Lambros i 1.300 kaplara
Mislim da su Srbija kao zemlja i Srbi kao narod jedan istinski fenomen. Nema naroda na planeti koji bi preživeo to što su Srbi preživeli u samo jednom veku, dvadesetom, i opet ostao vitalan i stvaralački moćan. Mi smo narod, ukazivao je Aleksandar Lambros, koji ima 1.300 kaplara, velikih kao Leonidinih 300 Spartanaca, a koji je kost u grlu svakoj imperiji što je ovuda protutnjala – od turske do američke
Smrt Aleksandra Lambrosa (1972-2024) javili su svi atlantistički mediji: N1, "Nova", "Danas", "Blic"... I svi su napisali: "Njegovo najvažnije delo je knjiga o ateizmu i kontroverzama crkvi na Balkanu Bog se nikad ne smeje."
Naravno, fabrike propagande ne mogu a da ne spinuju i kad su ovakve prilike u pitanju. Lambrosovo najvažnije delo je serija članaka koju je napisao pošto je prestao da bude princ bloga B92 i emancipovao se iz sekte "građanske Srbije".
"Mislio sam da su Srbi nekako urođeno skloni primitivizmu", sećao se Lambros "nekadašnjeg sebe", "da je srpski folk veće smeće od hrvatskog ili MTV popa, s nipodaštavanjem sam gledao na srpski folklor, mislio da kao narod nismo dorasli demokratiji, da smo više Azijati nego Evropljani... i ostala drugosrbijanska s....".
"Danas mislim da su Srbija kao zemlja i Srbi kao narod jedan istinski fenomen. Nema naroda na planeti koji bi preživeo to što su Srbi preživeli u samo jednom veku, dvadesetom, i opet ostao vitalan i stvaralački moćan". Mi smo narod, ukazuje Lambros, "koji ima 1.300 kaplara, velikih kao Leonidinih 300 Spartanaca, a koji je kost u grlu svakoj imperiji što je ovuda protutnjala – od turske do američke".
Kao neko ko je dugo bio sastavni deo građanističke sekte, Lambros je odlično poznavao i efektno opisivao drugosrbijanski "psihološki mehanizam samomržnje.To je suštinski posledica teške krize identiteta. Iskreno rečeno, nije lako biti Srbin – koliko puta kažem da bi me mnogo manje bolela glava da sam recimo Norvežanin ili Grk. Onda on (drugosrbijanac – S. A.) psihološki usvaja defamatorsku i degradirajuću sliku o sebi koja mu se servira – 'Zašto nas svi toliko mrze, mora da ipak ima neki razlog?'".
Iz tog basena samomrzećih identitaraca lako se potom regrutuju "moralne i intelektualne nakaze, okupatorske drolje, onakve kakve su nakon Drugog svetskog rata šišali do glave na trgovima, koji bi za stipendiju, šaku dolara ili još i gore, besplatno – samo da negde ušuškaju svoj kompleks niže vrednosti i ne bi li se za trenutak osetili kao veliki svet – izdali rođenu majku".
Lambros je bio vrlo oštar u svojim sudovima i govorio: "Srbija je okupirana zemlja. Više od toga, Srbija je potpuno, temeljno, sveobuhvatno okupirana zemlja. Problem je u tome što kritična masa njenih građana toga izgleda nije svesna, u čemu se ujedno i sastoji genijalnost ove okupacije. Biti okupiran a biti toga potpuno nesvestan."
"Ta se okupacija", pisao je dalje, "nije desila ni ulaskom NATO na Kosovo, ni urnisanjem ekonomije, što sankcijama što bombardovanjem, što finansijskim merama nametnutim spolja, već apsolutnim trijumfom drugosrbijanskog, dakle autošovinističkog narativa."
"U slobodarskoj ali po nesreći opet okupiranoj Srbiji, svedoci smo prave epidemije gadova", pisao je dalje Lambros, "okupatorskih evroatlantističkih pacova, koji na svojim tribinama šatro probijaju nekakvu medijsku srpsku blokadu i zaveru ćutanja o srpskim zločinima – dok je golim okom vidljiva činjenica da se okupacija u Srbiji zapravo i sprovodi hermetičnom kontrolom medija i kolaboracijom izdajnika iz redova kulturno-intelektualne domaće elite".
