Normalizacija bestidnosti

U autokolonijalnom delu naše javnosti izvršena je normalizacija bestidnosti, a najbolji primer toga je odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Danas je potpuno normalno da se u sam naslov teksta može staviti: "SPC kao gnezdo oholosti, zlobe, bahatosti i ratnog huškanja" (Danas), "Srpske vladike više liče na saradnike službi nego na sveštena lica" (Nova), "Crkva Srbije je logistička svetosavska sekta koja ideološki gaji nove srpske nacionaliste" (Autonomija), "SPC je trenutno glavna poluga velikosrpskog nacionalizma" (N1), "Crkva ostala sigurna kuća za siledžije i pedofile" (Nova), "SPC se pretvorila u opskurnu sektu" (Danas), "Bestidniku Porfiriju žene krive za sve" (Autonomija), "Drskosti patrijarha i SPC nema kraja" (Danas), "Šta ti sve srpski popovi govore kad im kažeš da si abortirala" (Noizz.rs), "Verujem u boga ali mi ne pada na pamet da uđem u srpsku crkvu" (Noizz.rs), "Zašto mi ne pada na pamet da krstim dete" (Noizz.rs), "Plivanje za krst časni... pardon, kukasti" (Noizz.rs), "U ime oca i sina i besnih automobila" (Noizz.rs)...

Potpuno je normalno da se za patrijarha može reći: "prvi pop Srbije" (Kišjuhas, ovde i ovde), "nadobudan momak Perić iz Čuruga" (Teofil Pančić), "drobio je Perić" (Kišjuhas), "retard" (Dejan Ilić), "patrijarh mržnje" (Dejan Ilić), "seksista" koji "ispoljava patološku mržnju prema ženama" (Jelena Diković), "bradata nakaza" (Marko Vidojković), "produžena ruka najokorjelijih ultranacionalista i neofašista u Crkvi Srbije" (Dragan Bursać)...

Potpuno je normalno da se za vernike SPC može napisati: "mlatimudani koji veruju u carstvo nebesko" (Nikola Krstić) "desetine hiljada bezbožnika koji sebe nazivaju vernicima" (Milojko Pantić), "litijaši koji ne čitaju ništa osim Jevanđelja" (Milojko Pantić), "cmaču ikone, ližu kašike, udišu tamjane, puze oko crkve" (Kišjuhas), potpuno je normalno da Danas za pravoslavni Uskrs objavi tekst u kome autor sebe definiše kao "militantno bezbožnog", da bi se zatim rugao Hristovom vaskrsnuću, nazivajući ga "navodnim ustankom iz mrtvih poput zombija" (Kišjuhas)...

"Plan i koncept"

Potpuno je normalno da se za SPC govori i piše da je "antimodernizacijska i antievropska" (Latinka Perović) da je "glasnogovornik najmračnijih ideja" (Nikola Krstić), "zarobljena u vremenskoj petlji srednjeg veka" (Nikola Krstić), da je "kao mnogo puta do sada, postala saradnik okupatora" (Miloš Janković), da "uči vrednostima kao što su ekstremizam, netrpeljivost i mržnja prema drugima" (Nikola Krstić), da je "paramilitarna vjerska organizacija" koja "svakodnevno blagosilja sve velikosrpske zločince" (Dragan Bursać), da "propagira najmračnije dogme u kojima se može samo pronaći put ka potpunoj propasti" (Nikola Krstić), da propagira "plan i koncept" po kom "ne možeš biti Srbin ako nisi zatucana klerikalna budala" (Nenad Čanak) i da "pustiti popove u škole zarad obrazovanja je isto kao pustiti pacove u dečju sobu zarad ekologije – to je nedopustiva nehigijena" (Nenad Čanak)...

Da, potpuno je normalno porediti sveštenike s pacovima, zvati ih "crnomantijašima" (Dinko Gruhonjić), "popurdama" (Kišjuhas), "zatucanim i za stvarnost i ljudske živote slepim popovima" (Dejan Ilić), "Koza Nostrom u mantijama", "popovima-lopovima", "bulumendom crnomantijaškom" (Dragan Bursać)... Potpuno je normalno reći da "patrijarh i vladike vole da gvirnu u materice" (Nemanja Rujević), da se bave "nošenjem kostiju" (Nikola Krstić), da hoće "da vrate točak istorije unazad" (Kišjuhas), da su "bili aktivni podržavaoci politike genocida i ratnih zločina" (Gruhonjić)...

Takođe je potpuno normalno za srpske vladike samouvereno napisati "da se Hrist onomad pojavio među njima, oni bi ga predali Mladićevim vojnicima da ga streljaju, a njegov leš raskomadaju i zakopaju u nekoliko grobnica" (Tomislav Marković), ili "da je patrijarh Porfirije danas suočen sa reformom jezika tog (Vukovog – S. A.) tipa, on bi svakako organizovao javne lomače za same reformatore" (Saša Ilić)...

Potpuno je prirodno da Snežana Čongradin napiše da je, svojevremeno, šetala "pored prokletog hrama Svetog Save, u čijim podrumima se nalaze teretane i razne fensi pogodnosti za jedne od najistaknutijih, tokom rata i danas, promotere ratnog zločina – popove SPC" (ovde; dakle, popovi najpre dižu tegove u kripti Sv. Save, a onda tako nabildovani prelaze Drinu i genocidišu po Bosni?!).

