Muke s Deklaracijom

Kada se kuća zapali, da li je pravi trenutak da se priča o miševima? Kolike su šanse da će Deklaracija o Vojvodini donekle da amortizuje srednjoklasni bunt – ili će, štaviše, ona naneti i izvesnu štetu borbi protiv vojvođanerskog etnoinženjeringa?

Tako u nedeljniku "Vreme" čitamo naslov: "Deklaracija o Vojvodini: odbrana od izmišljenih separatista". Naravno, nikakvi separatisti nisu izmišljeni. Oni i te kako postoje – o čemu sam pisao ovde, ovde ili ovde. Ali, stavljanjem priče o vojvođanerskom secesionizmu u sadašnji kontekst, nije li omogućeno negiranje da takav politički projekat uopšte i postoji, kao i bezobrazno ismevanje otpora protiv njega?

Sama Deklaracija, premda sadrži mnogo toga važnog i tačnog, nažalost, propušta da ukaže i na opasnost neprekidnih zahteva za internacionalizacijom "vojvođanskog pitanja". A to je suštinski momenat ako neko stvarno želi da aktuelni srednjoklasni bunt, kako se to pokušava i sa zvaničnog nivoa, postavi u okvir obojenih revolucija – kod kojih podrška Zapada prevratnicima upravo konstituiše pojavu.

Ne smemo zaboraviti da je, još u septembru 2013, Jelko Kacin, zvanični izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, u Briselu objavio: "Sada je pravi trenutak za otvaranje pitanja ustavnog i zakonskog uređenja autonomije Vojvodine". Ovo je izazvano, između ostalog, predlogom Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine koji je pokrajinska uprava Bojana Pajtića iste godine podnela skupštini AP Vojvodine.

U povodu te deklaracije aktivirali su se i "nepostojeći" separatisti, pa je Janja Beč Nojman, čuvena Gruhonjićeva genocidološkinja, umilno izjavila: "Vojvodina mora da se odvoji od Srbije ili će nestati!"

Srećom, odlukama Ustavnog suda i donošenjem novog Statuta APV (2014) pokrajina je vraćena u okvire stroge ustavnosti, a nepopularna i korumpirana Pajtićeva uprava uskoro je svrgnuta, te se Kacinov plan o "otvaranju pitanja Vojvodine" nije ostvario.

Međutim, to ne znači da je ideja internacionalizacije "vojvođanskog pitanja" sahranjena.

Još uvek je na snazi rezolucija Evropskog parlamenta u Strazburu, od 29. septembra 2005, kojom se od Srbije zahteva da Vojvodini "vrati autonomija kakvu je imala do 1990. godine". No ta "autonomija" uključivala je poseban Ustav za Vojvodinu, odnosno zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, policiju i službu bezbednosti – što, strogo uzev, imaju samo države.

Tako je Evropski parlament zapravo zahtevao pretvaranje Vojvodine u paradržavu, a Srbije u konfederaciju Vojvodine s ostatkom Srbije. Kacinov poziv iz 2013. bio je, naravno, potpuno na tragu apela iz 2005. da se Vojvodina vrati u ustavno stanje iz 1974, "ojačano za jedno malo pravo na samoopredeljenje".

Ali, Deklaracija o Vojvodini izgleda da nije smela, ili nije želela, da progovori išta o ovome, kako se slučajno ne bi uvredili naši evropski prijatelji. Jer, dogma o "putu u EU" kao da i dalje dominira našom državnom retorikom, pa čak i u Deklaraciji nalazimo onu besmislenu danak-rečenicu: da je "Vojvodina izraz evropskih vrednosti" (!?).

Ipak, više srećnih okolnosti dovelo je do potiskivanja "vojvođanskog pitanja" na političku marginu: od istrošenosti Čankovog narativa i njegove interesne kolaboracije sa zvaničnim Beogradom (koja je u očima zakletih vojvođanera kompromitovala njegovu priču), preko administracije Igora Mirovića (2016-2024) – a koja u nacionalnom smislu nije bila nesolidna – zatim naprednjačke koalicije sa SVM, pa sve do izgradnje brze pruge između Beograda i Novog Sada – što je možda više uradilo na integraciji ovih administrativnih i kulturnih središta od mnogih političkih deklaracija.

