Nemci znaju biti mudri, ali kancelar Fridrih Merc nije od te vrste. On čiji je deda po majci bio srednje rangirani državni činovnik u Hitlerovoj Nemačkoj (gradonačelnik Brilona u Severnoj Rajni-Vestfaliji) nedavno se u Minhenu (zgodno mesto!) dao u upoređivanje firerovog čina sa, po njemu, namerama njegovog najvećeg neprijatelja, sadašnjeg ruskog lidera. "Ako Ukrajina padne, neće stati. Baš kao što Sudeti nisu bili dovoljni (Hitleru) 1938. godine, ni Putin neće stati".
Šta se u domu Mercovih roditelja moglo misliti o Adolfu nije teško zamisliti, kao što je jasno i šta su u vaspitnom procesu kroz koji je mali Fridrih prolazio – bili Rusi. Jedino je bio mutan (a i sada nije manje mutan) odnos Nemaca prema Anglosaksoncima (i kao okupatorima i kao istorijskim uzorima). To je nemački krst posle Hitlerovog sloma. Ovo je malo podsećanje kako je to bivalo.
Vazduh koji je Hitler disao
Vratićemo se do jednog govora u Albert holu 4. maja 1898. kad premijer Ujedinjenog Kraljevstva Lord Solsberi (premijer u tri mandata) kaže: "Svetske nacije se grubo mogu podeliti na one koje žive i one koje umiru".
Švedski politički pisac koji je objavio jednu poštenu knjigu o logici i delu zapadnog rasizma komentariše: "Ta slika se zastrašujuće približila stvarnosti. Slabe nacije postaju sve slabije, a jake sve jače, nastavio je Solsberi. U prirodi je stvari da 'nacije koje žive postepeno zauzimaju teritoriju onih koji umiru'.
"Govorio je istinu. Evropljani su tokom XIX veka zauzeli ogromne teritorije u severnoj Aziji i Severnoj Americi, Africi i Australiji. A 'nacije koje umiru' umirale su upravo zato što im je zemlja oduzeta".
"Reč 'genocid' još uvek nije bila izmišljena. Ali pojava jeste. Kerc (junak knjige Srce tame Džozefa Konrada) nazivao ju je Exterminate all the brutes (iskoreniti svu bagru)", konstatuje Lindkvist i dodaje: "Mi smo to potisnuli. Mi ne želimo da se sećamo. Mi želimo da genocid počne i završi se s nacizmom. Tako je najlakše".
Ali istina je na drugoj strani: "Prilično sam siguran da devetogodišnji Adolf Hitler nije sedeo u Albert holu prilikom govora Lorda Solsberija. Nije ni morao. Već je znao.
Vazduh koji su on i ostali zapadnjaci u njegovom detinjstvu udisali bio je prožet ubeđenjem da je imperijalizam biološki nepohodan proces koji, vođen prirodnim zakonima, vodi do neizbežnog uništenja nižih rasa.
To ubeđenje već je koštalo milione ljudskih života, pre nego mu je Hitler našao svoju krajnju nameru". (Sven Lindkvist Iskoreniti svu bagru – putovanje u srce tame na izvore evropskog genocida, Beograd: Karpos, 2025)
To je nemačka trauma. Njihove dobiti u kolonijalnim radovima bile su skromne a kad su pokušali da to preokrenu zaradili su večni beleg. Svi su bili oplemenjivači sveta, a Nemci zlikovci. Oni su u genocidne poslove stigli posle Španaca, Portugalaca, Engleza, Francuza, Belgijanaca, Holanđana... Pa su izgubili Veliki rat, pa i Drugi svetski. Morali su da plate, sve dok devedesetih godina u XX veku Zapad nije u potpunom odsustvu savesti kreirao Srebrenicu, kao genocid. Ali Srebrenica je Commedia dell'arte...
Darvinovo vreme
Da, evo nas u Darvinovom vremenu u kome se živelo sa znanjem "da su sve rase niže i iskvarenije od bele; a među belim 'rasama' sve su bile niže od anglosaksonske".
