"Velikosrpski fašisti" protiv "profesora Gruhonjića"
Stari trik – proglasiš se antifašistom, a onda svakome ko ti stavi bilo kakvu primedbu nalepiš etiketu naciste. Pljuneš, zalepiš i gotovo… Kako bih pomogao profesoru Gruhonjiću u njegovoj neizmernoj patnji, ja, tajkun srpskog nacionalizma, nudim mu, evo, da se menjamo
"Slobodna Bosna" je izvestila da su "velikosrpski fašisti" napali "profesora Gruhonjića", a među tim fašistima je kao prvog ovo blagonaklono glasilo stavilo – mene.
Navodno je "profesor Dinko Gruhonjić sa svojom ekipom iz NDNV otvoreno progovorio o fašizmu koji već više od 30 godina vlada u Srbiji", a "nakon toga su se neofašisti u susjedstvu propeli na stražnje noge te su se obrušili na novosadske antifašiste". Prvi od njih sam eto, ja, predstavljen kao "poznati zaštitnik lika i djela ruskog predsjednika Vladimira Putina i svekolikog srpstva" (odmah ispod ovih reči stavljena je i moja velika slika, čisto da se zna o kome je reč).
Tako se sve lepo uklopilo: siroti i prepodobni profesor Gruhonjić samo istinoljubivo razotkriva fašizam koji "već više od 30 godina vlada u Srbiji", to dakako razgnevljuje ovdašnje fašiste pa se "propinju na zadnje noge", a među tom stokom prvi je "Putinov zaštitnik" – Antonić.
Tipičan obrazac dehumanizacije i nacifikacije kritičara – zbog mog članka "Vojvođani – 'nacija u nastajanju'", napisanog bez ikakvih ličnih uvreda, i bez bilo čega što bi čak i iz daljine podsećalo na "fašizam".
Ali, to je stari trik o kome sam i na RT Balkan već pisao – proglasiš se antifašistom, a onda svakome ko ti stavi bilo kakvu primedbu nalepiš etiketu naciste. Pljuneš, zalepiš i gotovo.
Pretnja
No, na takve jeftine propagandne smicalice ne bih obraćao pažnju – od Gruhonjića i njegovih doživljavao sam i gore stvari. Imao sam, recimo, čast da me profesor Gruhonjić ljubazno nazove "mentalno razularenim Antonićem", "plaćeničkom bagrom" i "pažljivim odgajivačem novih srpskih fašističkih misli". "Dotični oblik života čak i ne poznajem", kaže on za mene (jer ja, naravno, i nisam čovek, već tek "oblik života"), "ali se sad nadam da ću ga upoznati".
Ako mislite da ovo zvuči kao pretnja, to i jeste pretnja. Jer, u nastavku Gruhonjić me svrstava u "bulumentu krvavorukih ratnih huškača, kojima crvene sline cure niz usta", poručujući mi: "I mi smo nešto naučili iz devedesetih, to jest, naučili smo koji jezik hulje i krvoloci jedino razumeju – i toga ćemo se držati."
Baš neki fini i blagočestivi čovek, šta li ljudi imaju protiv njega?
Ali, ono u "Slobodnoj Bosni" što me je podstaklo da napišem ovaj tekst jeste po ko zna koji put ponovljena stara mantra Gruhonjića (a i cele ekipe) o "nacionalistima (...) koji su se zahvaljujući srbovanju na kostima žrtava obogatili" (tu, dakako, spadam i ja).
Naravno, uopšte ne poričem da se sve može zloupotrebiti pa i patriotizam – i zato nemam ništa protiv da se o takvim ništarijama piše (s imenom i prezimenom). Pa i načelno, ne smeta mi kada o srpskom patriotizmu kao maski za brutalno koristoljublje govore oni "građanisti" koje imam priliku da sretnem u trolejbusu. Čim se vozi gradskim prevozom znači da je običan čovek, kao vi i ja, i da ima pravo da sumnja u zloupotrebe, uključiv i u zloupotrebu patriotizma.
Reka novca
Ali, da Dinko Gruhonjić, dugogodišnji vrhovnik najbolje plaćene NVO u Vojvodini i mogul prave medijske autonomaške imperije, nekog sme da prozove za novac i "plaćeništvo" – pa to više nije čak ni razobručena propaganda. To je sad već drsko i preokrećuće optužničkoklevetanje.
S kavim ciframa Gruhonjić barata svedoči, na primer, podatak da je samo od NED-a za sajt www.autonomija.info, uoči predsedničkih izbora 2012, dobio 242.000 dolara za 80 tekstova – ili 3.000 dolara po tekstu!
Gruhonjićev NDNV će, takođe, odmah nakon toga dobiti i 250.000 dolara od Rokfelerove fondacije, 180.000 evra od Evropske komisije i više desetina hiljada evra od drugih atlantističkih fondova (ovde i ovde).
