Nikome ne biti korisni idiot

Moje pokolenje već je u četiri navrata bilo u prilici da bude politički, pa i životno izmanipulisano.

Prvi put 1989. kada se rušio socijalizam, drugi put 2000. kada je obaran Milošević, treći put 2012. kada su obarani "žuti", i evo sada 2024. kada mnogi misle da je došao kraj naprednjacima.

Priznajem da sam prva dva puta bio lakoveran. Te 1989. imao sam 30 godina i verovao da ćemo dati nešto od socijalne sigurnosti i društvene jednakosti, kojih je zbilja bilo u izobilju, za široku javnu slobodu, koje je poprilično nedostajalo.

Završilo se tako što su nam oduzete skoro sva socijalna sigurnost i jednakost, a dobili smo mrvice slobode stegnute u mengele političke korektnosti, lažnih medija i korumpiranih političara. Dali smo skoro sve za gotovo ništa.

Zatim sam 2000. godine imao već 41 godinu i mislio da je najvažnije da Milošević ode, pa će sve da krene nabolje: Zapad će da nas primi u "porodicu evropskih naroda", a Kosmet i druga pitanja rešiće se "demokratski".

Ali, Zapad je otcepio Crnu Goru, otrgnuo Kosovo, deindustrijalizovao Srbiju i od nas napravio polukoloniju. Po drugi put sam ispao naivan (da ne kažem nešto gore).

No, naučio sam lekciju. Treći put već nisam više padao na priče "samo da ovi odu". Odmah sam gledao ko treba da dođe.

Od 2008. pažljivo sam pratio naprednjake, i od samog početka kritički pisao o njima. Na osnovu njihovog stranačkog ponašanja mogao sam da predvidim šta će raditi kad preuzmu državu, a iz njihovih stranačkih medija iščitao sam kakve će medije napraviti kad dođu na vlast.

I tako, kada su naprednjaci potpisali Briselski sporazum (2013), a mnogi u nacionalnoj inteligenciji konačno "progledali", ja sam iza sebe već imao pet godina staža u kritici naprednjaka i tri knjige analitičkih tekstova o njima (ovde, ovde i ovde).

Stoga sada, četvrti put, podučen iskustvom, ne gledam samo ko treba da ode, već i ko se sprema da dođe.

Naravno, neki akteri su novi i o njima malo znamo – poput (skrivenih) vođa studentskog protesta. Takođe, srazmera spontanog i projektovanog, tokom dinamike događanja, neprestano se menja. Dosta je nepoznanica, a na neke nedoumice trenutno nije lako odgovoriti.

Međutim, opšti okvir dešavanja je poznat. Tu su mediji koji podržavaju proteste, kao i prozapadne političke stranke. Poznat je i društveni okvir zbivanja, pre svega dubinske interesne (klasne) pretpostavke.

Sve su to determinante koje će nadalje snažno da deluju na vođe protesta i njegove učesnike, štagod da oni sada misle. A znajući te determinante možemo štošta da naslutimo.

Najpre, mediji koji podržavaju pa i indukuju proteste, kako je već lepo primećeno, "uvezali su antirežimsko i autošovinističko stanovište u meri da ih je danas nemoguće rasplesti" (ovde 10; up. 50, 174).

To je ključan momenat naše stvarnosti. Ovi "luksemburški" mediji, naime, deluju već desetak godina (od Zakona o elektronskim medijima iz 2014), i za to vreme uspeli su da "slepe" antirežimsku, "antinacionalističku" i antipopulističku priču.

Njihova glavna meta napada je, naravno, bio Vučić. Ali, uz njega, nije prestajala ni baražna vatra na Crkvu, "Porfirija Perića" i sve ostale znake "srpskog nacionalizma". Stvorena je svojevrsna "kritička kultura". U njoj nije problem samo korumpiranost režima, već i "srpski nacionalizam" – jer je on tu korumpiranost navodno omogućio.

Ovde je važno razumeti da je meta optužbi za "srpski nacionalizam" bio ne samo režim, već mnogo više običan birač, narod, tačnije njegovi niži slojevi, koji su percipirani kao glavni Vučićevi glasači. Nosilac režima jeste bio oličenje zla. Ali, već u drugom koraku, krivicu za to ogromno zlo delili su, takođe, i niži slojevi – kojima diktator, navodno, manipuliše uz pomoć "srpskog nacionalizma". 

Tu već na pozornicu stupaju klasne predrasude, pa i klasni interesi. "Luksemburške TV" obraćale su se prvenstveno urbanoj srednjoj klasi, stvarajući neprekidno podelu na "građane" i "narod". Na jednoj strani nalazili su se prozapadni, urbani, svetski i evropski "građani", a na drugoj strani proputinovski, primitivni i nacionalistički "narod" – niži slojevi koji glasaju za Vučića.

