Zapad protiv SPC

Insert iz jedne moje nedavne emisije izazvao je mnoštvo komentara, uz najstrašnije psovke i uvrede. Rekao sam: "Ta kampanja koja se vodi protiv Crkve, ona je organizovana, smišljena, plaćena, to je pravi hibridni rat." I lavina se sručila na mene.

Iako sam o propagandnom ratu, koji u našim atlantističkim medijima traje već više godina protiv SPC, već pisao (ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ili ovde), očigledno je da postoji potreba da se o tome još ponešto kaže, kako bi što većem broju ljudi postalo jasno šta je posredi. Ovo pogotovo imajući u vidu da se anti-SPC propaganda u poslednje vreme pojačala uz optužbe da je SPC samo jedna od ovdašnjih ispostavi Kremlja.

I pre Ukrajinskog rata, SPC i Srbi uopšte su na Zapadu targetirani kao "problem". To se najbolje videlo iz svedočenja američkog generala Kertisa Skaparotija, tadašnjeg vrhovnog komandanta NATO snaga u Evropi (2016–2019), koji je ovako govorio pred Odborom za oružane snage Senata SAD, 8. marta 2018. godine:

Senator Tom Koton: "Da li biste mogli biti konkretniji i reći nešto više o tome koja zemlja na Balkanu Vas brine po pitanju ruskog mešanja i uticaja?"

General Skaparoti: "O, ja mislim Srbija. Konkretno, postoji, postoji neka veza..."

Senator Koton: "Baš Srbija? Ili Republika Srpska?"

General Skaparoti: "Srbija, pa, reći ću vam da je to Srbija kao država, ali i srpsko stanovništvo unutar Balkana."

U istom tonu, i američki general Ben Hodžis, nekadašnji šef NATO-a za Evropu, sledeće godine će izjaviti da je upravo SPC, navodno, glavna poluga ruskog uticaja na Srbiju, uz poziv Vašingtonu i Briselu da "pomognu Srbiji (tj. vlastima u Beogradu — S. A.) da se odupre pritiscima Pravoslavne crkve (SPC — S. A.), koja je vezana za Rusiju" (!).

Karl Bilt, u tom trenutku ministar spoljnih poslova Švedske, kritikovaće na tviteru, 24. marta 2014, tadašnjeg američkog ambasadora u Moskvi Majkla Makfola: "Možda @McFaul potcenjuje snagu Putinove nove antizapadne i antidekadentne linije, koja se gradi na duboko konzervativnim, pravovernim (orthodox, ortodoksnim; napisano velikim slovom znači pravoslavni — S. A.) idejama." Ova objava u javnosti je zatim povezana s Biltovim nastupom na konferenciji u Atini, desetak dana docnije (5. aprila 2014), o kome je Asošijeted pres ovako izvestio:

"Bilt (...) je rekao da spoljni posmatrači moraju početi da razmišljaju o motivima Rusije u složenoj međupovezanosti religije i vlasti. (...) 'Postoji novi politički mentalitet, barem što se tiče Kremlja. Nameravaju da izgrade... pravoslavnu tvrđavu (an Orthodox bastion) protiv Zapada'."

Ovo je onda u slobodnoj interpretaciji ruskih i bugarskih novinara, postalo tvrdnja da "Karl Bilt misli da je istočnoevropsko pravoslavlje glavna pretnja zapadnoj civilizaciji" – što on nikad nije rekao, ali nije ni daleko od onoga što je zapravo mislio.

No, s početkom rata u Ukrajini, Zapad je Rusku pravoslavnu crkvu otvoreno proglasio neprijateljem. Velika Britanija je, 16. juna 2022, uvela sankcije patrijarhu Kirilu "zbog istaknute podrške ruskoj vojnoj agresiji u Ukrajini", a tadašnja ministarka spoljnih poslova Liz Tras svrstala je patrijarha u "pomagače i izvršioce Putinovog rata (enablers and perpetrators of Putin’s war) koji su doneli nečuvenu patnju Ukrajini".

Kanada je, 8. jula 2022, patrijarha Kirila stavila na listu sankcija u sklopu grupe od 29 "ruskih dezinformacionih i propagandnih agenata" (pod imenom "Vladimir Mikhailovich Gundyayev"), dok je vlada Češke, 26. aprila 2023, takođe uvrstila patrijarha Kirila na spisak sankcionisanih lica "zbog podrške ruskoj invaziji na Ukrajinu".

Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je, 17. aprila 2024,  Rezoluciju 2540 u kojoj se, između ostalog, kaže:

"Skupština osuđuje zloupotrebu religije i ideologije 'Ruskog sveta' (Russkiy Mir) od strane režima u Moskvi, koju su hijerarhija RPC i patrijarh Kiril pretvorili u ideološko oruđe ruskog propagandnog aparata, ne bi li opravdali agresiju na Ukrajinu." (tačka 14)

Iako Vašington nije uveo sankcije RPC, on ju je oštro kritikovao kao, navodno, ideološko oruđe Kremlja koje služi za opravdanje rata u Ukrajini.

Ovi otvoreni napadi na RPC prelili su se odmah i na SPC.

Tako je bivši ambasador SAD pri NATO-u Kurt Volker, a sada saradnik Centra za analizu evropske politike, ocenio da "na području Balkana, Putin očigledno želi da poveća zavisnost od Rusije, koristeći energetiku i crkvu". U tom smislu, kaže on, "mogli biste da vidite više pokušaja prevrata, više napora da se podrije stabilnost zemalja kroz pravoslavnu crkvu, naročito SPC" — "mislim da se malo manje pažnje obraća na Srbiju".

A u Njujork postu je izašao članak u kome se kaže da je "u Srbiji, Putin zadržao visok stepen uticaja kroz ustanove poput SPC". "U Crnoj Gori, Rusija je koristila SPC da podstakne nestabilnost, ciljajući tamošnje Srbe, polarizujući zemlju i potkopavajući NATO." 

"Kako ruski gubici u Ukrajini nastavljaju da rastu", za Kremlj je "Zapadni Balkan još jedno bojno polje", gde se "ruska vojna doktrina oslanja na hibridno ratovanje". "Tek kada Zapad ovo shvati, moći će da počne da osmišljava efikasne kontramere, kako bi se suprotstavio Kremlju" – što nije ništa drugo nego poziv Zapadu da se, zajedno sa RPC, obračuna i sa SPC.

Ubrzo zatim, 15. maja 2023, tzv. Evropski parlament usvaja "Izveštaj o stranom uplitanju u demokratske procese u EU, uključiv i dezinformacije". Tu se za SPC kaže:

"Rusija koristi svoj uticaj u Srbiji u pokušaju da destabilizuje i da se meša u susedne suverene države: u Bosni preko Republike Srpske; u Crnoj Gori preko prosrpskih osećanja u zemlji, kao i preko Srpske pravoslavne crkve."

Time je SPC predstavljena kao puko oruđe u rukama Kremlja, što je protumačeno da je ovim izveštajem "Crkva Srbije i zvanično 'zakucana' u antievropski političko-vrijednosni pol", te "ponižena i razvaljena na proste činioce u (njenom – S. A.) revizionističkom zanosu". Nakon incidenta kod Banjske, bivši komandant NATO-a u Evropi iz vremena agresije na Srbiju (1999), američki general Vesli Klark (Wesley Clark), ustvrdio je u intervjuu za Glas Amerike:

"Uznemirava činjenica da se posle incidenta ispostavilo da je u srpskom manastiru bila uskladištena velika količina oružja. Takvih slučajeva je bilo i tokom naših ranijih iskustava na Balkanu devedesetih godina, kada su pojedini manastiri bili uporišta srpskog nacionalizma, što nije isključivalo njihovo korišćenje i kao arsenala naoružanja." (?!)

Time je SPC još jednom targetirana kao ne samo rasadište "ruskog malignog uticaja" i "srpskog nacionalizma", već i kao svojevrsno poluvojno utvrđenje na tuđim teritorijama.

Iz svega ovoga proizašao je sasvim umesan analitički zaključak da "američka Imperija i NATO pakt Srpsku pravoslavnu crkvu vide kao neprijateljsku strukturu i da je SPC već decenijama napadnuta od strane Amerikanaca i NATO pakta" (ovde 14).

Naime, potpuno je tačno da naša javnost još nije dovoljno svesna da je "poslednjih decenija srpska crkva predmet promišljene, planirane, podmukle, perfidne i potpuno nove vrste agresije – mrežnih napada. Kao jedina preostala institucija svekolikog Srpstva, srpska crkva je nepremostiva prepreka za definitivno razbijanje srpskog nacionalnog duha i definitivno potčinjavanje, rasparčavanje i kasnije uništenje srpske nacije" (ovde 161).

"SPC nije 'samo' obična 'zajednica vernika', niti samo jedna od 'verskih zajednica' u državi Srbiji, već je okosnica srpske nacionalne ideje i kao takva nacionalna institucija od životnog interesa za srpski narod (...). Zato je primarni američki geopolitički zadatak pokušaj razbijanja SPC i/ili pokušaj razbijanja jedinstva SPC i naroda (ovde 162)."

