Sjaj i beda istraživačkog novinarstva
Kad se kaže istraživačko novinarstvo osetiš tradicionalni zanos koji se gaji uz idealizaciju slobode štampe, slobode govora i značaj demokratije. Učini se kako bi taj nejasni pojam mogao da bude jasan znak da te, smrtno ugrožene vrednosti u društvima "stare demokratije", mogu uhvatiti konopac spasa. Ali pođimo od knjiških znanja.
Istraživačko novinarstvo se može odrediti kao "pouzdanost više vrste" u poslu u kojem se pouzdanost tako ruinira da sad već postoji samo u tragovima.
OSEĆAJ ZA PRAVDU: Jedan engleski istraživač (Hjugo de Berg) je objašnjenje smisla novinarskog istraživanja posudio od kolege Kineza (Lui Binjan): "jer se čini da izražava mišljenje svih britanskih novinara istraživača o poslu kojim se bave. Oni su spremni da idu i van granica uobičajenog, ne zadovoljavaju se zvaničnim tumačenjima, obraćaju se našem osećaju za pravdu i pozivaju se na duh, ako ne na slovo, naših zakona".
Ta ljubav prema Kinezu, i uvažavanje kineskog mišljenja o tako važnoj temi – i reklo bi se, po uobičajenom stereotipu, pre svega zapadnoj demokratskoj – podignuta je na Liu Binjan iz vremena njegovog disidentstva u Americi od 1988, i na njegovoj autobiografiji A Higher Kind of Loyalty.
Pouzdanost više vrste je, prema čitanju "Forin afers" pre četvrt veka, "potresna priča o novinaru koji je napravio grešku pokušavajući da kaže istinu u Maovoj Kini. Neko vreme je bio najcenjeniji istraživački reporter u zemlji. Ali on je sklonjen u kampanji protiv desnice 1957. godine, rehabilitovan 1979. posle 21 godine u unutrašnjem izgnanstvu, i ponovo uklonjen 1987. otkad živi u Sjedinjenim Državama.
U ovoj knjizi on pruža fascinantne detalje društva u kojem je idealistički san da se izgradi slobodnija i pravednija Kina izopačen od strane svemoćne birokratije koja nije mogla da toleriše slobodnu štampu". (Forin afers, jesen 1990)
Bez obzira što je Liu prepoznavan kao disident, otrežnjujuće deluje da se i na Zapada (Investigative Journalism – Context and Practice, 2000) početkom novog milenijuma uočavalo da ideološko opredeljenje (liberalizam naspram komunizam) nisu garancija dobrog ili lošeg – nego je to život koji, ma gde se provodio, ne može da ugasi ljudski "osećaj za pravdu" i praćenje "duha, a ne samo slova, naših zakona".
ODANOST SVOM NARODU: Ključno nerazumevanje u zapadnjačkom tumačenju je, što se sam Liu Binjan nije osećao kao čovek koji je "napravio grešku", naprotiv on je verovao da je u pravu, kao Kinez koji je mislio da KP Kine greši. A da se on bori u skladu s svojim osećajem bez obzira na cenu. Taj karakter sledi "osećaj za pravdu", pa se sa neproračunatom željom uključio u napor Partije da se napreduje 195o-ih.
U biografiji kao važne činjenice se ističu porodično vaspitanje i dečačko iskustvo: 1) rođen na severoistoku Kine, "kao sin železničkog radnika koji je tokom Prvog svetskog rata poslat u istočnu Rusiju. Pod uticajem ruskog liberalizma, Liuov otac je ohrabrivao sina da naporno radi i teži socijalnoj pravdi"; 2) da je "bio svedok poniženja Kine od Japana, kada su 1932. polja oko njegovog rodnog grada Harbina bila posuta odbačenim vojnim kapama nacionalističkih trupa Čang Kaj Šeka koje su bežale. U školi je morao da obrije glavu i nosi vojnu uniformu u japanskom stilu".
Sa 15 godina sa sestrom u okupiranom Pekingu, proučava marksističku teoriju i strane jezike, najčešće na prazan stomak. Tajno je 1944. otišao na selo, gde su komunisti organizovali seljački otpor i pun nade pridružio se Partiji. Posle pobede komunista 1949. Liu je počeo da radi za kineske omladinske novine i "oženio se koleginicom novinarkom Džu Hong: njihovi svadbeni pokloni bili su par jastučnica i kopija Istorije sovjetske boljševičke partije.". (In memoriam, 8. decembar 2005, u Gradijanu)
IDEJE PROTIV POSLUŠNOSTI: Sredinom pedesetih objavljivao je "kritike posledica partijskog upravljanja", pa "naišao na priznanje, odobravanje", onda - na kritiku i "na kraju procesuiran za zločine protiv Partije".
