Li Solter i Dejv Veltman, pri Univerzitetu zapadne Engleske, analizirali su deset godina (1998–2008) izveštavanja Bi-Bi-Sija o Venecueli. Od 304 izveštaja, u samo njih 3 je spomenuto nešto dobro od onog što je uradila Čavezova vlada – što je tek 1 odsto članaka o Venecueli (up. ovde 124).
"Bi-Bi-Si nije adekvatno izvestio ni o jednoj od (Čavezovih) demokratskih inicijativa, niti o zakonima o ljudskim pravima, niti o programima hrane, niti o unapređenju zdravstvene zaštite, niti o programu za smanjenje siromaštva. Misija Robinson, jedan od najvećih programa opismenjavanja u ljudskoj istoriji, samo je usput pomenuta".
Smeo bih se kladiti da bi se isti procenat (od 1 odsto) pozitivnih članaka utvrdio i kada bi se analiziralo pisanje atlantističkih medija (N1, Nova.rs, Danas, ili pak Vreme) o SPC.
U ovom članku ću ilustrovati kako je tipičnim propagandnim tehnikama koje su ubedljivo identifikovali Žak Elil (ovde), Vladimir Volkov (ovde) i Majkl Parenti (ovde) "obrađivana" SPC.
Uokvirivanje. Kao što veli Parenti, "najefikasnija propaganda se oslanja na uokvirivanje (framing), a ne na laž (falsehood)". Evo primera.
Uredništvo lista Danas želelo je da prokomentariše posetu Siriji (2019) patrijarha Irineja. I koga je od novinara za to zadužilo? Snežanu Čongradin. A koga je pak ona pozvala kao "objektivne" komentatore? Žarka Koraća i Gorana Miletića. Tako smo i dobili članak o čijem karakteru najbolje govori njegov naslov: "Neshvatljivo je koliko Srbe privlače diktatori"!
Time je, vrlo čudnom mentalnom gimnastikom, iz jedne diplomatske posete dedukovana ne samo negativna karakterizacija Crkve, već i negativna esencijalizacija Srba kao naroda (vidi moju analizu ovde). Danas je zatim ovaj naslov teksta stavio na prvu stranu, a članak je odmah prenela i N1.
Ovaj članak je dobar primer i za lažnu uravnoteženost (False Balancing) – zapravo za odsustvo bilo kakvog pokušaja da se čitaocima predstavi stanovište druge strane (SPC). Zanimljivo je da Danas i Čongradinova drugu stranu nisu preskočili kada je čitaocima trebalo da se razjasni da li su ruke u obliku orla simbol "velike Albanije". Pozvali su albanske novinare s Kosova – zapravo jedino njih – da kažu šta je posredi. I oni su rekli: naravno da "orlovi" nemaju nikakve veze s albanskim nacionalizmom. Divno!
Ovo odsustvo stanovišta druge strane, kada je u pitanju SPC, gotovo je redovna pojava u ovim medijima.
Recimo, novinar Vojislav Milovančević (Nova.rs)u članku pod naslovom "Vladiki Irineju smeta LGBT, ali ne i otmičari i pedofili", navodi da je V. Vukašinovića, profesora PBF, studentkinja optužila za silovanje, a zatim opsežno citira njen opis događaja. Međutim, Milovančević ni na koji način ne predstavlja i stanovište Vukašinovića, odnosno ne navodi njegove oštre demantije takvog dešavanja.
Zar ne bi bilo novinarski pošteno da čitaoci čuju obe strane, pa da sami izvuku zaključak o tome koja je verzija stvarnosti uverljivija (ako već ne postoji stav nadležne ustanove)?
No, o karakteru Milovančevićevih napisa o SPC možda najbolje svedoče sintagme iz naslova njegovih članaka: "Crkva ostala sigurna kuća za siledžije i pedofile", "SPC spreman da isključi svakog ko nije lojalista", "Zbog Porfirijeve podrške Vučiću vrh SPC spinuje kao nikad do sad", "Dok traje progon mitropolita Justina, Porfirije poručuje...".
U ovu grupu prikrivanja informacija koje dolaze s druge, napadnute strane, spada i prećutkivanje važnih podataka koji idu u prilog SPC – što potpuno odgovara definiciji dezinformacije ("manipulacija delimičnim istinama"). Recimo, u članku karakterističnog naslova "Seks skandali tresu SPC: orgije, silovanja, podvođenje", objavljenom na portalu Nova.rs, kaže se da "sem seks-afera proteklih godina SPC potresali su i drugi skandali – tako je sveštenik Milan Jordović uhapšen, početkom 2018, zbog dilovanja skanka".
Jordović jeste u trenutku hapšenja bio sveštenik, ali u vreme objavljivanja teksta na portalu Nova.rs on je već dve godine bio raščinjen – upravo zbog navedenog prestupa. Tako je predstavljanje njega kao "sveštenika" bila dezinformacija. Izostavljanjem podatka da je Jordović raščinjen "uokvirena" je SPC kao problematična i polukriminalna ustanova.
