Kako se dobija rat protiv društvenih mreža

Kad je objavljeno da država Australija zakonom zabranjuje deci mlađoj od 16 godina da koriste društvene mreže – vest se razlila svetom. I imala odjeka, ali reklo bi se mnogo manjeg nego što je problem s kojim ovaj zakon suočava savremenog čoveka. Ni u poznom informatičkom tj. nadzornom kapitalizmu informatički profitni proizvodi se ne mogu ocrnjivati.

Novina je naišla na oštre kritike kompanija kao što su "Meta" (vlasnik Fejsbuka i Instagrama) i TikTok, a koje se suočavaju sa kaznama do 32 miliona dolara ako ne uklone mlade ljude (do 16 godina) sa svojih platformi. S druge strane, nova politika Australije je konkretan korak ka zaštiti dece u XXI veku od otrova Big Teka.

Dijagnoza zavisnosti

Svet sada jasno razaznaje i objavljuje da je "upotreba društvenih medija problematična". Ukazuje se na simptome koji se mogu opisati kao zavisnost. Bolest zavisnosti! Možda i epidemija. Registrovan je porast nemogućnosti kontrole upotrebe društvenih medija i osećaj povlačenja pred tim organizovanim, komercijalnim radnjama.

Takva zavisnost raste "među adolescentima, sa 7 odsto korisnika u 2018. na 11 posto u 2022. U Sjedinjenim Državama prosečan tinejdžer provodi 4,8 sati dnevno na društvenim mrežama".

Istraživanja pokazuju da maloletnici koji provode više od tri sata dnevno na društvenim mrežama imaju dvostruko veće šanse da dožive anksioznost i depresiju. Društveni mediji proizvode nizak nivo samopoštovanja i lošiji uspeh u školovanju. Ali i postaju, utvrđeno je, "ključni faktor koji doprinosi porastu stope samoubistava među američkim tinejdžerima u poslednjoj deceniji". Stići će i činjenice o samoponištavanjima u drugim društvima.

Na uravnotežavanje utiče sazrevanje društva, ali i svedočenja onih koji su taj oblik veštački proizvedene epidemijske komunikacije stvarali. Evo svedočenja.

Trovač čuva svoju decu

Čamat Palihapitija (Chamath Palihapitiya) je na Stenfordu 2017. godine objašnjavao: "Vi to ne možete da shvatite, ali vi ste programirani. Vaše odlučivanje kako (i koliko) ćete koristiti društvene medije je kao odlučivanje koliko je neko 'spreman da se odrekne intelektualne nezavisnosti'."

Ovo mišljenje je važno jer Palihapitija je bivši izvršni direktor Fejsbuka, a na ovo upozoravanje nevine publike navodi ga osećaj "ogromne krivice" zbog toga što je svoju izuzetnu sposobnost dao za razvoj društvenih medija. Ovaj čovek poreklom iz Šri Lanke, odškolovan u Kanadi a svoje sposobnosti razvio u SAD "iz etičkih razloga je zažalio što je pomogao Fejsbuku da postane najveća platforma društvenih medija".

Istraživači su na početku upoznati s utvrđenim slabostima ljudskog organizma, a onda se na tome razvijaju tehnologiju upotrebe članova društva. Na primer, kao polazna osnova uzimana su znanja o uticaju dopamina na centralni i periferni nervni sistem – kao neurotransmitera. Ne mora čovek da studira medicinu da bi razumeo da su "supstance koje regulišu prenošenje električnih signala između nervnih ćelija" važne, jer utiču na ponašanje čoveka.

Prema Palihapitijinom svedočenju, oni koji su utemeljili Fejsbuk imali su u nameri da stvaraju "kratkoročne povratne sprege vođene dopaminom", a sa konkretnim posledicama na ponašanje čoveka: da "nema građanskog diskursa, nema saradnje, širi dezinformacije, neistine". Naravno, u procesu otrežnjenja valjalo bi da se oslobodimo i izmišljenih legendi kako je ovo stvarano po garažama i od džeparca od 25 dolara. To je bio samo potreban narativ, kako se zovu osmišljene prevare u "demokratskom društvu".

Pošto se kritika društvenih mreža u tim koordinatama objašnjava kao strani uticaj, utemeljivač Fejsbuka je naglasio da se "tu ne radi o ruskoj propagandi". Planetarnim širenjem društvenih mreža (dosad uglavnom pod kontrolom američkih korporacija) one "postaju globalni problem. To narušava osnovne temelje načina na koji se ljudi ponašaju jedni prema drugima".

Čamat Palihapitija iz dva braka ima petoro dece i jasno govori "da svoju decu drži što dalje od društvenih medija, osim što ih povremeno pušta da pogledaju neki film: 'Ne sviđa mi se ta međuzavisnost, 'treba da se oslone na mene, a kad ne mogu, hranim ih uređajem jer on postaje bebisiterka'".