Otprilike ovako. U oktobru 1955. Lui je bio tumač gostujućeg sovjetskog pisca Valentina Ovečkina. Pa je počeo da se ugleda i na Ovečkinov stil. Sledeće 1956. objavio je tekst "Na radnom mestu na mostu". Konkretno: na gradilištu mosta sukobili su se mladi inženjer sa idejama i oprezni službenik koji samo sledi naređenja.
To se učinilo toliko subverzivnim da su se "čuvari puta" setili kako je Mao Cedong 1942. u "Razgovorima na Jan'an forumu" odredio da pisci treba da "veličaju svetle stranu života" i "ne razotkrivaju" tamu. Kad je Lui napisao i "Unutrašnju priču naših novina", o kontroli štampe, zbog "izbeljivanje negativnih aspekata našeg društva" poslan je na selo da "revidira". Njegov uzor Valentin Ovečkin je kasnije pisao Ču Enlaju, da Partija nađe razumevanja. Rehabilitovan je tek 1966.
Kad je skinuta etiketa "desničar", Lui je vraćen u Partiju, i počinje da piše literarne reportaže (baogao wenxue) koje su imale izuzetnu ulogu jer su zasnovane na činjenicama. Književnost koja nije fikcija. Ljudi ili čudovišta bio je naslov Liuove reportaže iz 1979. o korumpiranom zvaničniku u severnoj kineskoj provinciji Heilongđang po imenu Vang Šouksin.
Reportaža je bila izuzetno čitana i, kako će uočiti zapadni posmatrač: "Ono što je bilo moćno u Liuovom delu bila je univerzalnost: svi u Kini su poznavali ljude poput Vang Šouksina, i to je navelo sve da pomisle na sve one koji nisu izvedeni pred lice pravde".
BORBA NEPRESTANA: Liu je posle knjige eseja Druga vrsta lojalnosti postao "savest Kine", i 1985. kad je prvi put Udruženje kineskih pisaca samo biralo svoje vođstvo – izabran za potpredsednika. Kad su 1986. studenti izašli na ulice tražeći veće slobode Deng Sjaoping se suprotstavio "buržoaskoj liberalizaciji" – i imenovao "liberala" u KP Kine za izbacivanje. Jedan od njih je bio Liu Binjan.
Hu Jaobang, generalni sekretar KP, odbio je da posluša Denga i smenjen je i on. Te 1987. Liu je ponovo izbačen iz Partije. Kao šezdesetogodišnjak otišao je u Ameriku i klasično disidentski – napisao autobiografiju koja je za zapadne pojmove ocrnjivala Kinu, držao predavanja, i sl.
Nikad nije gubio nadu u moć kineskog naroda, ali je sa iskustvom koje je imao sumnjao u spornost KP da ona može uspešno da vodi Kinu. Pred kraj života oboleo od raka, poželeo je da se vrati u svoju zemlju. Kina do 2005. nije bila sposobna da podnese prisustvo svog najpoznatijeg novinara istraživača.
Posle ovog dugog uvoda iz kineskog ugla, dolazimo do činjenice da se nikad ni jedan sistem nije obradovao nekontrolisanom istraživačkom novinarstvu, jer ono ne može da ostane u koordinatama političkog sistema – ono je dublja ljudska potreba. A politika je upotreba i zarobljavanje ljudskih kreativnosti.
ORGANIZOVANO ISTRAŽIVČKO NOVINARSTVO: Tako da se ovde nećemo baviti zapadnim primerima za poređenje s ovim Kinezom. Naravno da ih ima od davnih vremena do Asanža. Izvanrednih. Jer pravih ljudi ima u svim ideologijama i svim društvima. Pouzdanost više vrste!
Koncentrisaćemo se sad na – OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting Project). Dakle, Projekat za prijavljivanje organizovanog kriminala i korupcije.
Neko je rešio da apsorbuje ljudsku potrebu da čini belodanim kriminal (organizovan od nekih državnih struktura a za potrebe grupa koje mogu da za to koriste državu) i korupciju koja vređa svaku ideju o pravdi i slobodi. Vikipedija koja služi da se apsorbuje ljudska potreba za raznovrsnim znanjima (iza koje stoje isti/slični kojima je do kontrole istraživačkog novinarstva) obavestiće vas da je Projekat osnovan 2006. kao konzorcijum istraživačkih centara, medija i novinara koji deluju u Istočnoj Evropi, Kavkazu, Centralnoj Aziji i Centralnoj Americi.
Priznaje se da su se tu udružili razni istraživači, iz neprofitnih novinarskih organizacija, što je "metod koji dobija priznanje u Sjedinjenim Državama i Evropi". I eto tu Arapskih reportera za istraživačko novinarstvo u Jordanu (ARIJ), organizacije Connectas u Kolumbiji, Afričke mreže centara za istraživačko novinarstvo u Južnoj Africi, InsightCrime u Kolumbiji i Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ) u Vašingtonu."
