Paradoksalna uloga Donalda Trampa u sahrani društva spektakla

Pre više od pola veka francuski mislilac Gi Debor utvrdi da je društvo druge polovine XX veka – La société du spectacle. Društvo spektakla. Od spektakl (lat. spectaculum, spectaclum) 1. skandal, buka; vika; 2. prizor (uzbudljiv, zapanjiv), pučka predstava; kazalište, gluma; spektakularan, izvanredan, golem, napadan, neobičan, sračunat na efekat, osobit, sjajan, veličanstven, prvorazredno zanimljiv: iz Klaićevog rečnika stranih reči.

Dakle, spektakl je do tad bio povremen. I narušavao je svakodnevicu. Uglavnom, banalnošću.

LIKVIDACIJA REALNOSTI: Gi Debor 1967. objavljuje da se više ne radi o priredbama sa mnogo efekata, a da bi se stvorio prizor. Naprotiv, te odvojene slike "stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojem se prethodno jedinstvo života više ne može ostvariti". Raskid sa realnošću. Odsad je realnost ono što ja kažem.

Tako ljudi "lažni svet" počinju da prihvataju kao realnost. "Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanje neživota."

Debor je bio levičar, kritičar kapitalizma, te je uočio da je "sagledan u celini, spektakl u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje". Kapitalističke proizvodnje u kojoj je jedini cilj – profit.

I to potrošački kapitalizam. Gde je jedini smisao postojanja Čoveka – kupovanje robe, uglavnom nepotrebne. Ako odbijaš – na tebe udara društveni mehanizam (država, zakoni, masovna kultura, agende) koji određuje da si inferioran: ako nisi rob nepotrebne potrošnje.

Od sredine prošlog veka spektakl "nije samo dekor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. U svim posebnim aspektima – vestima, propagandi, reklami, zabavi – spektakl predstavlja vladajući oblik života. To je sveprisutna afirmacija već napravljenih izbora, kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju".

ĆUTANjE O KAPITALIZMU: Čoveku otuđenom od sposobnosti da odlučuje o svojim osnovnim potrebama "i oblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema". Baš "spektakl je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delom vremena koje ljudi provode van sâmog procesa proizvodnje".

Pad socijalizma na Istoku je u poslednje tri decenije kritiku kapitalizma učinio neprisutnom. Tako smo mi s Istoka bacili na smetlište mnoge ozbiljne knjige – kriterijum je bio veza s marksističkim pogledom na svet. Tako je društveno ogledanje s nepravdama društva koje je skupljano dva veka odbačeno. Dobrovoljno ropstvo postaje dostignuće!

Ovakva mišljenja kao Deborovo odbacivana su s prezirom. Druga objašnjenja nismo imali, niti smo bili sposobni da ih smislimo.

Tada su se na Zapadu, oslobođenom senke Sovjetskog Saveza, dohvatili pojmova "levičari" i "socijalizam", pa su "levi" postali Barak Obama ili, zamislite, Hilari Klinton. Kakve to ima veze sa pojmom "levica" nemoguće je utvrditi, ako se misli na one koji su bili zastupnici interesa potlačenih i obespravljenih. I kad je to postalo neizdrživo pred oči nam banu "desničar", "populista" i sl. – Donald Tramp.

Budimo realni – Donald Tramp nije ništa u toj potrošenoj podeli na leve i desne. On je vrhunac društva spektakla. Svaka njegova rečenica je spektakularna. Posle ovoga – društvo spektakla može krenuti u ubrzano opadanje. I to je njegova osnovna uloga. 

VRHUNAC I TRULEŽ SPEKTAKLA: "Skandal, buka, vika" postaju sve nepodnošljiviji. Pokazuje se da je zakonit proizvod sjajnog društva spektakla – homeless. Biće bez staništa. Homo sapiens bez pećine. Bez ljudskih bića s njim.

Houmles nije beskućnik iz drugih vremena, jer beskućnik je imao krov nad glavom pa izgubio i smisao njegovog napora da se vrati u stanište. Ovi lovci po kontejnerima se ne povezuju sa budućnošću u kojoj će oni biti bilo šta drugo. To je put bez povratka. Likvidirane nade. Što se to društvo više bogati, houmlesi kao protonacija društva spektakla se uvećavaju.

To nisu greške takvog društva. To je njegova suština.

"Spektakl, koji falsifikuje stvarnost, proizvod je sâme te stvarnosti." I: "Obrnuto, stvarni život je materijalno prožet kontemplacijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i počinje da se ravna po njemu."

Donald Tramp se u takvom društvu pojavljuje kao superheroj koji je stigao do samog vrha. On je prevazišao fazu manipulisanja i živi u Trampspektaklu. A začudo, osećaj kaže da on uspeva da se predstavi da ipak nije rotšildovski superheroj koji je pljačkajući sirotinju vekovima stvorio ikonostas uzoritih pljačkaša. Što onda holivudska mašina (u svakom filmu mora biti i američka zastava!) i sredstva masovne kulture šire do poslednjeg roba društva spektakla.

Nema dokaza da Donald Tramp koji je jednom nogom istupio iz tog ikonostasa može da to promeni, ali svetu koji čeka antispektakl mesiju – čini se da bi mogao biti. On jeste ušao u taj svet, penjao se tim stepenicama lako i po svemu se trudio da postane oni – ali se (možda zbog nepodnošljivog očajanja do koga je svet stigao) doživljava kao neko ko bi tu spiralu mogao prekinuti.

Kako?

Ne zna se. Ne zna ni on. Kao čovek koji nije sklon čitanju, verovatno ne zna ni: "Ako slobodno društvo ne može da pomogne mnogima koji su siromašni, onda ne može ni da sačuva malo onih koji su bogati." Džonu F. Kenediju koji je ovo govorio metak nije prošao kroz uvo, nego mu razneo glavu.

