Kirejevski je kao razlikovne sastojnice u odnosu na Rusiju, a koje su formirale Zapad, video: 1. rimsku crkvu, 2. latinsko obrazovanje i 3. državu kao oruđe za pacifikaciju stanovništva – a ne kao zaštitu vere i naroda od spoljnih neprijatelja (ovde). Prvo i drugo su u mišljenju dali formalizam, a treće egoizam gornjih slojeva i sviknutost na poredak dominacije donjih slojeva.
Kod Rusa, međutim, kao posledica drugačije istorije duhovnosti, razvili su se u mišljenju supstancijalizam, integralizam i holizam (u smislu težnje ka punoći, celovitosti), kao i izvesna toplina misli, uz široki etos požrtvovanosti (samopregora).
Homjakov je pak objasnio da su privredno i tehnološko "zaostajanje" Rusije manje važni od toga što je Rusija sačuvala ono najvrednije, a što je Zapad izgubio – čistotu hrišćanstva. Ex oriente lux! – i Zapad će krenuti za Rusijom, samo ako ona pronađe svoj pravi lik i približi se idealu "Svete Rusije" (v. ovde 142; 144). Ali, nevolja savremene Rusije je raskol naroda i pozapadnjačene elite, koja odbacuje sve rusko, od običaja, do "suštinskih osnova života" (ovde 156).
Evropeizacija kao apsolutno zlo
Da je glavni ruski problem defektna evropeizacija utvrdiće, šest decenija docnije, i pripadnik evroazijskog pokreta, Trubeckoj. "Evropeizacija je stremljenje ka tačnom kopiranju opšteg germano-romanskog šablona u svim oblastima života" (ovde 77). A pošto je nemoguće kopirati totalitet života, ova težnja dovodi do kompleksa inferiornosti:
"Kada upoređuje sebe s prirodnim Romanogermanima, evropeizujući narod dolazi do saznanja o njihovoj nadmoći nad sobom. Ovo saznanje, zajedno s neprestanim žalopojkama o svojoj stagnaciji i zaostalosti, postepeno dovodi do toga da taj narod prestaje da uvažava samog sebe. (...) Postepeno, narod se navikava da prezire sve što je njegovo, samobitno i nacionalno." (48)
Upravo to se dogodilo ruskim zapadnjacima: "Zato što Rusija, uprkos svojim velikim nastojanjima, ipak nikako nije mogla da postane prava evropska država, mnogi od nas (Rusa – S. A.) prezirali su svoju `zaostalu` otadžbinu". (80)
Ali, osećaj samoprezira i inferiornosti poguban je za "evropeizujući narod", zato što "čini njegovu `zaostalost`kobnom zakonitošću" – zarobljavajući ga u "zakon večnog zaostajanja" (49). Takav narod, naime, večno će kaskati za svojim uzorom, svodeći se na pasivnog primaoca i sledbenika svakog mišljenja koje dolazi od Gospodara. Narod se "pretvara u majmuna koji neprestano podražava Romanogermane" (57), zbog "bunila romanogermanske ideologije" (56), a u eliti "mnogi od njih su u odbacivanju nacionalnih osobenosti i preziru prema svim ostalim neromanogermanskim kulturama čak daleko ortodoksniji od (prirodnih) Evropljana" (15).
Nevolja je što narod koji je preuzeo tuđu kulturu, razvivši osećaj samoprezira, "biva nesposoban da tu kulturu dalje razvija, pa svaku novu izmenu njenih elemenata mora iznova da preuzima od Romanogermana" (57). "Usled takvog razvoja dati narod uvek će `zaostajati` za Romanogermanima, tj. ponavljaće pojedine etape razvoja uvek sa zakašnjenjem" (57).
Zbog toga, tvrdi Trubeckoj, "evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki neromanogermanski narod" (57; isto i 47; istakao T.). Otuda je "očigledno da se ovi narodi moraju svim silama boriti protiv evropeizacije" (49). Treba odbaciti "evropski kosmopolitizam, koji nije ništa drugo do opšteromanogermanski šovinizam" (15), jer "kultura treba da bude različita za svaki narod" (76). Nužno je "sačuvati sebe od stremljenja da se po svaku cenu postane `pravi Evropljanin`", a to znači "korenit preokret u svojoj svesti" (70): "potpuni preokret, revoluciju u psihologiji inteligencije neromanogermanskih naroda" (58).
Praznina koja razdvaja
Na kraju, u misaonom razlučivanju Rusije od Zapada treba posebno pomenuti jednog mislioca koji nije bio Rus, već Nemac. A on se, u tom pogledu, bar za sada, pokazao kao pravi prorok. Reč je o Špengleru.
Špengler, najpre, odbija dihotomiju Rusija–Evropa, pošto misli da je "Zapad" bolji pojam za geografsku oblast "između Visle, Jadrana i Gvadalkivira" (ovde 44). Kultura Zapada supstancijalno je drugačija od ruske.
Reč je o "ogromnoj praznini koja nas razdvaja", konstatuje Špengler (ovde 25). "Pravi Rus nam je iznutra stran, kao kada bi se iznenada pojavio među nama Rimljanin iz doba kraljeva, ili Kinez iz vremena mnogo pre Konfučija. I sami Rusi su toga bili svesni svaki put kada su povlačili liniju razgraničenja između `Majke Rusije` i `Evrope`" (25).
To što Rusija po nekim odlikama spolja liči na Zapad ne znači ništa. Reč je, po Špengleru, o "pseudomorfozi" – poprimanju spoljašnih oblika strane kulture, kada domaća kultura ne može prirodno da se razvija, te usled toga u njenim dubinama "džinovski raste mržnja na daleku silu" (ovde 199).
