudbina unapred pisana u srpskim narodnim pesmama - ono što nisu uspele neprijateljske potere i vojnici, nadomestila je izdaja.

Opkoljen je 23. decembra 1917. godine u vodenici nadomak Blaca. Sa njim su bila još četiri vojnika. Odbili su ponudu da se predaju.

Poslednji preživeli bio je vojvoda Kosta Vojinović. Održao je svoju reč upućenu bugarskim vlastima da ga neće uhvatiti živog. Pre samoubistva zabeležio je: "Svako ko bude video vodenicu na Grgurskoj reci, odmah će shvatiti da Kosta Vojinović iz nje nije mogao pobeći, ali i da je poteru doveo neko ko je znao gde se vodenica nalazi".

Napisao je i poslednju želju: "Sahranite me na mestu pogibije". Okupatori su tako i postupili, u znak poštovanja prema izuzetnom neprijatelju, ali su pre toga njegovo telo javno izložili građanima Prokuplja.

Sve bitne događaje, vojvoda Kosovac beležio je u svoj dnevnik, u veri da će, nakon oslobođenja, pošteni i hrabri ljudi suditi izdajnicima ustanka. Nažalost, posle rata, u novoj državi, Marko Pavlović, čovek koji ga je izdao a Prokuplje predao okupatoru, postao je sudija u tom istom gradu.

Na kraju, Vojinovićeve reči, zapisane tokom Topličkog ustanka, treba iznova ponavljati, naročito danas kada je Kosmet okupiran:

"Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne može i ne sme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan i dokle god ne postanemo slobodni, dotle neće nestati ljudi koji će ići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne bude Vojinovića, biće drugih".