Ova reka novca koja se sliva ka Gruhonjiću traje do danas, pa tako njegov sajt autonomija.info objavljuje 2023. godine, između ostalog, i seriju članaka "posvećenih ruskoj i kineskoj propagandi u Srbiji", a zatim i publikaciju u kojoj su svi ti članci sabrani – u okviru projekta Analysis of Russian and Chinese Political, Economic and Cultural Propaganda in Serbia and the Region: Trends and Consequences, a "koji je podržala Ambasada SAD u Srbiji" (ovde 4). Koliko je dolara iznosila ta "podrška" nije rečeno, ali jamačno se kreće u gornjim šestocifrenim okvirima.
Kada je pak reč o Gruhonjićevom medijskom carstvu u Vojvodini, ono se ne sastoji samo od njegove kontrole nad NDNV, i portalima www.autonomija.info i Voice, već i od njegovog neformalnog uticaja koji kao profesor medijskih studija na FF u NS ostvaruje u severnoj srpskoj pokrajini.
Taj uticaj je jedno vreme bio toliko jak da je Gruhonjić poneo nadimak novosadskog "crnog barona". Pisalo se "da je lično Gruhonjić pravio spiskove podobnih novinara koji bi trebalo da budu dovedeni na RTV", odnosno da je on, u vreme Bojana Pajtića (znači do 2014) bio "siva eminencija programske uprave RTV".
Pajtić je 2014. pao, ali ne i Gruhonjić. On je sve do 2016. predsedavao Komisijom Ministarstva kulture Srbije za finansijsku podršku medijskim projektima. Kao predsednik te komisije, dodelio je sam sebi (tj. NDNV-u) samo u jednoj godini (2015) milion dinara – baš pošto je samo od kancelarije EU u Beogradu dobio za NDNV u toj godini više od 130.000 evra.
Siromašni i progonjeni Gruhonjić danas, avaj, više nije predsednik državnih komisija za dodelu para. Ali i nadalje, preko svog medijskog carstva, regrutuje i ideološki proverava novinarski podmladak, kako bi ga onda diseminovao po "nezavisnim" pokrajinskim medijima – uključiv i novosadska dopisništva beogradskih/luksemburških TV.
Rentijeri ideologije
Stoga je Gruhonjićevo prebacivanje "nacionalistima" da se bogate preko ideologije najobičnije hiperlicemerno preokretajuće optuživanje (l’inversion accusatoire). Kao što je to lepo opisao Mišel Žofroa, upravo oni koji neprestano zastrašuju, najvećma će vas optuživati da neopravdano plašite javnost; upravo oni koji mešetare po zakulisi, najviše će vas nabeđivati da ste deo ekipe zaverenika; upravo nosioci socijalnog rasizma i etnoinženjeringa, okrivljavaće vas da ste nacionalista i rasista; upravo grobari demokratije prebacivaće vam da se spremate da je sahranite...
A baš najveći rentijeri ideologije – ljudi koji su do statusa i imućnosti došli glumeći večne žrtve "srpskog nacionalizma" – upravo će oni najstrašnije vitlati s optužbama da su se "nacionalisti, zahvaljujući srbovanju, na kostima žrtava obogatili".
To je ono što Bloh naziva tipičnom klevetničkom lažju, kod koje "uspeh leži u tome da se ono što je čovek sam učinio ili planirao prebaci na neprijatelja: 'Jevreji se prema esesovcima ponašaju drsko i bezobzirno', stoga ponašanje esesovaca, inače puno obzira, daje sebi oduška tek na Jevrejima; 'komunisti u svom programu imaju mučilišta, koncentracione logore, otmicu žena i dece kao taoce', stoga i nacisti moraju da podižu mučilišta, zatvaraju žene i decu kao taoce i grade koncentracione logore" (ovde 106).
Srpski nacionalisti su bezobrazno bogati, pa zato i naš čestiti Dinko mora da uzima na stotine hiljada dolara kako bi makar malo ublažio duševnu bol što živi u "duboko degenerisanom društvu" i među "malim primitivnim narodom", s "ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika" kojima će u budućnosti "noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji", a čija deca žele "samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli".
No, kako bih pomogao profesoru Gruhonjiću u njegovoj neizmernoj patnji, ja, tajkun srpskog nacionalizma, nudim mu, evo, da se menjamo. Spreman sam da mu ustupim svu svoju imovinu, stečenu "zahvaljujući srbovanju", u zamenu za ono malo njegove sirotinje koju je napabirčio skrivajući se od progona srpskih nacionalista.
Zar nije fer ponuda od nekog ko je "zaštitnik predsednika Putina" i "pažljivi odgajivač novih srpskih fašističkih misli"?
