Šta posle liberalizma, pita se sad i Joška Fišer

E, sad je stvarno kraj! Kad je stiglo do toga da poluobrazovani i proliberalno besprizorni Joška Fišer kaže: "Kraj liberalnog Zapada!", onda je kraj na vidiku. Nije sutra, ali je na vidiku.

Joškin um dobacuje do razloga - "reizbor Donalda Trampa", što njemu konačno "označava kritičan trenutak za globalni liberalni poredak". I, to će se po bivšem nemačkom ministru spoljnih poslova i vicekancelaru (1998-2005, dakle i u vreme bombardovanja Srba i ekstremnog kršenja međunarodnog prava koje se sad Zapadu vraća kao bumerang) i skoro 20 godina lideru u Zelenoj partiji (što je samo po sebi izdaja i političke partije i zaštite prirode) – "primorati Evropu da se suoči sa svojom ranjivošću i redefiniše svoju budućnost".

Ratni pacifista                

U liberalnom obračunu sa Srbima – kad je Zapad 1999. odlučio da ih bombama disciplinuje s opravdanjem na brzinu skovane optužbe o "humanitarnoj katastrofi" – Jozef Joška Fišer je "imlicitno uporedio Albance koji su izbegli zbog bombardovanja u susedne zemlje sa Jevrejima koje su nacisti deportovali: 'Ja se držim triju načela: Nikada više rata! Nikad više Aušvic! Nikad više fašizam!'"

I četvrt veka kasnije – to vanbračno dete CIA sa "biografijom negdašnjeg anarhiste koji je zauzimao kuće i tukao se po ulici, koji nikad nije bio ni pacifista ni borac za zaštitu životne sredine" (Dajana Džonston) – zalaže se i za rat, i za aušvicovsko likvidiranje nemoćnih u Gazi, i za azovski nacizam u Ukrajini... I sad ne mora ni da izmišlja parole.  

Ne verujem da je premijer Gruzije Irakli Kobahidze čitao ovu Fišerovu ispraznost, pa da otkaže ponudu da moli za članstvo u EU. Normalnom čoveku, kome je interes naroda važniji od ličnih dobitčića, to je jasno odavno. Liberalizam je na nizbrdici sa koje nema povratka.

Joška, inače, vidi posledice "kraja liberalnog Zapada" na dva nivoa. "Prvi je neposredniji, praktičniji, operativniji... Sa povratkom Donalda Trampa u Belu kuću, SAD će se povući iz Pariskog sporazuma o klimi, nametnuti nove tarife trgovinskim partnerima i pokrenuti ogromnu kampanju za prikupljanje i proterivanje miliona imigranata bez dokumenata. Sve ovo predstavlja fundamentalnu promenu u tome kako funkcioniše najmoćnija zemlja na svetu i šta ona predstavlja."

Drugi nivo je globalna dimenzija "gde su mogući mnogi scenariji – od velikih promena moći do raspada dugogodišnjih saveza i raspada svetskih vladajućih institucija i normi. Šta će biti sa transatlantskim odnosima? Šta sa Ukrajinom? Da li će SAD razviti bliže veze sa Rusijom i drugim autoritarnim režimima na račun Evropske unije i drugih saveznika?“

Već promišljeno

Kao ostavljeno pastorče, Joška, naravno, u kraju liberalizma ne vidi svoj doprinos i ulogu onih s kojim je on bombama, pljačkom, ponižavanjem drugih naroda održavao tu nakazu koja je preostala od nekad zarazne i moćne zapadne ideologije slobode. Joška ne vidi da je, nekim slučajem hipervelike krađe izbora, pobedila Kamala Haris, da bi se truljenje samo ubrzalo. Ali, Jozef Fišer više nije važan. Kako ga je istorijska poplava nanela, tako će ga i preliti.

Bilo je i na Zapadu umnih i moralnih ljudi koji su "kraj" videli mnogo ranije. Pri tom ne mislim na proročanstva Osvalda Špenglera ("Propast Zapada", 1923), Arnolda Tojnbija ili našeg Sv. Nikolaja (Velimirovića)...

