Od Dostojevskog do Nikole Pašića: Čiji je ruski Istanbul

Već sam pisao o dvovekovnim snovima Rusa da oslobode hrišćanski Carigrad (ovde). Sada ću nešto da kažem o sporu Dostojevskog s Danilevskim oko toga ko treba da vlada Carigradom pošto ga zauzme ruska vojska – Sloveni ili Rusi. A reći ću nešto i tome šta je Nikola Pašić mislio o toj ideji.

Dostojevskog i Danilevskog spomenuo je, usred rata na Ukrajini, i Vladimir Putin, i to u istom govoru (ovde). Putin je najpre, osuđujući (neo)liberalni nihilizam, citirao Dostojevskog: "Pošavši od neograničene slobode završio je u neograničenom despotizmu". (Zli dusi II, hiii, 313) A na Danilevskog se pozvao kao na mislioca koji je razumeo da postoji pluralizam civilizacija, zbog čega napredak čovečanstva ne može ići samo jednom linijom, već mu se mora dopustiti da se razvija "u svim pravcima" (ovde 103).

Danilevski je, da podsetim, slovensku civilizaciju video kao drugačiju od Zapada (ovde 72), tvrdeći da će se ona razviti u pravcu (kon)federacije, a koju će činiti: 1. svi slovenski narodi (Istočni, Zapadni i Južni Sloveni); 2. svi evropski pravoslavni narodi (Grci, Rumuni, Gruzini i drugi neslovenski pravoslavci Ruskog carstva); 3. Mađari (jer su se suviše duboko uklinili u Slovene) (ovde 301-2).

Zašto je ova (kon)federacija istorijska nužnost? Zato što je, smatra Danilevski, ona jedini način da se Sloveni zaštite od zapadnjačke asimilacije – od Evrope "germansko-romanske", kod koje je "najplemenitija germanska rasa anglosaksonska" (ovde 68). (Kon)federacija je i jedini način da se pravoslavci odbrane od katoličkog prozelitizma i protestantske dehristijanizacije (254-5).

Najznačajnija raskrsnica puteva

Hegemon ove (kon)federacije, po Danilevskom, biće Rusija (299), a njeno središte Carigrad – "prestonica ne Rusije, već celog slovenskog sveta" (298). Ako je Jerusalim "pupak zemlje", onda "na zemaljskoj kugli nema mesta koje bi se po svom centralnom položaju moglo porediti s Konstantinopoljem" (284), jer je reč o "najznačajnijoj raskrsnici puteva na zemaljskoj kugli" (290).

Međutim, Carigrad – kako ga vidi Danilevski – neće pripadati Rusiji, već će biti poseban (kon)federalni distrikt (302). Glavni grad Rusije ne treba da se premešta u Carigrad – "prestonica koja ne samo da se ne nalazi u centru, već je čak i van državne teritorije, ne može a da ne stvori zbrku" (297). Bez obzira što je u to vreme (1869) prestonica Ruskog carstva bio Peterburg, piše Danilevski, prirodni glavni grad Rusije je Moskva, i to tako treba i da ostane (297).

Danas nam je pomalo čudna pomisao da se može rehristijanizovati (opravoslaviti ili osloveniti) Istanbul – koji ima više od 15 miliona stanovnika i manje od dva odsto hrišćana. Ali, u doba Danilevskog, Carigrad je imao 750.000 žitelja (ovde), od kojih su 40 odsto njih bili hrišćani (samo Grka je bilo 25 posto; ovde).

Zato su Rusi sanjali oslobođenje hrišćanskog Carigrada. A tada to i nije bio samo san. U Rusko-turskom ratu 1828-1829. ruska vojska je prošla Bugarsku i već "bila pred vratima Konstantinopalja" (ovde 53). Carigrad tad nije uzet samo zbog nezainteresovanosti Nikolaja I (isto). I posle pobede nad Mađarima (1848), Rusija je lako i bez ozbiljnijeg otpora mogla da produži do Bosfora. Opet Nikolaj nije hteo da se okoristi prilikom (isto). Zato je Danilevski snevao da će treći put Rusija uraditi posao do kraja: "Kakvim oduševljenjem bi ispunio naša srca sjaj krsta na kupoli Svete Sofije koji bismo mi sami postavili!", pisao je  Danilevski (298).

Rusija i Evropa

A s kojim pravom bi Carigrad bio vojno oduzet Osmanskom carstvu? Pravoslavno-slovenska (kon)federacija, smatra Danilevski, bila bi svojevrsno "Istočno rimsko carstvo slovenske nacionalnosti" (250), a time istinska naslednica Istočnog rimskog carstva (289; 297; 313), – znači, po istorijskom pravu.