Istaknuti Darvinov savremenik Robert Noks (1791-1862) koristi izraz "tamne rase" u koje su upadali i Jevreji, i Cigani, i Kinezi, pa i Mongoli, američki Indijanci i Eskimi; stanovnici gotovo čitave Afrike, Dalekog istoka i Australije.
"Saksonci ne štite tamne rase, ne mešaju se s njima, ne dozvoljavaju im da zadrže ni jutro zemlje na okupiranim teritorijama; tako je bar u anglosaksonskoj Americi" i jasno je zašto: "Da li se tamne rase mogu civilizovati? Apsolutno ne", odgovara Noks. "Saksonska rasa ih nikada neće tolerisati niti s njima živeti u miru".
Šta čeka sve te narode nije bilo tajna: "Pa, znamo šta se desilo u Tasmaniji, Anglosaksonci su urođenike izbrisali iz njihove domovine. 'Nisu imali nikakve griže savesti u vezi sa udarom groma koji je ugasio čitavu rasu'".
Tasmanci su bili mali narod, ali "i Kinezi mogu isto da očekuju, čini se da je Kina potpuno nepokretna, bez ikakvih pronalazaka i otkrića. Njihova poznata kineska umetnost mora da pripada nekoj drugoj rasi, od koje su je Kinezi pozajmili, a da je nisu stvarno razumeli". Tako.
Nauka se onda dala u udomljenje ovih potrebnih, iako pomalo radikalnih ideja. Veli Lindkvist: "O poreklu vrsta predstavljala je prekretnicu za Noksove ideje. Darvin ih nije ni potvrdio ni opovrgao, ali teorija evolucije bila je jasno upotrebljiva za rasiste.
Ranije se na rase gledalo kao na jedan od faktora koji utiče na ljudsku kulturu. Nakon Darvina, rasa je u širokim krugovima postala presudno objašnjenje. Rasizam je već bio prihvaćen i postao je centralna potka britanske imperijalističke ideologije".
U Pax Britanica se znalo: "Posle Darvina postalo je mudro slegnuti ramenima na genocid. Ko negoduje, odaje svoju neprosvećenost. Protestvovali su samo neki matorci koji nisu uspeli da isprate napredak prirodnih nauka".
Darvinova nauka
Nauka je imala dokaze, a oko kojih se vodila polemika. Ili ko zna kako bi se to moglo nazvati. Evo lepog primera.
Ko-pronalazač teorije evolucije Alfred Rasel Volas (1823-1913) tvrdio je "da kontakt sa Evropljanima vodi niže, mentalno nerazvijene vrste na drugim kontinentima u neizbežno uništenje", jer je očigledno da se superiorni Evropljanin "razmnožava nauštrb divljaka, 'upravo kao što se evropski korov širi Severnom Amerikom i Australijom i potiskuje domaće vrste svojom urođenom vitalnošću i većom sposobnošću da živi i razmnožava se'.
Kad je Darvin to pročitao, žustro je prežvrljao reč 'korov' i na margini svog primerka napisao pacov". U čemu je bilo neslaganje naučnika?
"U Evoluciji čoveka potom je (Darvin) napisao: 'Urođeni Novozelanđanin poredi svoju sudbinu sa urođenim pacovom, koji je gotovo u potpunosti iskorenjen od strane evropskog pacova'".
To je nauka – dokazi i iz biljnog i životinjskog sveta, po kojima kolonijalizovani ljudi, koji su inače obični majmuni, zaslužuju to što im se događa. Jedan Noksov đak je na relevantnom naučnom skupu "isticao blisku srodnost crnaca sa majmunima". Nije bilo polemike.
Kad je Adolf Hitler rešio da kaže šta treba da se radi - koordinate koje su stizale iz centrale "zapadne civilizacije" - nije mogao da oduva vetar. Naprotiv, one su inspirisale ambiciozne Nemce, kojima se nije dopadao nemački zaostatak u "pljačkaškom pohodu" Zapada.