I drugi trovač čuva svoju decu

I drugi koosnivač Fejsbuka Šon Parker otkriva da je "proces izgradnje platforme vođen jednostavnim pitanjem: 'Kako da potrošimo što više vremena i svesne pažnje korisnika?' Odgovor do kojeg su ove firme došle ležao je u 'iskorišćenju ranjivosti u ljudskoj psihologiji'."

Konkretno, "platforme društvenih medija su dizajnirane da isporuče hitove dopamina (!) – neurotransmitera koji igra ulogu u zavisnosti – kroz društveno validne lajkove, komentare, poglede i deljenja. Što se više ljudi angažuje na platformi, dobijaju više dopaminskih pogodaka. Rezultat je 'splet povratnih informacija o društvenoj validaciji' koji drži korisnike privučenima. 'Samo Bog zna šta to radi mozgovima naše dece'". (Šon Parker, 2017, otac dvoje dece)

Kad je posle ovih izliva iskrenosti i strahovanja Fejsbuk uzvratio – njegovi bivši vojnici koji su ostali u sličnim poslovima su umekšavali svoje subverzivne misli.

"Iskreno verujem da je Fejsbuk sila dobra u svetu, pa bih želeo da proširim svoje komentare", driblao je Palihapitija.

"Moji komentari su imali za cilj da započnu važan razgovor, a ne da kritikuju jednu kompaniju – posebno onu koju volim. U 2017. godini mnogi od nas su se suočili sa neželjenim posledicama proizvoda koje smo napravili. Platforme društvenih medija su posebno korišćene i zloupotrebljene na načine koje mi, njihovi arhitekti, nikada nismo ni zamislili. Mnogo je krivice i osećanja krivice bačeno, ali važno je šta mi kao industrija sada radimo kako bismo osigurali da naš uticaj na društvo i dalje bude pozitivan".

I dalje? Pozitivan?

Atomska bomba – večni uzor

Otprilike tako su reagovali i "arhitekti" atomske bombe posle Hirošime. Uglavnom se zna da je "vraćanje duha u bocu" radnja koja ne uspeva. Taj posao će uraditi neki drugi arhitekti i u drugačijim okolnostima.

A mi živimo sa činjenicama da društveni mediji "bukvalno menjaju vaš odnos sa društvom, jednih sa drugima. Ovo nije puka spekulacija: društveni mediji su se pokazali kao 'polarizacioni motor' i moćno oruđe za podsticanje nasilja". (Parker)

To je priča ljudskog bića koje i kad oseća "u zadnjem delu mozga" (Palihapitija) da je to đavolja posla, ne malo zlo, pa na kraju i samoubilačko, ali – ne može da odoli pred "prevelikim nagradama". Kao što se rezultat proizvođača atomske bombe, realno, merio brojem ljudi koje će rastaviti od života, tako se rad osnivač Fejsbuka Marka Zakerberga, suosnivača Instagrama Kevina Sistroma i drugih poput njih, meri "razvijanjem zavisnosti" i razaranjem normalnosti.

Industrija zla nema drugi tok.

Direktno: što su ljudi zavisniji od platformi, to pogoni industrije zla mogu da "prikupe više korisničkih podataka i više novca zarađuju prodajom visoko ciljanih i personalizovanih oglasa".

Danas smo, ipak, već stigli do toga da i nauka iz koje nastaje ta industrija mora da (stidljivo) digne glas: "Ideja da bi kompanije koje se bave društvenim medijima kontrolisale same sebe uvek je bila samo pusta želja: poslovni modeli ovih firmi izgrađeni su na kršenju osnovnih prava." (dr Peter Kirhšleger, profesor etike i direktor Instituta socijalne etike Univerziteta u Lucernu, Švajcarska)

Neupotrebljiva Džobsova znanja

Dobro, bolje ikad nego nikad. Kad smo pustili Đavola, a ni danas se (na Zapadu) ne možemo vratiti dobrom Bogu, pa ostaje nada da je moguće da se u vladama oslobođenim bilo kakvih etičkih obzira može pojaviti želja "da ispune svoju odgovornost da zaštite svoj narod – i da s međunarodnom zajednicom u celini – moraju da rade na izgradnji i primeni novog regulatornog okvira za ove platforme. Prvi korak je da sledimo vođstvo Australije i podignemo starosne granice za njihovu upotrebu". I to je pusta želja. Ali, ovovremeno stanje – može da projektuje tek takvo rešenje.

Kad se Stiv Džobs (1955-2011), jedna od vodećih ličnosti u industriji računara i zabave, suočio s granicama života on je razumeo: "Omiljena stvar u mome životu ne košta ništa u novcu. Stvarno je jasno, da je najvredniji resurs koji svako od nas poseduje, u stvari, vreme."

Ali, taj Džobsov pronalazak nije zanimao nikog. Industrija pljačkaške civilizacije ne počiva na bilo kakvoj vrednosti – ako se ona ne može iskazati u dolarima. Milionima, milijardama, sad već i bilionima dolara.