Dostojevski se u mnogo čemu slagao s Danilevskim – čiju je knjigu Rusija i Evropa ocenjivao kao "izvanrednu" (ovde 369). Ali, Dostojevski je odbijao pomisao da Carigrad treba prepustiti zajedničkoj upravi slovensko-pravoslavnih naroda.

Da, treba težiti "jedinstvu svih Slovena pod okriljem Rusije" (ovde 209), kao i "svih ostalih pravoslavnih naroda – bili oni Sloveni, Grci ili ma koji drugi", piše Dostojevski (ovde 212). Zapadna Evropa je dehristijanizovana i ateizovana, a "lik Hristov sačuvao se u svoj svetlosti svoje čistote jedino u pravoslavlju. S Istoka će odjeknuti nova reč svetu", "i ta će reč, može biti, ponovo spasiti ljude u Evropi. U tome je misija Istoka i u tome se za Rusiju nalazi suština Istočnog pitanja" (ovde 372).

"Rusija, zajedno sa svojim narodom i predvođena Carem svojim", piše Dostojevski, "oseća duboko u sebi da je ona naslednica velike Hristove ideje, ona oseća da se zapovesti pravoslavlja u njoj pretvaraju u veliko delo" (ovde 372). Ruski najbliži saveznici su pravoslavni Sloveni, a kada oni, pod vođstvom Rusije, budu stvorili savez nezavisnih država, "biće to pravi trijumf Hristove istine, koja se čuva na Istoku, pravo novo uzdizanje krsta Hristovoga i poslednja reč pravoslavlja" (ovde 212). "Takvom savezu bi jednom kasnije mogli da pristupe i nepravoslavni evropski Sloveni, jer bi shvatili da opšteslovensko jedinstvo, pod pokroviteljstvom Rusije, samo učvršćuje svakom od njih nacionalnu  nezavisnost" (isto).

A "da bi ostvarila svoju misiju, Rusija mora da ovlada Konstantinopoljem, jer je taj grad centar istoka", uveren je Dostojevski (ovde 372). "Ranije ili kasnije, Konstantinopolj – mora biti naš", uzvikuje on, „Zlatni Rog i Konstantinopolj – sve će to biti naše"! (ovde 210).

Istorijska nužnost

Dostojevski je ubeđen da je, jednostavno, istorijska nužnost da Rusi vladaju Carigradom, "ali ne zbog osvajanja i zbog primene sile" – "to će doći samo po sebi, baš zato što je tome došlo vreme", piše Dostojevski juna 1876. (ovde 210). "Što se to nije i ranije dogodilo, bilo je samo zato što tome nije bilo vreme", dodaje on.

Recimo, Petar Veliki je, smatra Dostojevski, umesto da se probija na Baltik i gradi Peterburg, mogao da uzme Carigrad. Ali, Petra bi okružili Grci, "zadivili bi ga, pogodivši mu slabu stranu", "politički bi osvojili Rusiju, povukli bi je azijatskim putem" – i to ne bi bilo dobro (ovde 210).

Naprosto, "Petar ne bi mogao a da ne preseli prestonicu Rusije u osvojeni Carigrad", razmišlja Dostojevski, a "to bi bilo pogibljeno – jer Carigrad nije u Rusiji i ne bi ni mogao da postane Rusija“ (istakao D.). I tako, veruje on, dok bi južna prestonica carstva pod krošnjama pomorandži tonula u spletkarenja, Rus, još sirov i neizgrađen, "ostao bi usamljen na svom mračnom, snegom pokrivenom severu, služeći samo kao materijal obnovljenom Carigradu i, možda, na kraju, ne bi uopšte smatrao potrebnim da ga sledi" (ovde 211).

Međutim, nakon vek i po poslepetrovskog razvoja i nacionalne samoizgradnje, zaključuje Dostojevski (1876), "sada Carigrad može da bude naš – ali ne kao prestonica Rusije" (ovde 211). "On isto tako ne može da bude ni prestonica ujedinjenog slovenstva", dodaje pisac, jer bi se slovenstvo bez Rusije "istrošilo u borbi s Grcima". "Sami pak Grci sada nikako ne mogu da budu jedini naslednici Konstantinopolja: nemoguće je njima prepustiti tako značajnu tačku zemljine kugle", pošto se Grci sami nikako ne bi mogli odbraniti od Germana/Anglosaksonaca (isto).

A "u ime kakvog moralnog prava bi Rusija mogla da zahteva Konstantinopolj?", razmišlja Dostojevski. I odgovara: "Kao predvodnica pravoslavlja, kao njegova zaštitnica i čuvarka", "stvarna i jedina zaštitnica pravoslavlja i svih naroda koji ispovedaju pravoslavlje" – "to bi trebalo da bude razumljivo čak i samim Grcima" (ovde 211).