Sledeća propagandna metoda je povezivanje svakog mogućeg prestupa sa Crkvom, i kad veza postoji i kad ne postoji. Primer za to su naslovi, opet na portalu Nova.rs: "Sveštenik kolima pokosio dečaka kod Ljubovije, dete preminulo na licu mesta" i "Ikonopisac iz Niša osuđen na 30 godina".
U Srbiji se godišnje dogodi više od 30.000 saobraćajnih nesreća, u kojima pogine preko 500 ljudi, dok nekih 2.500 sveštenika, monaha i drugih crkvenih lica po putevima Srbije vozi kola. Stoga postoji verovatnoća da će svake 2,4 godine neko crkveno lice izazvati saobraćajnu nesreću sa smrtnim ishodom. To što se takve stvari dešavaju daleko ređe od dobijene verovatnoće – iako u ovaj proračun nije ušlo i to što sveštenici, obilazeći parohiju, prelaze veću kilometražu od prosečnog vozača, čime se statistički podiže njihov rizik iznad proseka – pokazuje samo koliko se većina crkvenih lica ipak trudi da pažljivije vozi.
Naravno, verovatnoća nije nikakvo opravdanje za ovaj konkretni slučaj, ali ovim propagandnim načinom moglo bi se lako dezavuisati bilo koje zanimanje, bilo koja lična osobina, kao i bilo koje političko ili ideološko opredeljenje.
Isto tako, isticanje da je ubica "ikonopisac" izrazito je maliciozno, budući da počinilac u ovom slučaju nije imao nikakve veze s Crkvom. U članku se, štaviše, uopšte i ne spominje da se osuđeni bavio crtanjem ikona, već se o njemu govori pre svega kao narkomanu, zatim kao mladiću koji je sa 26 godina ubio staricu od 82 godine da bi je opljačkao, kao i da se branio da je neuračunljiv jer je kao dete silovan.
Dakle, naslov je pre mogao da bude "Narkoman osuđen na 30 godina", "Niški Raskoljnikov osuđen na 30 godina", "Žrtva pedofila dobila 30 godina", "Nesvršeni stomatolog ide na robiju" itd, nego ovaj koji je dat.
Načelno je besmisleno pominjati nečije zanimanje ili izvor prihoda ako baš nemaju neposredne veze s krivičnim delom, a gotovo izvesno je da Nova.rs ne bi stavila zanimanje u naslov samo da je ubica bio profesionalni aktivista neke NVO. Takođe, Nova.rs svakako ne bi ni pomenula, a kamoli istakla u naslov, da je počinilac bio, recimo, pripadnik LGBT ili romske populacije.
Veliki pravoslavni praznici se u ovim medijima često tretiraju metodom "potiskivanja izostavljanjem" (Suppression by Omission) ili pak metodom "unapred date pretpostavke" (Preemptive Assumption). Tako se pravoslavni Božić dezavuiše bilo ignorisanjem, bilo povezivanjem ovog praznika s incidentima.
Za prvo je primer list Danas koji u "svečanom" trobroju (6–8. januara 2026) na naslovnoj strani nije svojim čitaocima čestitao Božić niti uobičajenim pozdravom "Mir Božiji, Hristos se rodi!", ali ni na bilo koji drugačiji način – iako su svi drugi dnevni listovi, kroz manje ili veće naslove, to uradili.
Naravno, za katolički uskrs, u nedeljnom dvobroju lista Danas (4–5. april 2026), na počasnom delu naslovne strane, bilo je uokvireno: "Svim čitaocima koji slave USKRS po gregorijanskom kalendaru čestitamo praznik".
Za drugu metodu, primer je nedeljnik Vreme koji prvi dan Božića, u tekstu što ga potpisuje redakcija, ovako uokviruje jedan incident:
"Na Božić je, negde oko 16 časova, muškarac, s kapuljačom na glavi, cokulama udarao u izlog Prajd Centra u ulici Kralja Milana, dotle dok ga nije polupao. S obzirom na neretke poruke SPC usmerene protiv prava LGBT+ zajednice pokoji vernik bi mogao da pomisli da poruka 'Mir Božji' ne važi za 'pedere', već naprotiv, da bi bilo bogougodno da se razlupa to 'ruglo' u centru Beograda".
Isto je postupila i Nova.rs, koja stavlja ovakav naslov: "Na Božić demoliran izlog..." itd.
Kojom tačno spiritističkom tehnikom je utvrđeno da nasilnik ima nekakve veze sa SPC, to nam Vreme nije otkrilo, ali i ovaj incident je iskorišćen da se oklevetaju kako SPC, tako i Božić kao praznik.
Podvrsta "unapred date pretpostavke" je napad na božićne običaje zbog njihove navodne nasilnosti i "divljaštva", koji najavljuju nekakve buduće pogrome. Tako u nedeljniku Vreme, takođe za Božić 2024, čitamo:
"Na lomači ni ove godine nisu spaljivane veštice, ali ne reci to dva puta: možda će već sledeće godine neki od nevernika, koji je nastao iz praha – u prah biti i vraćen. Religiolozi ukazuju da lomačenje nije hrišćanski običaj, već paganski, ali da ovaj klisanski (naselje Klis u NS – S. A.) najviše liči na srednjovekovno spaljivanje veštica. Za sada, figurativno i simbolično, gore svi oni koji se ne uklapaju u patriotski 'narativ'".