Imam na umu Imanuela Valerštajna (ili drugi prevod Volerstin), te Erika Hobsbauma ili Džona Greja, koji su u prašini koja se digla posle pada Berlinskog zida  videli prikrivanje "besavesne slobode trgovine" i trijumfa "golog interesa", a što je i kod samog "pobednika" stvorilo "potpuno pogrešno opažanje stvarnosti". Jer, "sasvim suprotno od toga, ti isti događaji čak više obeležavaju kolaps liberalizma i naš definitivni ulazak u svet posle liberalizma".

U spisu Šta posle liberalizma Valerštajn ukazuje da je "godina 1989. analizirana kao kraj perioda 1945-1989, to jest kao poraz SSSR u Hladnom ratu", ali "da je korisnije smatrati je krajem perioda 1789-1989, to jest perioda trijumfa i kolapsa, uspona i pada liberalizma kao globalne ideologije, što zovem geokultura modernog svetskog sistema. Dakle, godina 1989. obeležava kraj političko-kulturne ere, era spektakularnih  tehnoloških dostignuća – u kojoj je većina ljudi slogane Francuske revolucije doživela kao refleksiju neizbežne istorijske istine koja se mora ostvariti sada u bliskoj budućnosti."

Čari hladnoratovskog liberalizma

Za ovaj tekst poslužićemo se Valerštajnovom tvrdnjom da dugovremenska i planetrana privlačnost liberalizma, ipak, nije od liberala stvorila ništa više od "grupe (koja) je uvek ostajala manjina na putu da postane većina". A vrhunac  te geokulture  verovatno je period američke dominacije od 1945-1968.

Takav "liberalizam je, kao dominantna ideologija geokulture (već potkopana 1968. i smrtno ranjena događajima u 1989), bio politički stub svetskog sistema i glavno sredstvo 'pripitomljavanja opasnih klasa' (prvo radničke klase u devetnaestom veku, a onda narodnih klasa u trećem svetu u dvadesetom veku)".

Ono što se zvalo Hladni rat je bio tango za dvoje gde su "Sjedinjene Države i SSSR bile angažovane u veoma strukturisanom i pažljivo kontrolisanom formalnom (ali ne i suštinskom) sukobu, u kojem je SSSR delovao kao podimperijalistički činilac Sjedinjenih Država", reći će Valerštajn, koji je inače kao čovek koga je zanimala i jedna i druga strana Hladnog rata, dolazio i u našu zemlju i uzimao učešće na ovdašnjim skupovima.

 Kad se vratimo na najljući antikomunizam, koji je po senatoru Džozefu Makartiju dobio ime "makartizam", dobićemo da je to "bio samo vatromet na kraju predstave koja je bila dominantna u Americi prvih posleratnih godina. Opšte je poznato da Makarti nikad nije razotkrio nijednog autentičnog komunistu, a čak i da jeste, to ne bi imalo nikakvog uticaja na sudbinu cele države", ustvrdiće Dajana Džonston u izuzetnoj ličnoj istoriji druge polovine XXveka - Krug u tami (Informatika a.d, Beograd, 2021).

Posebno je zanimljivo njeno uočavanje da "u stvarnosti, u Americi je zaista bilo pravih komunista, tokom Velike depresije i tokom ratnih godina, kad je Sovjetski Savez bio saveznik koji je zapravo porazio nacističku Nemačku. Bilo je članova Komunističke partije aktivnih u radničkom pokretu, u pokretu za građanska prava u Holivudu." Ali će se ispostaviti da je "najznačajnija meta političkih čistki (makartizma) bio Holivud. Stavljanje na crnu listu navodnih prokomunističkih pisaca, glumaca i reditelja pripremilo je filmsku industriju za novi manihejski propagandni rat protiv onog što se nazivalo neprijateljima Slobodnog sveta."

Slom SSSR i pad liberalizma

Tako su u holivudizovanoj Americi (i satelitskom Zapadu) događaji iz 1989. loše "čitani" (kao "kraj istorije"), jer liberalizam, brat blizanac socijalizma-komunizma, nije želeo (niti mogao) da prihvati da je to i godina njegove propasti, pošto je "na ideološkom nivou, marksizam-lenjinizam više bio vrsta vilsonovskog liberalizma nego istinska alternativa". Već 1943. na Jalti se jasno i na iznenađenje udaljenih posmatrača ocrtala priroda tog odnosa – sporazum u sadašnjosti je, ipak, i uvek moguć, a ostaje, kao stalni refren te "pesme" jedna neprestana "retorička borba o udaljenoj budućnosti".