Zato je, valjda, Tramp dok govori kako će uljuditi houmlese i dalje okružen najgorim likovima – od Maska, Bezosa i inih – a za koje je sigurno da opljačkane milijarde neće trošiti za dobro sirotinje. Ali balon je pred pucanjem.

I vrhunac Trampspektakla se uzima kao šansa, za neku neodređenost koja je drugačija – na svim meridijanima. Zašto? Zato što je on vrhunac i što se društvo spektakla kruni.

Laž mora imati neke graničnike. Bez graničnika se pretvara, kao u matematici, u onu pravu koja se proteže do beskonačnosti.

Ali, matematika je pojednostavljenija od života. Mnogo pojednostavljenija. I ljudsko društvo nema potrebu da tim apstrakcijama staje na put. Sediš u nekom kabinetu i guraš sve dalje i dalje u beskonačnost...

Spektakl, pak, može da malo ašikuje s večnošću (neku deceniju), ali njegov život i trajanje su u našoj banalnosti. "Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato što ih je ekonomija već potpuno podredila svojim ciljevima. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbog sebe same."

A kad se ekonomija oklizne...

REALNOST PROBIJA: To je ekonomija nepotrebnih stvari, koja gura ka večnosti jer se to sliva u reku bez povratka za uvećavanje profiti, i neko vreme – kapitalistima se čini da potrošačko društvo nikad neće stati. Njihov život nema smisla ako profit nije na korak od ekstraprofita. "To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari i izobličujuće opredmećenje samih proizvođača."

Proizvođač stvari, postaje stvar. I to izgleda nepovratno.

Da je društvo spektakla ono što voli da misli o sebi – ne bi moralo da obraća pažnje na činjenice. Ali, činjenice u nekom trenu prevladaju.

Donald Tramp se instinktivno snalazi u tom prevratu. Neka od njegovih obećanja cvetaju baš u tom prostoru, gde se laž i prevara ne mogu ovekovečiti. Npr. oko kovida 19.

Izvedena u svetu spektakla, operacija kovid 19, potonula bi u legendama društva koje je izmislilo teorije zavere i odgovore tipa "jedina istina o..." Međutim, to bi samo moglo u "društvu" veštačke inteligencije, ali do njega se još nije stiglo. Odnekud probija ona misao: bolje rob nego robot! I društvo spektakla postaje neodrživo.

Koliko god se ustalila laž u društvu, postoje činjenica koje probije zidove i u nekom podrumu uspravi se kao Istina i krene napolje. Ne možete joj ništa, jer ona je neuništiva. Kao Sloboda. Nije ništa, a ne možete joj ništa. Kao Duh je. Dogod postoji išta ljudsko u Čoveku, negde u nekim arhetipovima leže i virusi Istine.

Evo jedne istine, s kojom se Tramp suočava: npr. više Amerikanaca je umrlo od vakcina kovida 19 nego što ih je ukupno poginulo u Prvom, Drugom svetskom i Vijetnamskom ratu!

U američkom Sistemu za prijavu neželjenih posledica od vakcine (VAERS) ubeleženo je 38 hiljada smrtnih slučajeva od kovid vakcine. Poznato je da se prijavljuje samo deo slučajeva i da realan broj treba tražiti između najmanjeg slučaja – u odnosu na 1 prijavljenog je 30 neprijavljenih, ili najvišeg – na 1 prijavljenog ide 100 neprijavljenih. Kad se to tako računa, krajnji broj bi mogao biti oko 3,8 miliona mrtvih od kovid vakcine.  

E, sad ljudskom mozgu padne na um da je "u Prvom svetskom ratu bilo je 116.516 američkih vojnih smrtnih slučajeva; u Drugom svetskom 405.399... U Vijetnamskom ratu oko 58.220 američkih vojnih lica. Ukupno, kombinovani američki vojni smrtni slučajevi u sva tri rata su 580.135. Dakle, čak i najniže projekcije smrtnih slučajeva od injekcija kovida 19 premašuju ukupne američke vojne smrti iz sva tri rata".

Donald Tramp je spektakularno najavljivao da će to sa kovidom izvesti na čistac, pošto-poto, onda saznajemo kako u svom skromnom domu Mar-a-Lago u Kaliforniji stoluje s Bilom Gejtsom. O čemu pričaste, pita novinarka. O vakcinama, vrlo pažljivo me je slušao tri sata.

Ali, kad se duh pusti iz boce ne može ga vratiti ni onaj ko ga je pustio. Zato će taj Trampov spektakl tako protresti američko društvo, da od pomoći neće biti ni velika Maskova ideja da se blesavi svet šalje na Mars.

Slične posledice na već uspostavljenu (ne)moć LGBT+ ideologije imaće Trampova lakoća da vrati u državna dokumenta muško i žensko – da odgurne rod i vrati pol. Ne zna se ko je za to zaslužniji da l' Melanija koja je imigrirala iz Južne Slavije, da l' one žene koje su išle do najviših sudova da dokažu da Tramp bio takva muškarčina, da u svetu evnuha – mora da plati što one šire tu izuzetnu istinu.

Talas života prevazilazi lažnost društva spektakla. Tramp pokazuje da to oseća. To će, verovatno, biti njegovo najveće dostignuće. Naravno, malo će nada biti sačuvano, mnoga će se zla izdešavati. Mnoga će sam Tramp napraviti. Tako je to uvek na tački lomljenja svetova. Ovde se ne radi o pronalaženju rešenja. Tramp samo donosi signal da se talasi novog doba mogu prepoznavati. Kreće se iz truleži koja je osvojila. I otud naklonost sveta.