Ta opaka, samorazarajuća ideologija dominira u većem delu medija i kulturnih ustanova. "Drugosrbijanska elita je zapravo sveprisutna. I količina medijskog prostora koji možeš da dobiješ zavisi isključivo od toga koliko si se ubedljivo legitimisao kao drugosrbijanac".
Lambros je bio vrlo odlučan u tvrdnji da se ovdašnji autošovinizam sastoji upravo u tome što se doslovce preuzimaju narativi okolnih nacionalizama, a pre svega onaj najekstremniji iz Zagreba. "Drugosrbijanac je, da definišemo termin, onaj koji je usvojio ustaški narativ o Srbima kao civilizacijskoj margini kulturne Evrope i mit o velikoj Srbiji kao racionalizaciju za genocid."
"Neverovatno je koliko se zapatio taj ustaški narativ da je svako, ma i najbezazlenije pominjanje bilo kakvog srpskog interesa, odmah velikosrpska aspiracija ili srpsko ultradesničarenje. Da kažeš da si Srbin je već težak nacionalizam."
Lambros je bio i oštar kritičar američkog imperijalizma i globalističkog turbokapitalzma. "Stratezi američke (evroatlantističke) imperijalne politike, u temelj svoje krvave ideologije stavili su ljudska prava, (...) za koja biste vi naivno očekivali da su univerzalna kategorija. Ali nisu. Ona su redovno ugrožena u područjima koja predstavljaju smetnju američkom imperijalizmu – Rusiji ili Kini na primer, ili malenoj Srbiji."
Iako je i sam jedno vreme živeo u "registrovanom partnerstvu" s muškarcem, Lambros je bio potpuno svestan manipulativne prirode "LGBT prava". "Gejevi – omiljeni cause ideologa evroatlantskog imperijalizma – redovno su na ivici istrebljenja nazi style u Rusiji, ili gde god to američkom imperijalizmu ustreba, ali ne i tamo gde ih bacaju s krovova ili klate na vešalima", to jest u zemljama američkih strateških partnera.
No, krajnji cilj evroatlantskog imperijalizma je, kako to vidi Lambros, atomizacija građana i njihovo pretvaranje u poslušne, kretenoidne robote. "U tom budućem Pax Americana, deklarativno ćete imati pravo na šta god vam padne napamet, ali nećete moći da ga upražnjavate jer ćete biti do te mere siromašni da će vam se zemaljski dani sastojati isključivo od toga gde da namaknete 50 centi neophodnih da ne lipšete od gladi."
Posebna perverznost je, po Lambrosu, to što se "brutalni i nadasve smrtnonosni evroatlantistički imperijalizam" krije iza maske "levice". On "pravi od vojnog satiranja čitavih država i nacija levičarsku i legitimnu stvar, a od onih koji se tome suprostavljaju desničare i populiste". "Svaki pokušaj da se odbraniš od neprestane zlostavljačke i satanizujuće propagande, automatski postaje refleks nedemokratičnosti i necivilizovanih."
Lambros je bio veoma kritičan i prema našem neprestanom zaluđivanju o brzom ulasku u EU kao rešenju svih naših problema. "Evo, u ponedeljak da uđemo u EU. I? Hoćete da vam kažem šta? Ništa. N-I-Š-T-A. Nastaviće da nas tretiraju kao koloniju, ali onakvu četrdesetprvašku, kao što nas tretiraju već nekih tridesetak godina u kontinuitetu. Naravno, 'za naše dobro'."
Prvi korak ka našem izbavljenju Lambros je video u povratku samopoštovanja i obnovi ljubavi za ono što jesmo. "Negovati samopoštovanje. Kao i u životu, ljudi vas vide onako kako vi vidite sebe." To nije lako, jer "mi smo u 1941. godini, u kojoj kvinslinzi, duhovni i intelektualni janjičari na sva zvona udaraju da je Treći Rajh nepobediv, da su Nemci civilizovani, a mi divljaci".