"Pseudomorfoza" ruske kulture zapravo je, po Špengleru, počela u "petrovskoj Rusiji" (ovde 203), kada su se "na tle bez gradova, sa njegovim prvobitnim seljaštvom, ugnezdili, kao čirevi, gradovi tuđeg stila. Oni su bili do u srž lažni, neprirodni, neverovatni" (204). Špengler citira Dostojevskog koji kaže da je "Petrograd najapstraktniji i najveštačkiji grad koji postoji", kao i Aksakova, koji piše: "Prvi uslov za oslobođenje ruskog narodnog osećanja jeste: mrzeti Petrograd iz sveg srca i iz sve duše" (204).
Nasilnom vesternizacijom Rusije Petar Veliki je prosto "izopačio njen prirodni razvoj" (ovde 26). Zbog toga je "prava ruskost osećala kao otrov i laž sve ono što je unaokolo postajalo – protiv Evrope diže se prava apokaliptička mržnja" (ovde 204), Petrograd se vidi kao "satana", a "Petar Veliki pojavljuje se u jednoj raširenoj narodnoj legendi kao Antihrist" (204). Reč je o prirodnoj narodnoj "mržnji prema onom tuđem što truje još nerođenu kulturu u materinskom krilu tla" (205) – "društvo je bilo zapadnjačkog duha, a dole je narod sobom nosio dušu tla" (206).
Zbog toga je "ruski instinkt ograničio `Evropu`, vrlo tačno i duboko, kao neprijateljicu `majčice Rusije`" (ovde 44). To je vodilo potpuno razumljivoj "dubokoj, strašnoj, iskonskoj mržnji Rusije prema Zapadu, kao prema otrovu u sopstvenom telu" (das Gift im eignen Leibe; ovde 94; ovde 26);
Ali, pozapadnjačenoj ruskoj eliti, u njenom oponašanju "Evrope", nije bio dovoljan "petrizam" (Petrinismus), već je 1917. prešla na realizaciju novog projekta vesternizacije Rusije – boljševizam. Boljševizam je, veli Špengler, "poslednja konsekvenca petrizma", i samo "nov oblik pseudomorfoze" (ovde 207). No, "zahvaljujući beskrajnom ruskom trpljenju i samopregoru", boljševizam je uspeo da opredmeti "takvu zapadnu tvorevinu kao što je Pariska komuna" (ovde 26).
Međutim, "ono što je ovoj revoluciji dalo snage — to je bio narod, koji je bez mržnje, a samo iz nagona da se izleči od jedne bolesti, razorio pozapadnjačeni svet svojim ustankom" (ovde 207-8). Ti "podzemni antizapadni instinkti Rusije, isprva usmereni protiv petrizma, dali su snagu boljševizmu", kaže Špengler. "Ali, pošto je boljševizam sam po sebi izdanak petrizma", prorokuje on, "vremenom će biti uništen da bi se dovršilo oslobođenje Rusije od `Evrope`" (ovde 27).
I tako, predviđa Špengler, i boljševizam će svakako biti odbačen. "U Rusiji će ga zameniti neki novi oblik carizma (Zarismus), jedini mogući sistem za narod koji živi u takvim uslovima. Najverovatnije će ovaj (novi – S. A.) carizam više ličiti na pruski socijalistički sistem nego na kapitalistički parlamentarizam" (ovde 28).
Ali, sve su to za Špenglera ne mnogo važne forme, a ono što je bitno jeste vitalizam i energija autentične ruske kulture. Njeni plodovi tek sazrevaju – dok Zapad vene u sumraku civlizacije. "Ruskost je obećanje buduće kulture dok večernje senke postaju sve duže i duže nad Zapadom" (Das Russentum ist das Versprechen einer kommenden Kultur, während die Abendschatten über dem Westen länger und länger warden; ovde 92; ovde 25).
A prvi veliki plod ruske kulture biće živa vera. "Budućnost podzemnih sila Rusije je u skorom rađanju nove religije, treće koja će izaći iz bogatih mogućnosti hrišćanstva". I dok je, objašnjava Špengler, "za nas Zapadnjake s religijom gotovo" (Wir Menschen des Westens sind religiös fertig) – tu čak ni Rusija ne može pomoći ("ništa nije varljivije od nade da buduća ruska religija može da podstakne oživljavanje religije na Zapadu") – "Rusija će odbaciti ovaj (zapadni – S. A.) razvoj i ponovo se povezati, preko Vizantije, neposredno s Jerusalimom" (ovde 28).
Kao "jednog od proroka ove nove vere, koja je još bezimena, ali već prodire tihom, beskrajno blagom snagom", Špengler vidi – upravo Dostojevskog (ovde 28). "Dostojevski ne pripada nikom, sem apostolima pra-hrišćanstva", kaže Špengler (ovde 207). Dostojevski, poručuje nam pisac Propasti Zapada, savršeno ovaploćuje duh ruskog naroda: "Pravi Rus je učenik Dostojevskog, iako ga ne čita" (207). Ako želimo da znamo kom pravcu streme podzemne sile Rusije valja čitati ovog književnika. Jer, prorokuje Špengler, "hrišćanstvu Dostojevskog pripada naredno tisućleće" (208).
I tako, dok grme topovi i praskaju rakete po Ukrajini, u Rusiji kao da ponovo oživljava iskonski i samobitni duh ruske kulture, koji su toliko voleli Homjakov, Danilevski i Dostojevski, a koji je Špengler prepoznao kao obećanje za naredni milenijum.
Nalazi ovih velikih mislilaca, katkad presmeli za ukus njihovih savremenika, danas su se u mnogome pokazali kao tačni. A da li će se i sva njihova prorokovanja ostvariti, o tome neka svedoči naredno tisućleće. Samo da ga bude.