Budućnost Amerike po Džej Di Vensu

To kako je Džej Di Vens na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji (14. februar 2025) pokazao Evropskoj uniji gde joj je mesto u uspostavljanju novog svetskog poretka – istorijska je operacija.

Evropa stalno naglašava zajedničke vrednosti, rekao im je on u govoru od 18 minuta, ali u SAD se postavlja pitanje "šta su one uopšte danas". I nisu najveća pretnja Evropi ni Rusija ili Kina, već pretnja iznutra – povlačenje Evrope iz nekih od njenih najfundamentalnijih vrednosti.

TRANSATLANTSKI NESAVEZNICI: Sloboda mišljenja u Evropi je "na uzmaku", rekao je Vens, i: "Mi više ni ne znamo šta to branimo u ovom svetu. Šta vi branite?"

Niko nije izašao za govornicu i odgovorio Amerikancu, jer Evropljani od 1945. nemaju tu naviku da slobodno misle naglas pred onim što se eufemistički svo vreme zove "transatlantski saveznici".

Da li je to uopšte bio – savez, kako se definiše ugovor o saradnji na određenom planu, zajednička odluka više osoba ili zajednica? Odluka o odnosima Zapadne Evrope (posle pada Berlinskog zida je dodata i Istočna Evropa) nikad nije podrazumevala jednakost. Amerikanci su samo od milja Evropljane zvali "saveznicima".

Evo kako je to izgledalo. Prof. Verner Vajdenfeld, koji je 12 godina bio koordinator nemačke vlade za nemačko-američku saradnju "video je tri načina ponašanja, tri lica američke vlade".

U jednom TV-šou opisao je to:

"Kad se složiš sa njima (Amerikancima), mi smo najbolji prijatelji, grlimo se, plašiš se za svoja rebra, jer su zagrljaji tako krepki i snažni. Ne slažemo li se oko sporednih pitanja, američka vlada sa mnogo prekora kaže: 'A to nam se, eto, dešava! Gde je nemačka zahvalnost za sve šta smo mi, Amerikanci, uradili, što smo sačuvali slobodu i bezbednost Nemaca.' A ako u ozbiljnim i važnim pitanjima imamo drugačije mišljenje, onda se tokom pregovora odjednom pojavi materijal američke tajne službe, koji sadrži kompromitirajuće činjenice koje Nemačku, odnosno odgovorna lica iz naše vlade teško opterećuje optužbama, da nismo lojalni saveznici. Ako Nemci ni tada ne popuste, onda Amerikanci prete skandalom. Amerikanci imaju vrlo jasnu predstavu o svojim interesima, i oni će njih beskompromisno da sprovode. Ovo je realnost u kojoj Nemačka živi." (iz knjige Udo Ulfkotea: Kupljeni novinari - kako političari, tajne obaveštajne službe i najbogatije finansijske institucije upravljaju nemačkim masovnim medijima)

DUGOROČNA POLITIČKA PROMENA: Džej Di Vens je četrdesetogodišnjak i nije bio u prilici da odnos prema Evropljanima sprovodi u tim uobičajenim načinima.

On je u Minhen došao kao moćnik, koji radi na promeni i svog društva, a i onih koji se zovu "saveznici". I sad je ključno pitanje: iz koje ideološke promisli ovaj čovek nastupa?

Verujem da je to važno pitanje. Ne samo zato što će to određivati put kojim će Tramp ići, nego se tiče i budućnosti američkog puta. Vensa percipiraju kao čoveka koji bi mogao da upravlja Amerikom u budućnosti.

Tri godine pre nego što je Vens bio izabran za potpredsednika SAD (kad je radio na tome da postane senator) saradnik Veniti fera Džejms Poug je posle of-rekord kontakta (bez prava da objavljuje detalje) napisao da je "razgovor otkrio nekoga za koga mislim da će imati ogroman uticaj u našoj politici u narednim godinama... Takođe je otkrilo nekoga sa pogledom da smo na zlokobnoj prekretnici u istoriji Amerike". U to doba ni Poug ni Veniti fer nisu bili podržavaoca Vensa.

Vens je, u stvari, deo nečega što se zove Nova desnica. To je vrlo širok pokret.