Nije nepoznato da se za hibridni napad na "neprijateljske strukture" – poput SPC – izdvajaju ogromna sredstva. Budžet dugogodišnjeg centralnog finansijera ovih i drugih napada – USAID (Američka agencija za međunarodni razvoj) – u 2020. godini iznosio je oko 20 milijardi dolara, što je skoro polovina ukupnog budžeta američkog Ministarstva spoljnih poslova (Stejt Departmenta) (ovde 84; up. 86–88).

Samo u 2024. godini, "ukupna vrednost aktivnosti USAID u Srbiji procenjena je na 141 milion dolara", dok je suma direktnih grantova ove agencije, date korisnicima u Srbiji od 2000. do 2024. godine, iznosila 1,1 milijardi dolara.

Iako je USAID prestala s radom u julu 2025. godine, ostale su brojne druge paravladine agencije iz SAD i EU koje finansiraju atlantističke medije i lobi grupe. Neke od njih su izuzetno bogate i moćne, poput nemačkog GIZ (Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit), koji samo u Srbiji ima oko 160 zaposlenih.

Srpske vlasti su u decembru 2024. godine objavile da je "spolja stiglo u Srbiju 426 miliona evra stranog novca u prethodne četiri godine", pri čemu je taj novac "otišao u grupe za pritisak" – od medija do NVO. U Srbiji su samo NVO, u razdoblju 2014–2024, dobile sa Zapada, prema tvrdnjama srpskih vlasti, "oko 450 miliona evra".

A kako je lepo primećeno, "ono što su u HVIII veku bila vojna utvrđenja na teritoriji Amerike, iz kojih su Englezi dalje osvajali indijanske teritorije, danas su u Istočnoj Evropi nevladine organizacije (NVO)" (ovde 131). Naravno da su NVO umrežene s "prijateljskim" medijima koji su i sami povezani s atlantističkim strukturama.

Tako je investicioni fond KKR, tada pod upravom bivšeg direktora CIA generala Petreusa, za skoro milijardu i po dolara kupio medijske i internet kuće po Balkanu (ovde 303), uključiv i, 2014. godine, United Group (osnivač Dragan Šolak) – u čijem sastavu su se nalazili N1, Nova S, Danas i, docnije, Radar. Potom je KKR prodao svoj udeo u United Group britanskom investicionom fondu BC Partners (u martu 2019), a ovi su, u februaru 2026, prebacili ključne medije (N1, Nova, Danas, Radar) u novo preduzeće Adria News Network, čija je politička kontrola još uvek nejasna.

No, nesumnjivo je da je ovaj medijski konglomerat, između 2014. i 2026, bio ključna propagandna mašinerija atlantističkih struktura u Srbiji. U tom smislu, "ako je reč o medijima i novinarskim udruženjima, u njihovim nazivima reč 'nezavisni' treba čitati kao 'drugačije zavisni'" (ovde 97).

U ovim medijima se, naime, uspostavio posebni režim istine u kom, između ostalog, "pitanja koja bi mogla podstaknuti na kritičko razmišljanje se ne postavljaju, dijapazon gledišta koja su prisutna u javnim raspravama drastično se sužava, nosioci stavova koji se ne uklapaju u klimu mišljenja koju nameće 'nevladin sektor' sistematski su isključeni, minorne ličnosti i organizacije, koje bez podrške sa strane ne bi imali primetnu težinu, po svim značajnim pitanjima veštački se izgrađuju u merodavne arbitre" (ovde 16).

Moglo bi se reći da u Srbiji "autokolonijalna duboka država ima i svoj 'javni servis', sa tri televizijska kanala – N1, Nova S i Newsmax Adria" (ovde 117). Ove TV su uporno, dvanaest godina, i ne bez uspeha, forsirale prvenstveno atlantističku ideološku i političku agendu, postavivši dobar deo javnosti pod svojevrsnu "višegodišnju televizijsku hipnozu" (ovde 169). Sastavni deo toga bila je i agresivno podmukla anti–SPC propaganda.

O obrascima i primerima te propagande biće reči u narednoj kolumni. Ono što je važno razumeti jeste: 1. da je SPC, zajedno sa RPC, od strane pojedinih moćnih zapadnih struktura targetirana kao neprijatelj; 2. da se za hibridni rat protiv takve vrste "neprijatelja" odvajaju znatna sredstva.

Dakako, propagandni rat ne podrazumeva samo "plaćene trupe", već i mnoštvo "dobrovoljaca", koji iz ideoloških razloga žele da učestvuju u ovom "građanskom ratu niskog intenziteta". Kako to tačno izgleda pokazaću u sledećem nastavku.