Potpuno je prirodno da Biljana Srbljanović u svojim dramskim pamfletima Nikolaja Velimirovića prikazuje kao kriptotransvestita (ispod mantije nosi ženske, crvene cipele s visokim štiklama; v. ovde), dok vladike na opelu patrijarhu Pavlu (2010) duvaju sline u sopstvenu bradu ("Uključen televizor, sa kojeg dopire neko monotono pojanje, neke tronute zadušne babe i monasi u civilnoj službi. NADEŽDA: Kažem ti ja. Vidi ovog, vidi ovog, tata. Sad će da se usekne u tu svoju bradurinu. [...] TATA: Vidi ovaj cirkus. Umro, pa umro, pa šta onda? A vidi ovog što ljubi leš. Fuj. NADEŽDA: Stvarno grozno"; v. ovde 23−44).

Potpuno je prirodno da Milojko Pantić u listu Danas može da objavi kako je "ingeniozni Italijan Umberto Eko odavno napisao, citiram: 'Ljudsko društvo neće postići savršenstvo sve dok poslednji kamen poslednje crkve ne bude pao na glavu poslednjeg mantijaša i svet se ne oslobodi te rulje'" (ovde).

(Dakako, u redakciji lista Danas niko nije čitao Umberta Eka. Jer, da je samo nešto njegovo prelistao znao bi da takvu glupost kakvu Pantić "citira" on nikada ne bi mogao da napiše. Citat se zapravo vezuje za Zolu, ali ni on to nije rekao ili napisao, već je čitav navod, na osnovu jedne Zoline priče (v. ovde), kao što to obično i biva, neko nekad naprosto izmislio, pa ga od tada po netu vrte mudroznanci tipa Milojka Pantića i drugova iz Danasa).

Vrednosti drugih

Već sam pisao o dominaciji kulture lupetanja u tzv. građanskoj Srbiji. "Jedna od posledica uspeha u kulturnom ratu je i činjenica da pobednici mogu da trabunjaju a da i dalje budu predstavljani javnosti kao autoriteti", takođe je primećeno (Ćirjaković 133). Reč je ne samo o neograničenom širenju izmišljotina i kleveta, već i o istinskom takmičenju u bestidnosti. Izvršena je normalizacija direktnog i agresivnog vređanja ogromne većine sugrađana i njihovih vrednosti.

Pristojan čovek poštuje vrednosti drugih, ne ruga im se i ne omalovažava sugrađane što do njih drže. Ali, naši "građani" se ponašaju kao divljaci, ne osećaju čak ni nelagodu kada se izruguju svojim bližnjima za njihova najdublja verovanja i osećanja ("navodno ustao iz mrtvih poput zombija, ha-ha!").

Tu osećamo da ima nečeg više od neotesanosti, ima neke unutrašnje radijacije, prave "psihologije mržnje", kako to prepoznaje Miroslav Ivanović (ovde 87). I ima jednog spoljašnjeg aficiranja, istinski negovane "kulture mržnje", kako to naziva H. M. Encensberger (ovde 49).

Laka meta

Intenzitet verbalne agresije i snaga mržnje, koji se očituju u gornjim navodima, svedoče da je u Srbiji odavno na delu Encensbergerov "molekularni građanski rat" – onaj koji (još) nije oružan i (još) "nije zahvatio mase" (16), ali koji počiva na jasno izraženoj želji da se svom "ostatku stanovništva začepe usta" (41), kao i na neskrivenoj spremnosti na pogrom (24). "Proizvodnja mržnje i pripremanje građanskog rata i danas spadaju u najvažnije zadatke tvoraca kulture", gorko primećuje Encensberger (50).

Pri tom je SPC laka meta, jer su, ne samo lovostaj na nju već i svaka građanska obzirnost, ukinuti valjda s izjavom generala Bena Hodžisa, nekadašnjeg šefa NATO za Evropu, da je Srpska pravoslavna crkva glavna poluga ruskog uticaja na Srbiju ("pomoći Srbiji da se odupre pritiscima Pravoslavne crkve vezane za Rusiju").

Crkva se uz to ne brani, što je čini dežurnim džakom za udaranje naših građanskih heroja. A ne brani se jer je profesorka ljudskih prava Vesna Rakić Vodinelić odavno objasnila da se govor mržnje ("zagovaranje ili podstrekivanje na mržnju ... zasnovanu na verskoj pripadnosti, nacionalnosti... kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine"; KZ čl. 387 st. 4) ne odnosi na Srbe i SPC: "Naravno da ne može većina biti diskriminisana govorom mržnje, jer je svaka većina jača i dominantna. Ne postoji u Srbiji govor mržnje prema Srbima, jer bi to značilo da su oni manjina, a oni to nisu" (ovde; up. Ćirjaković 218).

Krajnje logično. Jer, "ključna teorijska naracija Megalopolisa jeste da većina nikada nije ugrožena" (Slobodan Vladušić 83). Zato Crkva ćuti i teši se rečima Gospoda: "Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke pre vas" (Mt 5: 11-12).

I tako, osuđeni smo da neprestano gledamo iskeženo lice naših rugača iz (auto)okupacione elite i da se čudimo: "nigde u svetu ne može da se nađe primer da kulturu jedne zemlje i nacije vode ljudi koji o svom narodu misle toliko loše" (Miša Đurković, 139).

Ali, to je možda i stoga što oni nisu naša elita, a mi nismo njihov narod. A kad to shvatimo, lakše ćemo sve da razumemo.