Rusi u Carigradu

"Za pravoslavnu svest postoji mistično značenje Carigrada i ideje povratka pravoslavnog krsta nad Svetom Sofijom", kaže Naročnicka (ovde 200). A u poslednja tri veka upravo se od Rusa očekivalo da vrate osmokraki krst na kupolu Svete Sofije.

Već Petar Veliki je, od prve opsade Azova (1695), sanjao da oslobodi Carigrad i protera Turke iz Evrope (ovde). Plan ruskog feldmaršala Burharda Miniha, ministra vojnog za vlade carice Ane I Ivanovne, izložen tokom rata s Turcima (1735-1739), bio je:

• Azov da se oslobodi 1736;
• Krim da se oslobodi 1737;
• Moldavija i Vlaška da se oslobode 1738;
• „1739. zastave i stegovi njene vojske (Ane Ivanovne) biće podignuti u Carigradu, a ona u Svetoj Sofiji krunisana kao grčka imperatorka" (ovde).

Taj plan ipak nije ostvaren. Ali je zato Katarina Velika, nakon pobede u ratu s Turcima (1768-1774) izradila tzv. Grčki projekat.

Iznela ga je 1782. u prepisci sa svojim novim saveznikom, Josifom II, austrijskim carem i ugarskim kraljem, koji je ujedno bio i imperator Svetog rimskog carstva.

Katarina je predložila da se, pošto se u narednom ratu pobede Osmanlije, Turci sasvim proteraju iz Evrope:

• Rusima bi pripala crnomorska obala do Dnjestra;
• zatim bi od Moldavije, Vlaške i Besarabije bila stvorena nezavisna Dakija (na čelu s pravoslavnim vladarom);
• od balkanskih poseda Turske bilo bi obrazovano "novo Grčko carstvo" – od Bosne do Carigrada;
• na prestolu u Carigradu bio bi, kako je predložila Katarina, "najmlađi od mojih unuka, veliki vojvoda Konstantin" (ovde).

Josif II se saglasio s projektom. Ali, dao je i izvesne korekcije:

• Austrija bi od Turske uzela teritorije današnje Srbije, BiH, C. Gore i Albanije, a od Venecije Istru i Dalmaciju.
• Veneciji bi se, za uzvrat, dao Peloponez, Rodos, Kipar i Krit.
• Sve ostalo bi bilo po Katarininom predlogu (ovde i ovde).

Težeći da pridobije važnog saveznika, Katarina je pristala. Tako je otpočeo rat Rusije i Austrije protiv Turske (1787-1791). Ali, pod pritiskom Engleske i Pruske, Austrija pristaje na Rajhenbašku konvenciju (1790), čime napušta savezništvo s Rusijom.

Katarina nema snage da sama zauzme Carigrad i istera Turke iz Evrope. U to vreme Rusija broji 20 miliona duša, a Osmansko carstvo 30 miliona – turska vojska je višestruko brojnija. Zato se Katarina zadovoljava proširenjem do Dnjestra (ovde).

Svejedno, Katarina je mislila sasvim ozbiljno. Svom mlađem unuku dala je ime bez presedana u dinastiji Romanov – Konstantin. To ime su nosili prvi i poslednji vizantijski car. Dete je podizala grčka dadilja, tako da je Konstantin naučio grčki jezik – kako bi bio dostojan vladar obnovljene Vizantije (ovde).

U čast unuka Konstantina iskovan je novčić s likom Sv. Sofije, a Katarina je naredila da se napravi i kopija ovog hrama kao simbola ruskih pobeda nad Turcima – i svojevrsni podsticaj za sprovođenje Grčkog projekta (ovde).

Posle oslobođenja Krima (1783), u Hersonu je postavljen svod s natpisom na grčkom: "Put za Carigrad" (ovde). A Katarina je 1790. napisala libreto za operu o staroruskom knezu Olegu koji je u svom pohodu dospeo do samih vrata Carigrada (907), na koja je zatim prkosno zakucao svoj štit.

Britanija je bila užasnuta ovim ambicijama Rusije. Stoga se, od 1791, stavila na čelo njenih neprijatelja.

Raspoloženje vlade Vilijama Pita Mlađeg izrazio je lord Belgrejv: "Čim Rusi prođu Dardanele, njih će, naravno, podržati izdajnički Grci – a gde će se njihova osvajanja završiti, to samo Bog može da zna!" (ovde).

I zaista, ruska vojska je, u jednom od narednih ratova, 1829. ušla u Jedrene. Turci su bili razbijeni, i tek par dana preostajalo je Rusima da umarširaju u Carigrad. "Nema sumnje da poražena i demoralisana turska vojska više nije bila u stanju da brani Konstantinopolj, te da bi s velikom verovatnoćom grad pao" (ovde).

Ipak, znajući da bi time sebi navukao na vrat gotovo sve zapadnoevropske sile, Katarinin treći unuk, car Nikolaj I, odlučio je da ne ide do Sv. Sofije. Sklopio je mir sa sultanom Mahmudom II, obezbedivši nezavisnost Grčke. 

No, strah od Rusa u Carigradu postao je sastavni deo rusofobne kulture Zapada. Na francuskoj grafici Napaljeni medved (1854), Rusija je prikazana kao mečka koja se besno otima ne bi li se bacila na Carigrad. Nju, pak, civilizovana Evropa jedva zauzdava – privezujući je za stub i nabijajući joj korpu na gubicu.

Zapad je, suočen s moćnom germanskom armijom u Prvom svetskom ratu, a koja bi ga jamačno porazila bez milionske ruske vojske na istočnom frontu, bio prinuđen da sklopi Anglo-francusko-ruski sporazum (1915) o podeli Osmanskog carstva. Njime su Carigrad i moreuzi, posle konačne pobede nad Centralnim silama, bili dodeljeni Rusiji. Ali, revolucija 1917. ovaj sporazum je poništila.

Danas, međutim, Rusi smatraju da je "Rusiji uvek bilo potrebno ne zauzimanje, nego obezbeđivanje slobodnog prolaza kroz moreuze. Osvajanje Konstantinopolja i njegovo zadržavanje uvek su premašivali snage Rusije i zahtevali takvo naprezanje snaga koje bi ga učinile besmislenim" (ovde 197).

Zapravo, ruski izlazak iz Bosfora i Dardanela nije značio i slobodni pristup otvorenom moru. Rusija je kod Petrograda izbila na Baltik, ali je Danska dugo vremena kontrolisala izlazak u svetski okean. Iza carigradskih Moreuza nalazila su se brojna egejska ostrva. Gotovo svugde su ruski brodovi mogli biti blokirani.

U tom smislu, misli se, za Ruse bi geostrateški bilo bolje da su dobili slobodni pristup Solunu – širokom zalivu odakle više nema ostrvskih i moreuskih prepreka. To bi možda bilo bolje nego da moraju da osvajaju i vojnički drže višemilionski muhamedanski Carigrad (ovde 198).

I tako, kada danas govorimo o ukrajinskom ratu, često procenjujemo da se  on završava osvajanjem Odese (ovde). Ali, za mnoge pravoslavne, veliki rat hrišćanske Rusije i otpalog Zapada može istinski da se okonča samo vraćanjem krsta na Svetu Sofiju.

"Grci do dan danas čekaju da Rusi oslobode Carigrad" (ovde). No, geopolitička stvarnost je nešto drugo. Turska i islamski svet u ovom ratu nisu neprijatelji Rusije. I Kremlj nema razloga da meša geopolitičku stvarnost i jedan eshatološki san.

Do sledeće prilike...