Rat uvek donosi zlo i patnju, pogotovo civilima – što će reći: nedužnima. Ipak, kada do rata već dođe, društvo ne želi da prolazi kroz ratne napore i stradanja, a da sve, nakon rata, ostane isto.
Kao pobednik u Drugom svetskom ratu, Čerčil je zakazao izbore odmah, za 5. juli 1945. godine. Ali, odbio je sve dublje društvene reforme, pa i one elementarne – u zdravstvu i obrazovanju. Pretrpeo je težak poraz, najveći u dotadašnjoj istoriji Konzervativne stranke.
Kada je pak reč o savremenoj Rusiji, rat u Ukrajini traje već godinu dana. Za to vreme, rastu pritisci da se i rusko društvo promeni.
Prvo što se traži je napuštanje neoliberalne ideologije, koja podrazumeva navodnu "ideološku neutralnost" države. Traži se i jasno formulisanje "ruske ideje" (pisao sam već o tome ovde).
Rat je, najpre, doveo do defanzive, kompromitovanja, povlačenja iz javnosti, pa i emigracije (v. ovde 96-98) tzv. liberal-kompardorskog dela elite (liberal-kompradorы). Oni su Rusiju želeli da svedu na sirovinski privezak Zapada. Danas se o njima govori, uz korišćenje biblijske retorike, kao o "bestidnoj inteligenciji zaljubljenoj u vavilonsku Bludnicu".
Savest i kukavičluk
Ruske liberaše osuđivao je još Dostojevski u "Idiotu" (1869). "Ruski liberalizam nije napad na postojeći poredak stvari“, kaže jedan njegov junak, "već na samu Rusiju. Moj liberal je došao dotle da negira samu Rusiju, odnosno mrzi i tuče svoju majku." (ovde)
Zbog ove kritike, Dostojevskog su mrzeli i jeljcinovski liberaši. Anatolij Čubajs, koji je takođe 2022. napustio Rusiju, u jednom intervjuu je rekao: „Znate, u poslednja tri meseca ponovo sam pročitao Dostojevskog... I osećam skoro fizičku mržnju prema tom čoveku. Njegova ideja o Rusima kao izabranom, svetom narodu, njegov kult stradanja i lažni izbor koji nudi izazivaju u meni želju da ga rastrgnem na komade.“ (ovde)
Sergej Batčikov kaže da je ova mržnja uzrokovana i liberaškom netrpeljivošću prema svojevrsnoj ruskoj kulturi savesti oličenoj u "Zločinu i kazni" (1866). Raskoljnikova neprestano muči savest zbog ubistva babe zelenašice – čitav roman je gotovo samo o tome.
S druge pak strane, liberaški Zapad ciničan je prema savesti. Junak Oskara Vajlda, Lord Henri Voton, mirno i samouvereno kaže: "Savest i kukavičluk u stvari su jedno isto, Bazile. Savest je samo poslovno ime tog preduzeća (tj. zvanični naziv za kukavičluk – S. A.), ništa drugo." (ovde 19)
A Mark Tven, takođe cinično, veli: "Dobri prijatelji, dobre knjige i uspavana savest: to je ideal života." (ovde)
Očuvanje i jačanje tradicionalnih ruskih duhovnih i moralnih vrednosti
Hitler, koji je do paroksizma doveo neke anglosaksonske ideje (v. ovde), izveo je do kraja i liberaški stav prema savesti: "Savest je jevrejski izum. Kao i obrezivanje, to je sakaćenje ljudskog bića" (ovde 21; cit. iz ovde 210); "Oslobodiću čoveka od ponižavajuće himere poznate kao 'savest'." (ovde 45) Uočeno je da je "Hitlerova deklarisana volja da ukine savest reprezentativna za mentalni sklop celog Trećeg Rajha" (ovde 22).
Batčikov pak kaže da je, s ukrajinskim ratom, za duže vreme stavljena tačka na liberaški eksperiment da se u rusku dušu useli cinični i utilitaristički zapadni duh. A liberaški koncept navodno ideološki neutralne države napušten je 9. novembra 2022. s predsedničkim ukazom: "O usvajanju Osnova državne politike za očuvanje i jačanje tradicionalnih ruskih duhovnih i moralnih vrednosti".
Zato Batčikov samouvereno veli: "Neophodno je punim glasom izjaviti da je istorija liberalizma u Rusiji završena" (ovde).
Osim sloma kompradorskog liberaštva, Aleksandar Dugin kao poželjni društveni cilj ukrajinske kampanje vidi i:
- "Prelazak s liberalne na narodnosocijalističku paradigmu (visok nivo materijalne podrške za ljude u javnom sektoru i za siromašne).
- Zamena dominacije krupnog kapitala (oligarhije) istinskom konkurencijom između predstavnika malog i srednjeg biznisa (veliki biznis je nacionalizovan).
- Premeštanje centra industrije s trgovine sirovinama na visokotehnološke industrije i oživljavanje sela.
- Raseljavanje velikih gradskih aglomeracija i novi razvoj ruskih zemalja (oživljavanja malih gradova i seoskih naselja novog tipa"; ovde; prev. ovde)
S druge strane, German Sadulajev smatra da je rat prilika da se oživi tradicionalni ruski kult heroja i komandanata.