Ta neprestano proizvođena i duboka podela izbija i danas, kada se svi ovi mediji, baš kao i njihovi politički partneri, svojski trude da pridobiju što više saveznika i izvan krugodvojkaške srednje klase.

Na primer, Biljana Stojković (Dabrica), objašnjavajući ovih dana na Novoj S razliku između studenata koji protestuju i omladine SNS-a, naglasila je da su naši mladi "nekako svetski", a njihovi "provincijalni" (ovde 12:06 i dalje).

Ovaj kulturrasizam nije zasmetao ni jednom od voditelja, koji su inače krajnje "senzibilisani" na sve vrste omaški i iskakanja iz političke korektnosti. To je zato što je klasni prezir prema "provinciji" u ovim medijima već naturalizovan. On je sada potpuno "prirodna", utvrđena distinkcija između statusno gornjeg beogradskog urbanluka i statusno deklasiranih "provincijalaca" – kao glavnog basena naprednjačkih glasova.

Uopšte, desetogodišnjim sistematskim delovanjem ovih medija stvorena je specifična klasna politička kultura u kojoj antirežimski stav automatski podrazumeva još i "antinacionalizam" (čitaj: inverzni nacionalizam, autošovinizam) i "antipopulizam" (čitaj: klasni prezir, elitizam).

A sada je došao trenutak da se zapitamo iz koje klase najvećma dolaze studenti. Kada sam na prvom času vežbi iz Teorije društvene strukture pozvao studente da procene sopstveno klasno poreklo i zatim ga zapišu na papirić, među stotinak ceduljica koje sam dobio u samo dva slučaja pisalo je "iz radničke" ili "iz seljačke" klase.

Istraživanje iz 2012. među niškim studentima pokazalo je da svega 20,4 odsto njih ima očeve koji su radnici ili seljaci (ovde 488).

Naši studenti su mahom deca iz srednje klase. I samo zahvaljujući tome što čitava ta generacija uopšte slabo gleda TV, može se pretpostaviti da je većina njih, zasada, ostala izvan ove "luksemburške" političke srednjoklasne kulture.

Ali, studenti su oduševljeni podrškom koju dobijaju. Čujem da sada, po fakultetima, organizuju kolektivno gledanje vesti – pogađate kojih televizija. Oni će, bez sumnje, biti sve izloženiji snažnom uticaju ove političke kulture. I ne bih smeo da se kladim da će na to ostati imuni.

A drugo, cela ta politička kultura neumoljivo radi kao dobro podmazani valjak. Samo pre tri dana je u listu Danas izašao tekst "Zna Porfirije Perić i te kako da bude ovostran. Kad ustreba". Člankopisac skreće pažnju da, dok se u Srbiji "digla kuka i motika", kod nas i dalje egzistira "krajnje sumnjiva sekta – sačinjena mahom od bradatih muških veštica, odevenih u duge crne aljine – što na lakovernosti i neprosvećenosti kuke i motike parazitira stolećima".

"Dok duhovno, i ne samo duhovno, parazitiraju", čitamo dalje u Danasu, "većinu bradatih muških veštica odevenih u duge crne aljine, poput unutrašnjih i spoljašnjih hemoroida, razdiru teške unutrašnje i spoljašnje teološke polemike o pederima, menstruaciji, krkanju masnog, krkanju posnog, uključivanju veš mašine na crveno slovo, naročito na centrifugu, i nedržanju opela nekrštenima, kremiranima i samoubicama".

I tako sve u tom stilu – ne može škorpija a da ne ujede, ne može naš atlantistički buržujčić, čak ni u ovoj situaciji, da se uzdrži a da ne kidiše na Crkvu, na "popove", na "Porfirija Perića" – ma koliko da time njegova politička strana odbija od sebe većinu naroda.

Ni moj kolega Kišjuhas ne može a da ne docira kako je ovo "nacionalističko zlo i pljačkaško naopak" počelo još 1988, pa "masovno ubistvo u Novom Sadu zato predstavlja samo poslednje krvave ruke u nizu sačinjenom od ratova i zločina". Zbog toga on pominje "šesti oktobar", a Tomislav Marković razjašnjava: "Samo će ovog puta biti neophodno istinsko suočavanje sa zločinačkom prošlošću."

Iako dobro znaju da u ovom času to nije preporučljivo da govore, ne mogu da se uzdrže – to je jače od njih – te otuda neprestano, kao gejzir, iz njih izbijaju očekivanja: šta ćemo sve da radimo kada oborimo "režim nemilosrdnog diktatora" (Čongradinova).

Jer toj kulturi, rušenje naprednjaka nije dovoljno. Ona želi revolucionarni nastanak nove nacije, hoće revoluciju koja će nas osloboditi od celokupnog "režimskog" bagaža: počev od "srpskog nacionalizma" i "ratova iz devedesetih", pa sve do "nametanja ćirilice" i "Nacionalne čitanke".

