Tajna večera na olimpijskoj lomači
Jedna slika ovih meseci kruži društvenim mrežama – engleska fudbalska reprezentacija na stadionu u Berlinu drži dignute ruke u stilu "Zig hajl". Nije to bio nikakav izuzetak – svi su u Berlinu pozdravljali tako. Jedan od retkih koji se usprotivio i odbio da tako pozdravi Adolfa Hitlera bio je atletičar naše reprezentacije
Jedino iznenađenje posle pariske (zlo)upotrebe olimpijskih igara bilo je – izvinjenje. Doduše, kad se pažljivije pogleda sadržaj saopštenja portparolke Organizacionog komiteta Olimpijskih igara u Parizu, to i nije bilo izvinjenje. Prepoznato je da to što se Organizacioni komitet igra s osećanjima miliona ljudi nije prijateljski odnos, ali to što je posle toga rečeno nije – izvinjenje.
Kad neko shvati da je "svojim postupkom uticao da se neko drugi loše oseća" on može da 1) izrazi žaljenje – žao mi je, mogu da razumem, ali nisam ja kriv – nije mi bila namera da te uznemirim, povredim ili izazovem da se osećaš loše; i 2) da se izvini – priznaje krivicu, prihvata odgovornost za negativnu posledicu greške.
Bogohuljenje – suštinski stub slobode govora
Prvo, zanimanje portparol je izmišljeno da se počinilac (greške) ne bi dovodio u situaciju da sam pravda svoje namere. Drugo, tako se nekako i ponaša izvesna Ana Dekamp dok govori: "Jasno je da nikada nije postojala namera da se pokaže nepoštovanje bilo koje verske grupe. Ceremonija otvaranja pokušala je da proslavi toleranciju zajednice." I dodaje da veruje da je "ova ambicija ostvarena", ali "ako su se neki ljudi uvredili, zaista nam je žao". Ali tolerancija koja vređa je sama suština te priredbe.
Olimpijske igre saopštavaju da im je važno da poruka stigne do katolika pa "i drugih hrišćanskih grupa", a zbog toga što su ih "uznemirili prizori sa ceremonije otvaranja OI, a naročito scena sa transvestitima, odnosno 'dreg kraljicama', koja je bila parodija na čuvenu sliku 'Tajna večera' Leonarda da Vinčija".
Agencija Rojters koja prenosi ove poruke, takođe odana "olimpijskoj ideji", ukazuje "kako Francuska, iako ponosna na bogato katoličko nasleđe, takođe ima dugu tradiciju sekularizma i antiklerikalizma". I konstatuje da je antihrišćanska realnost zapadna svakodnevica, vrednost čak: "Bogohuljenje nije samo legalno, već ga mnogi smatraju suštinskim stubom slobode govora!" I uopšte, jedino za raspravu je – šta to bi Rimokatoličkoj crkvi da se oglašava povodom normalne zapadnjačke manifestacije koja je "sadržala scene ismevanja hrišćanstva".
To ti je sloboda medija i sloboda govora – razume šta se sme ismejavati, a šta ne. Islam – ne. "Da li bi se ikada usudili ismevati islam na sličan način? Da li su ikada sanjali da se na ovaj grubi, javni način rugaju sceni iz Kur’ana? Svi znamo odgovor", oglasio se ovom prilikom biskup Rober Baron.
Mediji i buka javnosti jesu i ogledalo društva – ali tu nije problem u ogledalu. Zapadno društvo živi sa tim – i to nazivaju "nezavisnim medijima".
Muke s berlinskom istorijom
I pošto je Olimpijski komitet pod direktnim i besprizornim uticajem zapadne političke moći – ovakve reakcije su normalne. Malo buke koja za tri dana utihne. Jedino su tu malo "problematični" primeri iz prošlosti koji se kao paradigma nisu razlikovali od Makronovog razumevanja zašto bi neka zemlja organizovala Olimpijske igre. Na primer, Nemačka 1936. godine.
