Vlast bez autoriteta VS politički mesijanizam

U prošlom članku, objavljenom odmah posle 15. marta, napisao sam da je odličan trenutak da obe strane proglase pobedu i da, s te pozicije, krenu da pregovaraju o kompromisu.

Dve nedelje docnije čini se da je kompromis dalji nego ikada i da ga obe strane sve manje žele.

Vlast je, u međuvremenu, slomila štrajk prosvetara, tako što im je skresala plate, a i nervoza roditelja, što im deca ne idu u školu, učinila je svoje. Sada vlast pak istu metodu primenjuje i na Univerzitet, očekujući da će jednako uspeti da skrši i pobunu studenata i profesora.

Međutim, kao što je već dobro primećeno, "akademska zajednica je manje brojna, ali složnija od prosvetne, generalno u boljem materijalnom položaju i politički znatno jedinstvenija u otvorenoj podršci studentima".

Što je najvažnije, fakulteti imaju stvarnu autonomiju u poređenju sa školama. Profesori sami biraju i zapošljavaju nastavni podmladak, fakulteti sami biraju sebi upravu, a policija samo na poziv dekana i rektora može da uđe u njihove zgrade.

Iz onoga kako vlast javno razmišlja vidi se da njeni predstavnici slabo razumeju Univerzitet kao instituciju. Oni misle da je to kao svako drugo javno preduzeće, te kažu: "Država treba svakog profesora da pita da li on hoće za nju da radi ili ne, pa da s onima koji to hoće sklopi ugovor o nastavku rada, a ostale da pošalje na tržište."

Međutim, univerzitetski profesori nisu uposlenici u javnom preduzeću koji odgovaraju direktoru, već nosioci specifičnog javnog ovlašćenja koje se tiče prenosa naučnih znanja ili umetničkih veština na mlađe generacije.

U takvoj vrsti ustanove autonomija nije regulativni princip već konstitutivni. Univerzitet mora da bude slobodan od političke ili bilo koje druge spoljašnje (samo)volje, kako bi uopšte bio univerzitet.

Poznat je slučaj "Getingeške sedmorice" (Protestation der "Göttinger Sieben"). Ovaj događaj se zbio 1837. godine, kad je sedam profesora Univerziteta u Getingenu (od ukupno 41 koliko ih je tada bilo) potpisalo akt u kome se tvrdilo da Osnovni zakon Kraljevine Hanover iz 1833. godine važi uprkos suprotnom kraljevskom patentu od 1. novembra 1837. godine. Stoga su u pismu upućenom upravi univerziteta naznačili da neće učestvovati u izborima za novu stalešku skupštinu, u koju Univerzitet u Getingenu treba da pošalje svog predstavnika.

Kralj se zbog ovoga veoma naljutio i otpustio svu sedmoricu profesora, a trojica od njih su čak i proterana iz zemlje. To je izazvalo sablazan kod građanstva, koje je negodovalo što je univerzitet ostao bez stručnjaka. Na to je kralj odgovorio: "Profesori, plesačice i prostitutke mogu uvek da se nađu, samo ako im se ponudi talir više." (Professoren, Tänzerinnen und Huren kann man überall für Geld wieder haben)

Međutim, nije baš tako. Dobri profesori nisu prostitutke, jer da bi se napravio kupleraj treba par dana, a za dobar univerzitet, s dobrim profesorima, treba jedno sto godina. Srbi su ovaj svoj Univerzitet pravili dvesta godina, i – premda bi mogao biti daleko bolji – on je transgeneracijska vrednost s kojom se ne sme nepažljivo postupati.

Tu radikalna rešenja teško da mogu biti dobra – pogotovo zato što problem nije nastao na Univerzitetu, već u društvu i politici. Vlast treba da bude svesna da je ne samo na Univerzitetu, već i u velikom delu srednje klase, ona najvećma izgubila legitimitet. Mi trenutno imamo vlast bez autoriteta.

Sve to se desilo s padom nadstrešnice. Učenici 14. beogradske gimnazije snimili su kratki video, s pitanjima i odgovorima, koji ide otprilike ovako:

– Zašto je u rekonstrukciju nadstrešnice ugrađen loš materijal?

– Zbog korupcije.

– Zašto je rekonstrukcija koštala deset puta više nego što je predviđeno?

– Zbog korupcije.

– Zašto nije uočeno da nadstrešnica puca?