Zadatak i misija

Tokom Rusko-turskog rata 1877-1878, Dostojevski piše – pošto su Rusi uspešno prešli Dunav i nadirali ka Carigradu (novembar 1877): "Nikada do sada nije bilo za nas pogodnijeg momenta (a neće ga ni biti) za osvajanje Konstantinopolja, kao što je ovaj sadašnji momenat"! (ovde 374). "Konstantinopolj mora biti naš, moramo ga osvojiti mi, Rusi, mi ga moramo osvojiti od Turaka" i "on mora ostati zauvek naš. On mora pripadati jedino nama i samo mi možemo vladati nad njim"! – klikće tada Dostojevski (ovde 370; njegova isticanja).

Istina, kaže Dostojevski, kada osvojimo Carigrad, "mi možemo dozvoliti učešće u upravi i drugim Slovenima, svima kojima mi to budemo hteli". "Ali", objašnjava dalje on, "to neće biti neka federalna uprava zajedno sa drugim Slovenima, nad ovim gradom" (ovde 370). On odbacuje ideju Danilevskog o "federalnoj upravi nad Konstantinopoljem, u kojoj bi učestvovali razni mali narodi", pošto bi se "svi ti mali narodi samo svađali u Konstantinopolju oko prevlasti i uticaja u njemu" (isto). Dostojevski tu izgleda misli prvenstveno na Bugare i Srbe, pošto odmah zatim kaže: "Grci će ih podbadati na svađu", a i "zapadni Sloveni će im zavideti što oni vladaju tom divnom tačkom Ervope i zemljine kugle" (isto).

Da, "Grci će ljubomorno gledati na novu slovensku upravu u Konstantinopolju, oni će mrzeti Slovene", piše Dostojevski (ovde 371). Međutim, Grci se ne bi tako lako usudili da rovare protiv "Rusije koja bi vladala nad Konstantinopoljem, sa silom koju ima u rukama", ne samo zbog njene "očevidne sile", već i zbog toga što bi "Rusija stajala na straži slobode svih istočnih naroda" (isto). Zbog toga, "jedina sila koja deluje kao faktor jedinstva je – Rusija" (ovde 372).

Uopšte, "ujedinjenje Slovena na federalnim osnovama neće skoro nastupiti – dotle ćete pričekati još sto godina", procenjuje Dostojevski (ovde 370). A do tog doba, "jedino će Rusija vladati nad Konstantinopoljem i njegovom bližom okolinom, jednako kao i Bosforom sa morskim prolazima i ona će u njemu držati vojsku, ratna pojačanja, flotu – i tako mora biti još zadugo, veoma dugo još"! (isto). "A to što će  Rusija zauzeti još sada Konstantinopolj", piše Dostojevski novembra 1877, "to je njen zadatak, u tome je njena misija – jer osim slovenskog problema Rusija ima i druge probleme pred sobom kao što je istočno pitanje, i to pitanje može da reši jedino u Konstantinopolju" (isto).

Dostojevski veruje da je konačno sazrelo vreme u kom Rusija uzimanjem Carigrada neće izgubiti sebe. "Upravo je Rusiji sada, pa čak i korisno, da za izvesno vreme zaboravi na svoj Petrograd i da se pozabavi na istoku. (...) Konstantinopolj je centar istočnog sveta, a duhovni centar toga sveta i njegova glava – jeste Rusija" (ovde 371).

Veličanstvena slika

Kakav je bio stav Nikole Pašića prema ideji slovenske (kon)federacije, sa sedištem u Carigradu? Knjiga Danilevskog prevedena je na srpski već 1872. – samo tri godine posle ruskog izdanja – i bila je veoma dobro poznata Pašiću (ovde 273-4; ovde 81; ovde 413). On je 1885. uspostavio neposrednu vezu s slovenofilima Petrograda, da bi 1887. napisao Ministarstvu inostranih dela Rusije:

"Naše političko 'vjeruju' jeste: sveslovenski savez pod zaštitom i rukovodstvom imperatora i Cara ruskog – približno tako (...) kako je pokazao u svojoj knjizi besmrtni ruski pisac Danilevski. Eto u čemu je naše 'vjeruju',čemu mi težimo i u čemu nas podržava čitav srpski narod" (nav. ovde 82).

"To je sukus društvene i političke filosofije Nikole Pašića", tvrdi Latinka Perović, "koju – uprkos sloma ruskog carstva (1917. – S. A.), ne napušta do kraja života" (ovde 414). U kontaktu s Rusima Pašić neprestano govori o "slovenskoj imperiji", s ruskim carem na čelu – "u prestonici drevne Vizantije"! (isto).