SPC još nikoga nije spalila, ne samo u protekle dve godine, nakon objavljivanja ovog članka, nego ni uopšte. Pa ipak, u ovoj tipičnoj "kampanji za blaćenje i plašenje" (ovde 126), neprestano se drami kako Crkva samo što nas nije vratila u srednji vek i kako njeni vernici–mračnjaci za Božić vežbaju obračune sa sirotim prosvećenim građanstvom.
Tako je, odmah posle Božića, u listu Danas, objavljen članak pod karakterističnim naslovom "Srpske svinje u svemiru tradicionalno za Božić".
"Imali smo tradicionalne lomače", piše u tekstu, "pa crvenu bakljadu oko vatre", "na žurku se nije primalo bez kokarde", "tradicionalno smo prisustvovali i fruškogorskom masakru hrastova motornom testerom", zatim je tu bio "pobesneli–Maks kamiondžijski defile", kao i "spektakl na Klisi – bure koje je eksplozijom odletelo u vazduh". Autor pominje i "đubre koje su vernici ostavili za sobom, pravi pravcati svinjac", da bi, valjda inspirisan difamacijom vernici–svinje, na kraju zaključio:
"Sada sam znao da je još nešto ostalo da uradimo. Svinje u svemiru. (...) Mi uzmemo prave svinje, one srpske, pustimo im brade, stavimo im kokarde na glave, i naučimo ih da recituju božićne poruke u stihu. (...) Svinje u svemiru, zamislite samo. Kakav će to Božić da bude…"
Ovako uvredljivi tekstovi – jer, Danas sigurno ne bi, u bilo kom kontekstu i iz bilo kog razloga, povezao katolike ili muslimane sa svinjama – uredno se objavljuju i za druge praznike.
Recimo, Biljana Srbljanović je, na drugom mestu, ovako prokomentarisala plivanje za Časni krst ispod Beogradske tvrđave, na Krstovdan:
"Gradska skupština, Vojska Srbije, predsednik Vučić, zamenik Vesić i direktor Turističke organizacije Beograda izvesni 'Pop' zvanično su podržali krstovdansko plivanje u mutnoj Savi, na mestu koje starosedeoci zovu 'kenjara' (zbog čestog izlivanja kanalizacije) a ispred elitnog restorana, ukoso od gradilišta Beograda na vodi, za čak osam (8) osam plivača — tačnije, za 7 momaka i jednu devojku. Sam događaj možemo sažeti u nekoliko pojmova: pop, penzos, peder, pandur i ona reč isto na p... (Na kraju manifestacije) oni (takmičari — S. A.) polivali su se flaširanom vodom – da ih Sava ne preseče, al neće, govna greju".
Kao što sam pokazao na drugom mestu (ovde 81), ovaj klozetski diskurs gotovo se nikada ne koristi van određene, strogo omeđene namene – recimo, nikako ne za govor o drugim narodima ili pak, ni slučajno, za kritiku drugih vera. Samo za Srbe, i samo za ovdašnje pravoslavne vernike.
Time se postiže negativna esencijalizacija Srba u ono što je najodvratnije ("govna"), a u ovom slučaju i negativna esencijalizacija mesta pravoslavnih običaja kao topos koncentrovane odvratnosti ("kenjara", "kanalizacija", "govna koja greju").
Iako se može činiti da su sve ovo anegdotalni primeri, svako ko pažljivije prati pomenute medije ne može a da ne stekne utisak kako oni spadaju u grupu glasila u kojima je, bar kada je reč o SPC, "dezinformacija postala standard" (ovde 40).
To je postignuto generalnom propagandnom metodom koju Elil opisuje kao simplifikacija–kristalizacija–kalcifikacija (ovde 203–207).
Najpre se vrši pojednostavljivanje, izostavljanje svakog nijansiranja, svođenje cele institucije na ličnu manu nekog od njenih predstavnika, itd. Potom se, neprestanim ponavljanjem ovog postupka, publika navikava na šablonsko mišljenje, na poželjne a neprobojne stereotipe (popovi–lopovi, Porfirije–profitije, itd). Paralelno se kontrolisani mediji tako zatvore da bilo kakvo drugačije mišljenje po definiciji postaje neobjektivno, pristrasno, privatno–čudačko, dok se, naprotiv, sam projektovani šablon uzdiže u model odgovornosti i objektivnosti.
Kaže se da "laž leti, a istina šepa za njom" i "dajte laži prednost od 24 časa i istina je nikada neće stići". Međutim, kao što reče Hana Arent, "samouverenost u propagandnom laganju (...) ipak 'uvek dolazi do tačke posle koje laganje daje suprotne rezultate'" (ovde 63).
Jeste SPC puna mana, ali junajted mediji su ga baš preterali. Dakako, to nije bilo "eto, omaklo se", već upravo Bi-Bi-Sijev model dezavuisanja opisan u slučaju Venecuele...