Tako overeni istraživači dobijaju prolaz do "stotina novinskih organizacija, uključujući Gardijan, Fajnenšel tajms, Le Soar, Bi-Bi-Si, Tajm, Al Džazira, Njujork tajms, Vašington post, Gradijan, Špigl, Mond "i drugih velikih medija". U 2017. Projekat će od onih koji to rangiraju biti "na 69. mestu u svetu na godišnjoj listi od 500 najboljih nevladinih organizacija (NVO)".
Projekat su osnovali Dru Saliven i Pol Radu – prvi je bio urednik Centra za istraživačko novinarstvo, a Rumun Centra za istraživačko novinarstvo Rumunije. Prateći mustru dalje prepoznajte CINS – Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, CIN BiH, CIN u Skoplju, Pragu, Sofiji, pa Mreža za afirmaciju nevladinog sektora u Podgorici, Átlátszó.hu Budimpešta, novinari istraživači u Jerivanu, Re:Baltica u Rigi, Slidstvo.info u Ukrajini, RISE Moldova u Kišnjevu, Bivol.bg u Bugarskoj, Novaя gazeta u Moskvi, Kyiv Post u Kijevu...
Ima još i ide se dalje: Afrika, Bliski istok, Srednja Azija... Matična organizacija je Mreža za razvoj novinarstva u Merilendu. Pol i Dru su tu – direktor i urednik Projekta.
ZA STEJT DEPRATMENT: Jeste, istraživačko novinarstvo mora, po definiciji, biti nevladino i nezavisno. Ali ko to plaća...
Neizbežni USAID, Međunarodni centar za novinare (ICFJ), Švajcarska konfederacija, Gugl Ideja, Viteške fondacije... I naravno Fond Soroš. Te organizacije su tu da bi se učinilo da NVO ne radi za američku državu. Ali nije se baš insistiralo na tom. Setićete se da je godinama Nagradu za istraživačko novinarstvo u Srbiji dodeljivala američka ambasada a istraživački novinar je bio potapšan rukom američkog ambasadora – da se zna da je nezavisan.
E, kako je Rusija uočena kao problem br. 1 pojavio se projekat "Uravnotežavanje ruskog medijskog prostora" - slabljenje ruskih medija i formiranje jednostrane informativne agende u zemlji. U periodu 2015-2019 Stejt department baca 2,2 miliona dolara OCCRP-u za ovaj projekat. Plus 10,8 miliona dolara programu The Global Anti-Corruption Consortium (GACC) da bi se istrage OCCRP pretvarale u pravnu akciju i sankcije. Tako da u periodu 2014-2023 Stejt depratment (koji se još nije proglasio nevladinom organizacijom) postaje vodeći davalac para u fondu za OCCRP, 52 odsto daje.
Ne može se reći da su sve te operacije apsolutno nekorisne i za narode zemlje u kojima se istražuje, ali je jasno da taj ko daje pare nema na umu dobrobit domorodaca. I da bi tim narodima bolje bilo i da im se tako ne pomaže.
Pogledajte gde su se izvodili glavni radovi: Rusija, Kina, Iran, kao i države Centralne i istočne Evrope. "Istovremeno, slučajevi korupcije u samim Sjedinjenim Državama, njihovim saveznicima ili američkim korporacijama praktično nisu proučavani".
OCCRP ima i svoju "ličnost godine". To su oni koje CIN-sovi smatraju najgorim na svetu: od 2012. to mesto je dodeljivano predsedniku Azerbejdžana Alijevu, Putinu, Maduru, Duterteu predsedniku Filipina, Bolsonaru predsedniku Brazila, Lukašenku, Prigožinu i sličnim, a za 2024. opet Asadu...
ŽIVEO HAJD-PARK: Razmere korupcije koje su oko kupovine vakcine za kovid-19 vezane za Ursulu fon der Lajen, predsednicu Evropske komisije, na svetskom su nivou, ali to ne uznemirava istraživačke novinare. "Osećaj za pravdu" im ne sugeriše da bi tu valjalo nešto preduzeti. Znaju da ne treba.
Niko nije ni u mogućnosti – jer su mu svi mejn-strim mediji zatvoreni, kao i oni gore opisani kineski – da pokuša da na "demokratskom Zapadu" ponovi društveni udar kakvi su bili oni Liu Binjana. Slobodan u liberalizmu nastavlja da postoji kao Hajd-park. Negde, na nekoj socijalnoj mreži, moći ćete se izvikati na koruptivne mreže koje ugrožavaju tebe, tvoj narod, tvoju državu, svet... Ali njih baš briga.
Reč nema nikakvu vrednost. Kupljena je. I kao prostitutka u bordelu koji gori, ne zna gde će završiti.