Kakvo bi mesto trebalo da ima Srbija u toj (kon)federaciji? U istom pismu iz 1887, Pašić kaže: "Javlja se veličanstvena slika, na kojoj će moćna i velika Rusija sakupljati oko sebe svoje, od nje otrgnute varvarskom rukom, mlađe sestre – zagrliće ih i okružiti svojom čvrstom zaštitom i snažnim mačem (...). Mi ne skrivamo da bismo želeli da vidimo Srbiju na toj budućoj slici kako stoji odmah iza Rusije!" (nav. ovde 83).

Zašto je onda Pašić stvarao Jugoslaviju? Stari lisac je dobro procenio Hrvate, što se vidi iz njegovog spisa Sloga Srbo-Hrvata (1889-1891).

• "Duh jezuitsko-katolički nije nigde jači nego u ova dva naroda slovenska (kod Poljaka i Hrvata – S. A.), i taj duh izgrizao je dušu slavensku tako da je ostalo samo telo i govor a srce je vezano uspomenama i tradicijama, koji su suprotni i pravoslavlju i Slovenstvu" (ovde 65)
• "Srpski narod i hrvatski narod, sada kako stoje, nisu dva tako bliska naroda kao što se čini na prvi pogled (...) kad bi ta dva naroda već bila u jednoj državi doveli bi je brzo do propasti u trenucima kada bi se zahtevala njihova sloga u odbrani njihove zajednice. Duh, vaspitanje i naravi gotovo sviju Hrvata s kojima sam imao i imam, dodira nekako je protivan duhu, vaspitanju i naravi srpskog naroda. (...) Slavenstvo traži prevaspitavanje hrvatske inteligencije, traži da radi ono što zahteva duh sloge, što godi pravoslavlju ili ga bar ne slabi" (96-97).
• "No da se razumemo. Mi ne tražimo da menjate veru. Mi tražimo da izmenite duh hrvatski kojim ste zadahnuti Vatikanom i idejama apostolskih ćesara, zajednicom krune mađarske" (65).

Međutim, Pašić je bio deo naraštaja srpske inteligencije čije su obe glavne struje – i ona, uslovno rečeno, evrofilska i ona, uslovno rečeno slovenofilska (balkanofilska) – navijale za stvaranje Jugoslavije.

Ujedinjeno slovenstvo

Evrofili, koje odlično opisuje Petar Pijanović u knjizi Srpski kulturni krug 1900-1918, bili su opčinjeni idejom jugoslavizma – od "prvosveštenika (...) kulturne ideologije jugoslovenstva" Jovana Skerlića (245; 249), preko Jovana Cvijića, Pavla i Bogdana Popovića, Aleksandra Belića, do Nadežde Petrović, Stevana Mokranjca i Paje Jovanovića, a središna kulturna ustanova prevođenja srpske u jugoslovensku ideju bio je Srpski književni glasnik (340). Evrofili su verovali da će se u novoj, zajedničkoj državi brzo razviti i novi identitet, po francuskom modelu političke nacije, koji će tri plemena lako stopiti u jedan narod (259; 304; 311, i dalje).

Slovenofili, koje pak odlično opisuje Vladimir Dimitrijević u knjizi  Jugoslovenski mesijanizam, a koje su zvali još i "balkanofilima", "autohtonistima", "narodnjacima", "neohumanistima" – od Božidara Kneževića, preko Miloša Đurića, Ksenije Atanasijević, Dušana Nikolajevića, Vl. Dvornikovića, Vl. Vujića, Vl. Velmar-Jankovića, do Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića i Dragiše Vasića – verovali su da će "južnoslovenstvo" i "balkanstvo", "kao izraz naše posebnosti", ali i kao "vernost prema poslanstvu slovenskih naroda" koji treba da podmlade umornu Evropu, otpočeti proces obnove istinske evropske kulture (51; 54; 93).

Tako je srpski naraštaj iz 1918, rukovođen snovima o objedinjavanju Slovena i njihovoj posebnoj istorijskoj (evropskoj) misiji – mada sad više bez Rusije kao hegemona, i bez Konstantinopolja kao prestonice – krenuo u avanturu zajedničke države Južnih Slovena. Ali, nijedna slovenska (kon)federacija nije se do danas održala – SSSR, Čehoslovačka i Jugoslavija su razbijene, a Savezna država Rusije i Belorusije još je u povoju.

A možda je zbilja ujedinjeno slovenstvo (baš kao i objedinjeno pravoslavlje) moguće, kako je verovao Danilevski, samo s Rusijom kao predvodnicom, i s Carigradom kao prestonicom?

Ili su pak ti projekti danas, intelektualno i politički, definitivno mrtvi? Ko zna...