Međutim, to je teška neistina, pa je najvažnije da povratimo samopouzdanje. "Ponos i arogancija – to nervira okupatora, njegove saradnike i imperijalističke kerbere iz frankeštajnskih identitetskih vašingtonsko briselskih laboratorija. Svest o izuzetnosti i ponos na nju – jer nam je to sredstvo odbrane na koju imamo svako pravo."
"Svest je ključ svega", isticao je posebno Lambros. "Sve je u stanju svesti." "Bez osvešćivanja nema ni rešenja, kakav god problem da je u pitanju." "Kad sam zavoleo osvešćenog sebe", pisao je, "nekako sam i drugima postao privlačan. Tek kad zavolimo sebe krenuće nam na bolje."
A kad se osvestimo i ponovo sebe pronađemo, treći korak je taj da počnemo da se istinski branimo. "Srbija ne samo da ne drži liniju fronta, već je bitka potpuno na srpskom terenu i teritoriji", primećivao je Lambros. Došli smo dotle da se branimo u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, a ne da držimo front na našim granicama. Međutim, "mir na Balkanu moguć je jedino uz srpski nacionalizam u punom pogonu: jedino jaka, ujedinjena, do zuba naoružana, militarizovana, napredna i samoodrživa Srbija je garant mira na Balkanu".
Okolni nacionalizmi nas mrze i bukvalno nam rade o glavi, smatrao je Lambros, bili bismo naivni ako ne bismo to videli i pojačali odbranu. "Otvorena, srčana, glasna i jasna odbrana srpstva i Srbije je slobodarski čin", govorio je, pa ako je uslov za odvraćanje okolnih šovinističkih hijena od Srbije i Srpske moćna vojska i dobro naoružanje, šta da radimo – "nek se mržnji pridruži strah".
A u pogledu uspeha naše borbe Lambros je bio optimista. "Verujem u otpor okupaciji", pisao je, "iako je okupator mudro, mračno genijalno, uspeo da iskompromituje jednu tako veličanstvenu stvar kakva je otpor". Međutim, "s ovakvom istorijom (kao što je naša – S. A.), nijedan drugi ishod sem pobede, oslobođenja i ujedinjenja, nije uopšte opcija. Ne budite malodušni – jer okupator i njegovi janjičari računaju na to. Živela Srbija! Živelo srpstvo! Do ujedinjenja!", kliktao je on.
Ne moramo se složiti sa svime što je Lambros pisao i mislio. Ali, on je to uvek radio iskreno, slobodno i strasno. Njegov intelektualni preobražaj bio je dubok – imajući u vidu odakle je krenuo, pa se postepeno širio na nova i nova pitanja. Tako se vremenom menjao i njegov odnos prema crkvi:
"Od trenutka kad sam osvestio činjenicu da je SPC – a to je nedavno u svom intervjuu za 'Glas Amerike' otvoreno i potvrdio general Hodžis – u očima NATO glavna smetnja za 'dovršavanje posla na Balkanu', moj mi je ateizam postao drugorazredan u odnosu na srpske nacionalne interese", objašnjavao je Lambros.
Svaki čovek može da bude u zabludi, ali će oni inteligentniji i pošteniji iz nje vremenom izaći. Inteligencija nam je potrebna da bismo prepoznali šta je laž a šta istina, a poštenje da priznamo zabludu, kako bismo iz nje iskoračili.
Misaoni put Aleksandra Radosavljevića Lambrosa govori mnogo i o njemu kao čoveku, ali i o našoj sposobnosti promene, popravljanja i uzdizanja. Pamtićemo ga po britkosti misli, kao i po odvažnosti da ih iznese čak i u najzaoštrenijem vidu. Žalićemo zbog njegove prerane smrti, ali će nas tešiti pomisao da je sada, valjda, na mestu gde se zna koliko je tačno ono što je svojevremeno stavio u naslov svoje knjige – Bog se nikada ne smeje.