Panteon vojskovođa
U panteon ratnika i vojskovođa, pored, recimo, Aleksandra Matrosova, koji se 1943. bacio na otvor bunkera i telom zaustavio mitraljesku paljbu, mora se staviti i poručnik Nurmagomed Gadžimagomedov, koji se nije predao, već se 2022. razneo poslednjom granatom zajedno s neprijateljima koji su ga okruživali. Pored Ivana Kožeduba, pilota s najvećim brojem vazdušnih pobeda u Drugom svetskom ratu, mora se staviti i pilot Viktor Dudin, koji je u samo jednoj borbi 2022. uništio dva neprijateljska aviona i protivvazdušnu odbranu. A uz maršala Georgija Žukova, treba staviti i generala Sergeja Surovikina, pobednika iz Sirije i, Sadulajev veruje, pobednika nad ukronacistima (ovde).
Aleksandar Prohanov se i pre ukrajinskog rata zalagao za "ideologiju ruske pobede" – jedinu koja može da pomiri "bele" i "crvene" (ovde). U tome mu je svesrdno sekundirao i Vitalije Averjanov (ovde).
Simbol natkriljujuće ideje Pobede je, po Prohanovu, freska u hramu sv. Dimitrija Donskog, u Nižnjem Tagilu (2003). Na njoj tenkovi T-34 jure u napadu, dok anđeo zaštitnik leti iznad njih, a crvenoarmejac je na čelu povorke ruskih svetaca, rušeći u crno obučene fašiste-demone. Kao što su ikone Vladimirske i Kazanske Bogorodice čuvale staru rusku državnost, kaže Prohanov, tako ovu novu čuva Crveni barjak Pobede (ovde).
Putin je vratio muziku sovjetske himne i crvene zastave Pobede. "Pod ovim pobedničkim barjakom spasili smo rasparčanu Rusiju od raspada. Pod njim smo vratili Krim. Ruski Donbas se bori pod ovom zastavom. Ona vijori iznad ruskih baza u Siriji. Pod njom smo ušli u Kazahstan i spasili njihovu državu. Crveni barjak Pobede je naš čudesni Spasitelj, naša borbena Crkva, religija Ruske Pobede" (ovde).
A kad je rat već odmakao, Prohanov je proglasio da je "liberalizam izbačen iz ruske istorije" i da je nastala "nova, postliberalna Rusija". U njoj je "pobeda 1945. postala ideologija Putinove države".
Dok Putin baštini rusku i svečovečansku pobedu nad zlom u Velikom otadžbinskom ratu, Zelenski je koktel germanskog paganizma Nibelunga, perunskih kultova, banderovskog ukronacizma, Švabovog koncepta velikog reseta, klasičnog vojnoindustrijskog kompleksa SAD, kao i NATO veštačke inteligencije. A sve to "koktel Zelenskog pretvara u vatreni, ključali Hitlerov napitak" (ovde).
Naravno, kaže Prohanov, ruska ideologija Pobede je u najdubljem smislu sva hrišćanska. "Pobeda ne bi bila moguća bez božanskih sila. Čoveku nije dato da pobedi pakao ako Bog nije s njim" (ovde). Čak i u, naizgled, bogoboračkim vremenima, tvrdi Prohanov, Hristos je bio tu, sa svojim molitvenim, pravoslavnim narodom (isto).
Veliki ulog
Prohanov opisuje kako je, tokom Staljingradske bitke, "Hristos sišao sa neba, pridružio se pešadiji i krenuo u napad na neprijatelja. Sedeo je i za komandama sovjetskih tenkova koji su razbijali neprijateljska utvrđenja. U pilotskim kabinama rušio je crne eskadrile Junkersa. Sklapao je oči poginulim junacima, lečio ranjene i sam prao svoje rane u Volgi – pretvarajući ovu veliku reku u ruski Jordan" (ovde).
Rusi veruju i da pravedni, otadžbinski rat može da popravi i vladare. Jedan primer je Aleksandar Prvi, koji je pobedio Napoleona. Tek u tom ratu on je postao istinski hrišćanin. Svoj unutrašnji preobražaj ovako je opisivao: "Požar Moskve je osvetlio moju dušu i zagrejao moje srce verom kakvu ranije nisam osećao". (ovde; prev. ovde) Drugi primer je Staljin, koji je u sopstvenom velikom ratu promenio odnos prema Crkvi, a posle rata omogućio njeno uzdizanje iz pepela (ovde 478-483).
"Aleksandar Prvi je pobedio u svom velikom ratu, Staljin u svom – Vladimir Putin još mora da pobedi, zajedno sa svima nama, u našem velikom ratu sa Zapadom. Mi ćemo svakako pobediti!" (ovde; prev. ovde). U Ukrajini se danas dešava "strašna misterija 21. veka". Na trenutke izgleda beznadno da Rusija može da pobedi moćni, nemilosrdni Zapad. Pogotovo dok cinični papagaji šou-biznisa ismevaju suze ruskih majki na sahranama vojnika.
Ali, rat osvešćuje rusko društvo od svih njegovih zabluda i iluzija, budeći u njemu upornost i rešenost. "Ne kriviti nikoga, ne padati u histeriju, ne paničiti kuknjavom 'Izgubićemo!'. Ali, boriti se i raditi, stisnuti zube, učiniti sve što je u našoj moći da se izvoji Pobeda, približavajući je knjigom, strugom, molitvom i, kad zatreba – mitraljezom." (ovde)
Veliki je ruski ulog u ukrajinskom ratu. Ali, ako ga dobije, Rusija više neće biti ista. A ni svet, nadamo se, neće biti isti. Valjda će biti bar malo pravedniji.