– Zbog korupcije.

– Zašto se nadstrešnica srušila?

– Zbog korupcije.

– Zašto je poginulo 15 ljudi?

– Zbog korupcije.

Uopšte nije važno koliko je ovo tačno. Bitno je da ljudi u to masovno i čvrsto veruju. Uverenje da su naprednjaci napravili duboko korumpiran sistem i ranije je postojalo. Ali, pad nadstrešnice bio je konačna potvrda karaktera tog sistema.

U tom smislu, kada govorimo o legitimitetu, više nije važno koliko je ko dobio na predsedničkim izborima 2022, ili pak na skupštinskim izborima 2023. godine. Pad nadstrešnice za veliki deo društva delegitimisao je sistem – a time i aktuelnu vlast. 

Vlast sada mora prvenstveno da radi na povratku autoriteta i obnavljanju legitimnosti. Pogotovo, s reputacijom koju trenutno ima, ona ne može napadati na Univerzitet. To je klasično gašenje požara benzinom.

Mora se otvoriti dijalog koji bi vodio utvrđivanju mape puta koji vodi do demokratskog razrešenja krize kroz slobodne izbore. Već sam pisao o tome da jedna od stanica na tom putu može biti referendum o izboru poslanika na ime – čime bi se koliko god je to moguće departizovali i demokratizovali skupštinski izbori.

Jedna od tih stanica može biti i institucija Okruglog stola. Nju smo imali kada je u Istočnoj Evropi stari režim 1989. takođe izgubio legitimnost. U takvim okolnostima, Okrugli sto utanačuje uslove za poštene i slobodne izbore, a u njegovom radu učestvuju ne samo parlamentarne stranke, već i ostale važnije političke snage.

Ključan faktor u rekonstrukciji demokratskog sistema u Srbiji, u tom smislu, može i treba da bude i studentski pokret. To je ujedno i najbolji način kapitalizacije njegovog vrhunca – 15. marta. 

Ali, i lideri studentskog pokreta takođe treba da shvate svoja realna ograničenja. Osim velikog uspeha 15. marta oni su imali i izvesne neuspehe. Dva puta je pokušan "generalni štrajk", ali on se na kraju pokazao samo kao granski štrajk u prosveti i kulturi. Širenje klasne baze prema radništvu nije uspelo, a blokada pogona GSP nije najbolje primljena u nižim gradskim slojevima koji jedini i koriste javni prevoz.

Ideja o demokratiji zborova, koja bi valjda trebalo da kulminira u megaplenumu i zbacivanju režima, objektivno gledano, nije zaživela i teško da će uspeti da zaživi. Dva veka teorije i prakse društvenih prevrata, naime, pokazala su koja je od suparničkih koncepcija uspešnija: prevrat koja počiva na čvrstoj revolucionarnoj organizaciji (Lenjin) ili prevrat koja počiva na difuznoj revolucionarnoj masi (Sorel).

Ipak, najveća opasnost za studentski pokret je pad u revolucionarnu samozaljubljenost. To je ono kad pobuna prestane da bude sredstvo za postizanje nekog cilja i postane sama sebi svrha. Revolucija se pretvori u uzbudljiv ili udoban način života, i vođe sve manje žele da iz njega izađu.

Tako se za obe strane kritički može reći da su, posle 15. marta, krenule izvesnom stranputicom – daleko više ka proliferaciji haosa, nego ka razrešavanju krize. To je, između ostalog, i zato što obe strane žive u svojim zatvorenim svetovima, omeđenim ličnim socijalnim iskustvom i pristrasnim medijima.

Jedna strana živi u svetu crnih limuzina sa zatamnjenim staklima, ekskluzivnih restorana i lukrativnih poslova. Druga strana živi u svetu revolucionarnog herojstva, uličnih karnevala i medijske slave. Da bi ozbiljno krenuli ka dijalogu, racionalni akteri i demokratska javnost moraju obe ove strane ubeđivati, pritiskati i neprestano pozivati da objektivno sagledaju stvarnost i racionalno slede istinske interese društva.

Srbiji više ne treba ničiji politički mesijanizam. Istorija nas je višekratno naučila da što su veći politički oltari – to su strašniji pokolji na njihovim žrtvenicima.

Ne hodajmo tim putem. Bolje je poslušati razum i pregovarati, ma koliko to bilo teško i dosadno.

Ipak je manje skupo.