15. mart kao vododelnica

Obe strane, posle 15. marta,  mogu da proglase pobedu, pa je sada možda najbolji trenutak za kompromis. Tačnije, za prvi korak ka izlasku iz krize.

Ali realno, to će teško da se dogodi. Još je Tukidid primetio da u politici, zbog svojevrsne opijenosti uspehom, svi teže da idu do granica svoje moći. Tako se najčešće počine sudbinske greške i započnu ratovi.

Studentski pokret je 15. marta dospeo do svog demokratskog apogeja. Ako je dotle i bilo nedoumica u vezi toga koliko studenti, koji su se zatvorili po fakultetima, imaju podršku svoje generacije, tog 15. marta postalo je jasno da je većina mladih na toj strani.

Nikada toliko mladog sveta nisam video na beogradskim ulicama. Iz moje okoline gotovo niko mlađi od 30 godina nije ostao kod kuće. Kafeterija gde vikendom pijem kafu bila je prazna. Za susednim stolom pričalo se na ruskom, a za još jednim stolom odmarali su se demonstranti sa zastavom. Za ostalim stolovima nije bilo nikog.

Omladina je masovno krenula na proteste kao na neku veliku žurku. Za njih to nije bila ozbiljna stvar na način na koji je za nas to bio 9. mart. Oni su zaista krenuli na karneval – opušteni, radosni, smejući se vlastima.

Razgovaram s njima i znam koliko ih politika suštinski ne zanima – uključiv i ona po plenumima – i koliko o njoj zapravo malo znaju. Srećni su da su kao generacija zajedno i što se osećaju kulturno superiorno u odnosu na celokupni establišment, kao i u odnosu na sve što ga simbolizuje.

Tako treba shvatiti i njihov odnos prema "ćacijima" – koji je takođe karnevalski. Od srca se smeju kada gledaju snimke na kojima se, preko ograde, "ćacijima" dobacuju pseće granule. Za njih je to samo dobar štos, "od velikih zala štiti mala šala", kakva crna dehumanizacija, pa ti si ćale prvi pisao protiv političke korektnosti, šta ti je...

Ovo u subotu nesumnjivo je bio najveći srpski skup u 21. veku, a u istoriji Beograda možda čak i veći od onog 19. novembra 1988. na Ušću. Ali miting 1988. organizovala je vlast, i to na vrhuncu "antibirokratske revolucije". Zato je 15. mart doista jedinstveni događaj – bez premca u našoj političkoj istoriji.

Mladež se vratila kući zadovoljna, jer im je bilo lepo, a i prisustvovali su nečemu što je veliko, što nadmašuje njihove pojedinačne egzistencije i što su kao generacija već uspeli da urade "za istoriju".

Za "zvučni top" čuli su tek kada su došli kući – što ih je još više zabavilo i uverilo da im se dešava nešto "po prvi put u istoriji", nešto veliko, posebno i značajno...

I vlast može da bude zadovoljna i da proglasi pobedu. Prikazavši snimak fantaziranja Mile Pajić i družine, kompromitovali su "revolucionarnu" frakciju studentskog pokreta i obeshrabrili političke avanturiste. Nije došlo do napada i zauzimanja institucija – čega se vlast najviše i plašila. "I ovoga puta smo se izvukli", mora da sada misle, nastavljajući da se i dalje ponašaju lakomisleno.

Ali, takav stav vodi u propast, jer se legitimnost vlasti kruni.

Prvo se protiv njih okrenula srednja klasa, a sad i gotovo celokupna mladež – ne samo ona srednjoklasna. Kulturni prestiž pobunjene omladine toliki je da i mladi iz nižih slojeva počinju da se ponašaju u skladu s klasnom aspiracijom, a ne prema svom realnom društvenom položaju (fenomen koji je još ranih devedesetih opisao Kičelt).