Stoga je i projekat "vojvođanske nacije" – koji su od Čanka preuzeli Gruhonjićevi svedoci – doživeo (trenutno) neuspeh: između popisa 2011. i 2022. broj onih koji su se izjasnili kao Vojvođani pao je sa 28.567 na tek 9.985.

Još jedan srećni momenat bio je i rat u Ukrajini koji je Zapad očigledno na putu da izgubi. Ali, da se desilo obrnuto, ko zna šta bi bilo. Vejn Madsen je još 2015. godine objavio članak "Vojvodina – sledeća briselska lažna država". U njemu je tvrdio da je, nakon Majdana, Viktorija Nuland – tadašnja zamenica državnog sekretara za evropske poslove "spremna da pokrene rat za nezavisnost Vojvodine".

"Ako Ukrajina bude na neki način model za ono što Nulandova i njeni neokonzervativci planiraju da urade sa Vojvodinom", pisao je Madsen, "to će biti etničko čišćenje pokrajine od Srba i stvaranje države otvorene za zapadne naftne i gasne kompanije".

"Kao što je Kosovo oteto od Srbije da bi se olakšao prolaz Transbalkanskog gasovoda i kako bi SAD obezbedile stalnu vojnu bazu u Bondstilu", tvrdio je Madsen, "nezavisna Vojvodina trebalo bi da osigura za NATO raspoložive resurse nafte i prirodnog gasa u Banatu, a da se plodni sliv Dunava iskoristi za proizvodnju genetski modifikovane hrane. Kao i Ukrajina, Vojvodina je meta zapadnog vojno-komercijalnog kompleksa za eksploataciju nafte i gasa i Monsantovog agrobiznisa".

Rusi su, međutim, pokvarili planove Zapada s Ukrajinom, pa onda uzgredno i planove s "malom Ukrajinom na Dunavu". Tramp je pak, u međuvremenu, krenuo da rasklapa makar deo mašinerije za satiranje zdravog razuma, koja je najviše štete nanela "politikom (izmišljenih) identiteta" – što sve može pogodovati daljem potiskivanju "vojvođanskog pitanja" na društvene margine.

Međutim, maliciozni propagandni napadi na Vojvođansku deklaraciju mogu kao rezultat imati desenzibilisanje javnosti za hibridne akcije etnoinženjeringa i institucionalnog redizajniranja "autonomije" Vojvodine. A to otupljivanje javnosti – kroz podsmeh i propagiranje tolerancije za identitarske ekstremiste – neprestano je na delu.

Kada se neko od komentatora užasnuo zbog zalaganja Ane Lalić za stvaranje "nacije Vojvođana", Slobodan Georgijev je na to skočio: "Šta tebi smeta da neko formira vojvođansku naciju", upitao je. "Kako to tebe ugrožava?"

Naravno da ugrožava, jer je to već dobro poznati korak – koji smo već nekoliko puta iskusili prilikom proizvodnje sintetičkih nacija (od Muslimana do Montenegrina) – ka cepanju integralnog etničkog tkiva srpskog naroda.

Stoga, ako će se već dopunjavati Deklaracija u Skupštini, možda ne bi bilo loše staviti u nju i izričito odbijanje da se o Vojvodini razgovara bilo gde drugde osim u Beogradu i Novom Sadu – pogotovo u svetlu najnovijeg nastojanja Ministarstva inostranih poslova Nemačke da nam pridikuje o našim unutrašnjim političkim sporovima.

Takođe, moramo biti svesni da s usvajanjem Deklaracije u Skupštini ozbiljan rad na demontiranju projekta vojvođanerskog etnoinženjeringa tek započinje. To moraju da znaju prvenstveno Srbi severno od Save i Dunava. Kao što je lepo rekao Branislav Ristivojević, jedan broj Srba prihvata i identitet Vojvođanina čisto iz komšijske ljubaznosti, ili pak reaktivno, iz otpora nekad doista nemogućoj beogradskoj aroganciji.

Ali, "čak i oni koji su imali dileme oko svog identiteta, u logorima su naučili šta su. Vi biste da budete Vojvođanin, ali oni vas stave u Jasenovac. Čak i kad o sebi ne mislite da ste Srbi, oni vam objasne da jeste".

Zato se mora misliti tri koraka unapred, a ne samo danas za danas. Jer, koliko puta treba da nam se desi da od miša postane čudovište koje pola naše kuće proglasi za svoju?