Ta kultura želi da stvori bukvalno novu zemlju, Građaniju, koju ne čini više narod, već "građani i građanke", nova ne-nacija "evro-građana i svetsko-građanki". A za to joj je potrebno ne samo obaranje diktatora, već i revolucija kao doba istrage "nacionalista"...

Takođe, na sajtu Autonomnija info ovih dana čitamo: "To što Vojvođani danas ne insistiraju na samoopredeljenju, ne znači da su se tog prava odrekli i da se sutra na njega neće pozvati. (...) Pre ili kasnije, pravo na samoopredeljenje će morati da se otvori i da se konstitucionalizuje. Otresitiji i robusniji nastup u tom smeru je dobrodošao. Podrška spolja, takođe."

Da, "Republika Vojvodina" je još jedan od bočnih projekata koji se planira, čim se rukavac studentskog protesta u Novom Sadu pretvori u željenu Gruhonjić-Ješić revoluciju. Plus desrbizacija Vojvodine – Maja Mrnuštik i LSV već prelepljuju ulične table s nazivom Bulevar Jaše Tomića, jer "dug prema sugrađanima je da se pomenuti bulevar ne zove nikako osim Bulevar 1. novembra".

I da, oni ne žele nikakve slobodne izbore, oni hoće revoluciju koja će im dati punu slobodu delovanja. Ili, kako je to već pominjana Biljana Stojković pre par dana lepo objasnila u Peščaniku: "da se društvu nametnu snažne institucije, što bi dovelo do usvajanja novih vrednosti kod većine građana i postepenog praktikovanja demokratskih principa".

Naprosto, naša srednjoklasna politička kultura neće demokratiju. Ona hoće vremenski i zakonski neograničeno starateljstvo nad nižim klasama – zapravo, politički paternalizam nad demografskom većinom u Srbiji.

"Mi s demokratijom jednostavno ne umemo", još ranije nam je lepo objasnio Kokan Mladenović, "mi smo vekovima u zaostatku da bismo se učili pravoj demokratiji". Zato se on zalaže da se "osudi na gubitak građanskih prava 700.000 članova SNS-a, makar kao doživotni podsetnik da su plesali sa đavolom".

Čovek javno zahteva političku diskriminaciju 700.000 ljudi, i to nikome ne smeta – jer, stvorena srednjoklasna politička kultura je takva da je ovakav zahtev naturalizovan: ko ima primedbe, taj je Vučićev potajnik ("bot").

"Kada su mađarskog pjesnika Ištvana Eršija pitali da li vjeruje da će se Mađarska demokratizovati", slikovit je i Dragan Banjac, "brzo je odgovorio: 'Nikada! Zato što ima previše Mađara.' Slutite, u Srbiji (bez Kosova, naravno!) ima previše Srba", eksplicitan je Banjac.

Čudite se ovakvom razobručenom autošovinizmu? Ali, noseća misao čitave srednjoklasne političke kulture u Srbiji je, još jednom, da je narod saučesnik diktatora. Zato narod mora da bude stavljen pod starateljstvo i prevaspitan – kako bi mu se, tek posle toga, moglo vratiti nešto od demokratije.

I samo od tog da li će za ovu misao biti pridobijene vođe protesta po fakultetima i na ulicama, zavisi hoće li se "pobuna mladih", na kraju, pretvoriti u srednjoklasnu "selebriti revoluciju" – nastojanje klasno privilegovane kontraelite da od režima preuzme kontrolu nad nižim klasama, stavi ih pod starateljstvo i realizuje svoje "antinacionalističke" i "antipopulističke" ciljeve.

Srbiji svakako ne treba smena vlasti bez promene našeg (polu)kolonijalnog položaja. Nisam siguran da će studenti, koji obitavaju u takvoj političkoj kulturi, dotle uspeti da dobace. A pogotovo nam nije potrebna smena vlasti koja će širom otvoriti vrata za autošovinistički inženjering – nova razaranja integrativnog tkiva našeg društva, još jedno drobljenje države i namicanje još težih neokolonijalnih okova.

Kakogod, sve što se dešavalo posle 1. novembra jasno je pokazalo koliko je ovaj narod željan prava i pravde. Ali i koliko je on, u suštini, dobar i prostodušan. No, pošteni i dobrodušni ljudi lako mogu biti prevareni – jer polaze od sebe. Upravo to političari i prevaranti odlično znaju.

Zato, najmanje što možemo da uradimo jeste da ne dozvolimo da nas hvataju na slatka laskanja i romantične sentimente. Ne budimo nikome korisni idioti – ma koliko da nas hvalili i tapšali po ramenu.

Bolje je danas biti ismevani "neverni Toma", nego se sutra vajkati: "gde mi je bila pamet".