Oni "vide Trampa kao korisno sredstvo", a privlači sve koji duboko sumnjaju da je američka demokratija u sadašnjem stanju sposobna da održi zemlju na dobrom putu. Za "demokratsku Ameriku" oni su, kako je to napisao Dejvid Bruks u magazina Atlantik, "zastrašujuća budućnost" konzervativizma.

KRAJ DEMOKRATIJE: Ličnost koja direktno stoji iza Nove desnice je Piter Til. Rođen u Nemačkoj, američki preduzetnik koga Forbs "sa 20,5 milijardi dolara, stavlja na 101. mesto među najbogatijim osobama na svetu".

Od nama znanih biznisa vezan je za Pej-pel, a i Fejsbuk. Određuju ga kao venture capitalist – što je poslovanje s rizičnim kapitalom tj. "finansiranja privatnog kapitala koji preduzeća ili fondovi obezbeđuju početnicima, kompanijama u ranoj fazi i u nastajanju, a za koje procenjuju da imaju ozbiljan potencijal rasta ili koje su pokazale visok rast u smislu broja zaposlenih, godišnjeg prihoda, obim poslovanja".

Piter Til je u eseju Obrazovanje libertarijanca iz 2009. pisao: "Više ne verujem da su sloboda i demokratija kompatibilne." Danas je to, kako pokazuju Galupova istraživanja, jasno svima: poverenje u medije je palo sa 72 odsto na 31 posto od 1976. do 2024. godine, dok je nepoverenje u vladu posle 2008. dostiglo 85 odsto (Pju Riserč).

Zastrašujuće je koliko se ostvaruje jedan "nacrt za postdemokratski svet" iz 1999. dat u knjizi Džejmsa D. Dejvidsona i Vilijam Ris-Moga The Sovereign Individual (Suvereni pojedinac). Spis koji je čitan kao naučna fantastika predviđa uspon kriptovalute, pad tradicionalnih nacionalnih država i pojavu nove digitalne aristokratije. Porezi će postati dobrovoljni. Propisi će nestati. Najuspešniji ljudi će formirati svoje privatne, samoupravne zajednice, dok je ostatak sveta ostavljen izvan.

I, zaista, nikad personalizovani Satoši Nakamoto posle krize 2008. pokreće bitkoin – da se građanin ratosilja državne monetarne kontrole. Pre ste bar znali ko će vas opljačkati, sada odustajete i od toga.

ČEKAJUĆI CEZARA: Elite, u koje spada i Piter Til, u ovom vremenu odustaju od ideje da se demokratija može popravljati. Baladži Srinivasan (Indus poreklom) na Tilovu kritiku nudi izlaz u vidu "mrežnih država".

Džej Di Vens, koji je sad na najistaknutijoj tački, dolazi direktno iz Tilog korporativnog carstva. Radio je važne poslove u njegovoj korporaciji i bliski su prijatelji.

Druga Tilova politička investicija je Blejk Masters, koga je on takođe napravio senatorom, a koji je Ameriku opisao kao "distopijski svet pakla", jer je ona tiranski, haotični svet koji je izgubio "sistem vrednosti i morala koji ljudskom životu daju bogatstvo i smisao".

Glavni ideolog Tilovog projekta Nove desnice Kertis Jarvin, pedesetogodišnjak, bloger, opisivao je način na koji konzervativci mogu da pobede u Americi – "da figura nalik Cezaru preuzme vlast od ove decentralizovane oligarhije i zameni je monarhijskim režimom koji se vodi kao start-ap".

Još 2012. Jarvin je kao "prvi korak u rušenju američkog režima" objavio akronim RAGE—Retire All Government Employees (Penzionisati sve državne službenike)– na šta u dobroj meri liči ova Maskova operacija kroz DOGE, Odeljenje za efikasnost vlade. I za šta sam Tramp javlja: Odličan posao, ali bih želeo da on to čini agresivnije.

I Trampu se dopada uloga Cezara, a što je pre više od decenije Jarvin nazivao "nacionalni izvršni direktor, [ili] ono što se zove diktator". Onda je počeo da izbegava reč diktator tražeći prijateljsko lice autoritarizma upotrebljivo za politički rat u javnosti: "Ako želite da imate monarhiju, to mora da bude monarhija svih." Narodna monarhija!? (Ovaj pojam, inače, u Rusiji koriste protivnici beskrajnog liberalnog blaćenja i ponižavanja Staljinovog vladanja)

PORODICA VREDNOSTI: "Demokratski" mediji su pisali da  Jarvinovu publiku "čine uglavnom usamljeni internet čudaci, fašisti, ili oboje". A njegove ideje su, evo, "postale temelj za čitavu političku i kulturnu scenu".