Ali, kao i mnogi drugi moćnici do sada, i naprednjačka elita će se verovatno trgnuti tek kad je većina prilika propuštena. U nekim od svojih prethodnih tekstova opisao sam u kom pravcu bi možda valjalo da ide kompromis o demokratskom restartu u Srbiji – i kako bi se do njega moglo doći.

Ima, naravno, i drugih razboritih predloga, ali svi oni su, nažalost, zaglušeni bukom našeg propagandnog građanskog rata.

A u tom ratu svaki poziv liderima studentskog pokreta da razmisle o kompromisu i izlaznoj strategiji ka racionalnom i demokratskom razrešenju krize doživljava se kao intelektualna sabotaža i potajni rad u korist režima. Ne vidi se i ne razume unutrašnja dinamika političkih pokreta.

Ono što se desilo 15. marta zapravo je demokratski glas Srbije – one pozitivne, dobronamerne, patriotske i pacifističke. Ali, što duže traje zatvorenost po fakultetima, percepcija realnosti biće sve ograničenija. A političke ideje koje odatle izlaze sve nerealnije.

Dokaz tome je i poziv na zamenu predstavničke demokratije s demokratijom zborova, s kojom se izašlo uoči 15. marta. Znamo da se s realizacijom te ideje prvi put pokušalo pre stotinak godina, pa i nekoliko puta posle toga – ali bez mnogo uspeha. Možda bi demokratija zborova sada imala više šansi, s obzirom na tehnološki razvoj – što omogućava, recimo, praksa viber grupa i viber anketa gotovo po svakom pitanju i u okviru svake ustanove.

Ali, budimo iskreni: naša javnost nije baš najbolje primila ovu ideju. To je bilo ne samo zbog odbojnosti starijih generacija prema društvenim eksperimentima – kojih se svi s izvesnom nelagodom sećamo. Bilo je to i zbog daleke i dosta slabe veze između uvođenja institucije demokratije zborova i kretanja ka političkom izlazu iz aktuelne krize.

Kako doći do slobodnih izbora i smeniti centralnu vlast preko lokalnih zborova građana?

Dakako, što duže budu trajale blokade, veći je rizik od idejnog "anaerobnog" truljenja: od frakcijskih borbi, od produkcije iluzornih i pogrešno vođenih pokušaja sveobuhvatnog (totalnog) popravljanja društva, kao i od izlaženja u javnost s rešenjima neprimerenim aktuelnoj krizi.

Sve to se već dešavalo u Francuskoj revoluciji. Kada je trebalo srušiti Luja HVI, prevratnici u Konventu (plenumu) najpre su likvidirali – politički, pa  i fizički – monarhiste. Zatim su prešli na istrebljenje konstitucionalista. Sledeći su bili "umereni", a onda su na red došli i žirondisti. Na kraju, montanjari su krenuli da trebe sve "neutralne" i "sumnjive".

Revolucija zaista jede svoju decu. Ako smo išta naučili iz istorije, to je glavni nauk poslednjih trista godina. Na svu sreću, u Srbiji ima dovoljno pametnih i odgovornih ljudi – što se i videlo 15. marta.

Jer, ništa lakše nego da se po kafanama i drugim zborištima pokupi onaj promil stanovništva koji je spreman na sve – ne bi li isterao neke stare račune. I ne bi li "popravio svoje stanje" – tako što bi pristupio institucionalizovanoj pljački. Broj takvih ljudi nije mali: postoji u svim zemljama, i dovoljan je da se "sprovede" bilo koja politika.

Zato je ovo možda pravo vreme da se počne tragati za kompromisom, kako ne bismo, odbijajući svaki dogovor, završili s diktaturom manjine koja vodi građanski rat protiv većine. Iako znamo da opijenost političkim uspehom gura da se ide do granica svoje moći, znamo da to najčešće vodi u sudbinske greške – koje ovo društvo isuviše dobro poznaje i sve teže uspeva da preživi.