Iako je od Staljina "holivudski" stvaran najveći zamisliv istorijski neprijatelj "u stvarnosti... Sovjetski Savez se oporavljao od ogromnih ratnih razaranja, defanzivno rešen da zadrži kontrolu nad svojim odbrambenim bedemima u Istočnoj Evropi, ali je inače sasvim poštovao dogovore iz Jalte, uzdržavajući se od toga da pritekne u pomoć komunistima u Grčkoj i dopuštajući Jugoslaviji da napusti sovjetski blok, kako se Staljin nezvanično dogovorio sa Čerčilom. Sve što su moskovske vođe želele od komunističkih partija u Zapadnoj Evropi bilo je da promovišu mir, a ne da osvajaju svet." (D. Džonston)

Onda je kolaps SSSR drastično promenio ulogu iznenada usamljene Amerike. Potkopao je smisao njene "političke kontrole" i "nad, dotad neupitnim pratiocima i u dobru i u zlu, Zapadnom Evropom i Japanom". I obesmislio ulogu NATO-a.

Pedeset godina haosa

 U jednom drugom spisu, Utopistika ili istorijski izbori dvadeset prvog veka (iz 1998.), Volerstin (tako je tu prevedeno njegovo ime) veli da prisustvujemo kraju tog sistema, ali "biće potrebno bar pedeset godina krize, to jest 'haosa', pre nego što stupimo u novi društveni poredak". Valerštajn se tu oslanjao na teoriju ciklusa u kapitalizmu ruskog ekonomiste  Nikolaja Dimitrijeviča Kondratijeva (1892-1938).

Liberalna ideologija pokorava "Harli Dejvidson", ali pada u Bugarskoj

Kapitalizam ima tu nepopravljivu osobinu da ne može da obezbedi ravnomernu raspodelu proizvedenog društvenog bogatstva i tako se sa dna ide na vrh talasa a onda se – pada do dna. Do kriza, haosa, ratova. Kondratijev je računao da ciklus traje pedeset-šezdeset godina.

I tako krajem devedesetih Zapad od sulude slavljeničke buke ne vidi razlog da poštuje bilo koga. Valerštajn iza toga vidi „scenario velikih nereda i ličnih neizvesnosti i nesigurnosti. To je slika fundamentalnih strukturalnih problema za koje ne samo što nema jednostavnih rešenja već možda nema ni izgleda da se oni umanje. To je slika istorijskog sistema u velikoj krizi.“ Kad kažem liberalni kapitalizam, podrazumeva se da on vuče politički sistema liberalne demokratije sa svim njenim obećanjima i lažima.

Valerštajn, kao i svaka bistra glava koja istoriju razumeva bez ideološke opčinjenosti, to međuvreme ne vidi kao crnu budućnost: "Neki će reći da je ovo pesimistički stav. Naravno, ako ste sigurni u to da smo živeli u najboljem mogućem svetu, nećete biti srećni da čujete da mu je došao kraj. Ali, ako iole u to sumnjate, suočićete se s budućnošću s nešto više hladnokrvnosti", jer "kada sistem funkcioniše normalno, strukturni determinizam odnosi prevagu nad individualnom i grupnom slobodnom voljom. Ali, u vreme krize i tranzicije, faktor slobodne volje postaje centralni. Svet u 2050. godini biće onakav kakvim ga sami napravimo. To nam ostavlja odrešene ruke za naše delovanje, našu posvećenost i za naš moralni sud. To takođe znači da će ovaj period biti vreme strašne političke borbe, zato što je ulog mnogo veći nego u tzv. normalna vremena."

Sve je jasno. Veliki korak napred je što su to shvatili i Joschka&Co. Oni se nadaju da će od sveta nekako moći da naprave – model bombardovane i disciplinovane Srbije. Ali su u zabludi. Prevelik je svet uvek bio za svaku silu.

Put je sad izvestan. I rešenje. Samo je pitanje koliko će Zapad, i "posle kraja", biti razuman da prihvati "stanje stvari". Valjalo bi da to bude sa što manje "orešnika".