"Osnovna premisa liberalizma da postoji ovaj nezaustavljivi marš ka napretku. Ne slažem se sa tom pretpostavkom. Moj posao je da probudim ljude iz Trumanovog šoua", govorio je Jarvin. ("Trumanov šou" je film iz 1998. koji govori o životu čoveka koji je nesvestan da živi u smišljenoj rijaliti emisiji, koju širom sveta gleda oko milijardu ljudi. Truman postaje sumnjičav po pitanju stvarnosti i upušta se u otkrivanje istine o svom životu)

Pa, dobro, pitali su Jarvina, šta bi smatrao uspehom posle ovih zahtevnih i neizvesnih promena za koje se zalaže: "To će značiti da moj sin odrasta u svetu u kome je njegova muškost – njegova podrška porodici i zajednici, njegova ljubav prema zajednici – važnija od toga da li radi u jebenom Mekinziju."

Važnost tog cilja se u Novoj desnici često ponavlja. Jedna intelektualka kao motiv da pristupi pokretu navodi: "Ideja da možete da odgajate svoju decu u tradicionalnom, pomalo religioznom domaćinstvu, a da ih u školi ne obrazuju da su njihovi roditelji nacisti."

"Ne bavim se politikom", govori spisateljica Honor Levi, prešla u katoličanstvo (kao i Vens). "Samo želim da imam porodicu jednog dana."

ANTITEHNOLOŠKI MANIFEST: Jarvin je, inače, tvrdio da će liberalni režim početi da pada kada "kul deca" počnu da napuštaju te vrednosti i taj pogled na svet. Postoje znaci da se ovo dešava.

Nova desnica, koliko god da je povezuju (i koliko je povezana) sa Silicijumskom dolinom, insistira na odbacivanju terora tehnologije. Blejk Masters, Tilov favorit kao i Vens, govori:

"Zemlja nije samo privreda. Potrebna vam je i koncepcija sebe kao nacije, kao naroda i kao kulture. I to je ono što Americi danas sve više nedostaje... Mislim da smo na raskrsnici. A ako to odigramo pogrešno, padamo u mračno doba...

Svi treba da pročitaju Unabomberov antitehnološki manifest, 'Industrijsko društvo i njegova budućnost' (1995)... o tome kako tehnologija oblikuje naš svet i koliko bi mogla da bude 'degradirajuća i ponižavajuća' za ljudske živote." (Unabomber je Teodor Džon Kačinski (1942-2023), vanserijski matematičar koji se demonstrativno odmetnuo od američkog načina života a do terorističkih metoda borbe za svoje ideale)

Kad su Mastersa pitali šta bi voleo da donese normalna  vlast koju pokušava da uspostavi, govorio je: "To su samo porodice i smislen posao. Da možete da odgajate svoju decu i obožavate ih i bavite se svojim hobijima i shvatite šta je smisao svega toga."

Teško je zamisliti Ameriku koja će se transformisati do tih horizonata. Odsustvo smisla je najteža bolest modernog Zapada. Kako je to dijagnostifikovao Karl Jung: "Odsustvo doživljaja smisla življenja igra krucijalnu ulogu u etiologiji neuroza, a neuroza mora biti shvaćena kao patnja duše koja još nije otkrila svoj smisao... Oko trećine mojih pacijenata ne pati od bilo kakve neuroze koja se da klinički definisati, nego od besmislenosti i besciljnosti njihovog života."

Naravno, nije pametno umišljati da će se ova promena ka osvajanju smisla odraziti na odustajanje Amerike da skuplja bogatstva po svetu. Na sve dosad poznate načine. Ipak, lepo je i optimistično slušati da u Americi ljudi drugačije, humanističnije misle i da to postaje srce – vodeće američke ideologije.

Nekako mi tu pade na um Konfučije: "Toliko sam zaokupljen čudima na zemlji, da nemam vremena za nebo i anđele."

A Evropa? To je teži slučaj.