Adolf Hitler je organizovao veliki spektakl da svetu pokaže moć, i svet je to tako prihvatao. Jedna slika ovih meseci kruži društvenim mrežama – engleska fudbalska reprezentacija na stadionu u Berlinu drži dignute ruke u stilu "Zig hajl". Isto kao i nemačka reprezentacija. Ali, ne. Nije to bio nikakav izuzetak – svi su u Berlinu pozdravljali tako. Jedan od retkih koji se usprotivio i odbio da tako pozdravi Adolfa Hitlera bio je atletičar preponaš jugoslovenske reprezentacije Ivan Stevan Ivanović (kasnije poznat kao brodovlasnik Vane Ivanović).
Malo ko ga je tada podržao, a posle – kad se "demokratski svet" sudario s porukom berlinskih Olimpijskih igara – o Berlinu se govorilo sve najgore. Zamenjivala se teza, te su crni sportisti kao Džesi Ovens uzimani kao heroji pobune protiv fašizma a ne kao sportski pobednici, što su oni bili.
Olimpijski komitet, naravno, posle toga nije menjao ništa. Malo su bljuvali po Adolfu pa se priključili pobednicima i razumeli – da će se odsad pozdravljati kako američki pobednici budu tražili. I ako treba, izbacivaće iz olimpijskog igranja sportiste čiju državu Amerikanci iz nekih razloga ne vole.
Olimpijske igre u Parizu 2024. propagiraju amerikanizirane globalne ideje i sve što oni oglase vrednostima. Prva je, što pokazuje i kreativno dograđivanje Tajne večere, LGBTQIA+, kako to imenuju ovlašćeni znalci sa Univerziteta u Prinstonu.
Dotle se stiglo. Vladajuća klasa na Zapadu je u tome našla način kako da se iza tih zapetljancija ostvaruje moć, pa onda i profiti. Može čitaocu izgledati čudno, ali to su instrumenti i rezultati Četvrte industrijske revolucije.
Francuski krug tame i opadanja
Tri industrijske revolucije bile su veliki "prevrati u proizvodnoj tehnici izazvani pronalascima i primenom novih mašina koji su omogućili organizaciju proizvodnje u velikim razmerama", a Četvrta namerava da izvrši velike izume na upotrebi ljudskog bića i njegovog pretvaranja u veštačku inteligenciju.
Ovakav odnos prema hrišćanstvu koji staje u žaljenje jedne portparolke nekog komiteta utemeljen je – podsetimo se – od Francuske buržoaske revolucije 1789. godine.
Narasla je u 18. veku klasa buržuja (bourgeoisie), "imućniji i uticajniji predstavnici građanstva, uglavnom trgovci, krupne zanatlije i vlasnici prvih industrijskih manufaktura". Kraljevska država u kojoj se kralj Francuske od 496. godine smatra "Isusovim izaslanikom na Zemlji" nije mogla da prati njihovu potrebu. Inače, vladanje po "božanskom pravu" bilo je normalno, jer se u gotovo svim tadašnjim državama politička moć legitimisala religijom, "uključujući Sjedinjene Države gde su oci osnivači konstruisali religiozni narativ 'predestinacije', Novog Edena, itd.".
Uticaji industrijske revolucije, koja je najukorenjenija u Engleskoj, iziskivali su novi tip države. I kralj Luj XVI je skraćen za glavu, a buržoazija je uzmuvanom narodu obećala Progres, Demokratiju i Slobodu, za sreću naroda. Sebi su dali vlast, imovinu, neograničeno sticanje bogatstva. Ko se tome usprotivio završio je kako je Viktor Igo skoro vek kasnije opisao u romanu Pobuna u Vandeji. Nemilosrdnost prema pobunjenima bila je osnova odnosa.
Papska potreba da vlada zemaljskim carstvom
Osim priče o samovoljnom kralju, koga će zameniti građani koji će odgovarati narodu, velika motivacija nove klase je dolazila iz istorijskog ponašanja Vatikanske crkve koja je, kako izgovori knez Miškin, junak romana Idiot (1869) Dostojevskog, vekovima činila da postane nepodnošljiva.
"Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske državne vlasti Crkva ne može održati na zemlji, pa viče: Non possumus! Po mom mišljenju, rimokatolicizam nije uopšte vera, nego neposredan, odlučan nastavak Zapadne Rimske Imperije, i kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere. Papa je zauzeo zemlje, zemaljsko carstvo, i uzeo mač. I od toga doba neprestano sve tako ide, samo su maču dodali još laž, podmuklost, prevaru, fanatizam, praznovericu, zločin; titraju se, najsvetijim, pravednim, prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim! Sve, sve su za novac prodali, za nisko zemaljsko carstvo!" (Dostojevski)
Kad počne borba za novac, onda milosti nema. Novoj klasi nije bio nerešiv problem da takvu Rimokatoličku crkvu ocrni kod naroda. Posledica postavljanja gubitnika na odgovarajuće mesto u društvu – od francuske revolucije crkva je "odvojena od države". Što dalje od novca i moći.
Rimokatolička crkva nikad nije povratila onu moć, ali nije se ni izbrisala iz društva. Njeno prilagođavanje značilo je niz kompromisa a da bi to stiglo do današnjeg stepena – da vlasti nije problem da oglasi uvredu za vrednost. Šta vrednost, vrhunskom vrednošću! Taj proces u katoličkim zemljama ide (zapanjujućom?) lakoćom.
U ovoj Francuskoj nedavno je predsednik Makron dao mandat premijera momku koji je od svih vrednosti u javnosti prepoznavan samo po svojoj seksualnoj orijentaciji a ne po bilo kakvoj zasluzi i rezultatu. A onda je on kao prvog člana kabineta imenovao svog bivšeg partnera za ministra inostranih poslova.
Šta je Rimokatolička crkva mogla u takvoj državi da očekuje u globalnom digitalnom muralu koji javlja svetu – kakva je zemlja koja organizuje ove Olimpijske igre. Šta su vrednosti tu? Pa, svakako nešto ni nalik muralima koje su za Olimpijske igre podizali Peking ili Soči!
Optimizam u arhetipskim dubinama
Ali ima i tu jedna optimistična činjenica – umetnik tipa Tomas Džoli, umetnički direktor pariskog antihrišćanskog spektakla, za koji on navodi da pokazuje različitosti, razumeo je da bi privukao pažnju mora (ili je najlakše) ići preko ponižavanja hrišćanstva. On oseća da su negde u arhetipskim dubinama tog pregaženog naroda sačuvana neka zrnca koja zatrepere pa se upale...
Vocatus atque non vocatus, Deus aderit. Kad manipulatori rade velike projekte nikad ne zaobiđuKarla Gustava Junga koji je na ulazu u svoju kuću ispisao ovu misao: Prizivan ili ne prizivan, Bog je uvek tu. On je znao da je ta spartanska misao tačna, jer je uočio da su svi psihički problemi njegovih sredovečnih pacijenata povezani s Božjim elementom.
A pojavna realnost Evrope u kojoj se održavaju Olimpijske igre 2024. uglavnom odgovara uvidu Dostojevskog od pre vek i po: "Neverovanje u Boga je uhvatilo korena usled opšteg gnušanja prema rimokatolicizmu; ono je proizvod jezuitske laži i slabosti duhovne! Ateizam! Kod nas, ne veruju samo izvesni, isključivi staleži; oni što su izgubili vezu sa našim narodnim korenom. Ali tamo, u Evropi, tamo već strašne mase samog naroda počinju da ne veruju – nekada zbog rimokatoličkog mračnjaštva i laži, a sad već iz fanatizma, iz mržnje prema Crkvi i hrišćanstvu."
Zato se mi na Istoku – samo čudimo: Dokle je to došlo!
Zapad se, ubijajući ikonu, uhvatio nekih ikoničnih umetničkih slika. Jedna od najdublje porinutih slika u kolektivnu svest je Da Vinčijeva Tajna večera. Uticaj zapadne kulture je trajao i bio intenzivan, pa smo i mi uveliko ušli u taj "trip". Zato se čudimo i razumevamo poruku katoličkih biskupa da je ovde reč o preteranoj "inkluzivnosti".
Ali, kad se Božje preda čoveku koji umišlja moć, a koja prevazilazi ljudske moći – onda to ovako završi. Ovo su zakoniti rezultati Francuske buržoaske revolucije. Sve njene vrednosti su stigle do antivrednosti. Brod spasa koji to uzima za gorivo je – Titanik.