Trasiran put
I 1924, kad piše Majn kampf u zatvoru u Landsbergu, Hitleru su doturili i Politische Geographie (1897), knjigu Fridriha Racela (1844-1904) iz "Svenemačkog društva" - koje se opisuje kao "radikalno desna borbena organizacija koja je kao prvu tačku programa imala stvaranje nemačke kolonijalne vlasti". Tu je Adolf mogao da vidi da je položaj Jevreja "u nemačkoj kulturi suviše dominantan" i da ih uvaženi naučnik "uparuje s narodima koji su, po njemu, osuđeni na uništenje. Jevreji i Cigani svrstavaju se sa 'nižim lovačkim narodima središnje Afrike' i 'nebrojenim sličnim bićima' u klasu 'rašireni narodi bez zemlje'".
Racel je ozbiljno razmatrao ne samo kolonizovanje Afrike i Azije nego i "granične kolonizacije", uzimanje zemlje bližih i daljnih suseda – i upirući prstom na Rusiju (i njene metode osvajanja Sibira) "pokazao gde se, prema njegovom mišljenju, nalazi budućnost Nemačke u političkoj geografiji".
Sve je dakle evropski normalno, ni Nemci u toj nauci ne nalaze ništa loše, jedino nisu zadovoljni onim čega su se u pljačkaškim pohodima dočepali. Hitler, koji se divio Englezima u tim poslovima, još u Majn kampfu veruje da jaka Nemačka i Engleska treba da podele svet – Nemcima istok a engleska flota garantuje da će zapad pripadati Ujedinjenom Kraljevstvu.
Hitler je napad na SSSR oglašavao kao krstaški rat protiv boljševizma, ali razlozi su bili realniji. On je Ukrajinu i dolinu Volge, logično, posmatrao kao "evropsku žitnicu" gde "nemačka industrija menja jeftine upotrebne predmete za žito. 'Ukrajincima isporučujemo peškire, staklene perle i drugo što urođenici vole'".
Adolfovi saradnici su ovo prepričavali kao šaljivu dosetku, ali nije bilo sumnje da je pohod na Rusiju za njega kolonijalni rat. I dok su nemački istoričari posle morali da o njegovim činovima govore da su najgori u istoriji "niko ne ukazuje na to da se najvažniji deo evropskog poimanja čoveka tokom Hitlerovog detinjstva sastojao iz ubeđenja da su 'inferiorne rase' već od strane prirode osuđene na uništenje; istinsko milosrđe viših rasa ogledalo se u tome da im pomognu da taj put započnu".
I Hitler nije imao dileme, "ono što je on želeo da stvori dok je tražio 'životni prostor' na istoku, jeste kontinentalni ekvivalent britanskoj imperiji". (Lindkvist)
Osveta istorije
Kad danas gledate unuka činovnika iz Trećeg rajha valja imati na umu da se u njemu lomi – ono što je deda hteo i posleratno vaspitanje – da se ne sme ni u snu govoriti da su Adolf i njegovi to učili od Engleza i inih uspešnijih kolonizatora.
Ali, kako se stvari razvijaju to će sad postati činjenice a da bi se objasnile nove činjenice – da imigranti iz bivših kolonija posle vek i po nepovratno kolonizuju svoje kolonizatore.
U centru Berlina, na Krojcbergu (Krstovo brdo), kad izađete sa metro linija U8 i U1 "osetićete se kao da ste se našli u srcu Istambula. Svuda miriše ćevap – koji je ovde najbolji u celom Berlinu". Oko 50% stanovnika tu su Turci, plus Arapi i onda i drugi. U Berlinu, procenjuje se, živi oko 250.000 Turaka. Procenjuje se, jer niko nema pouzdane podatke. I kažu da 41% onih koji žive u Berlinu danas ima "migrantsko poreklo" (Turci, Ukrajinci, Poljaci, Indusi, Sirijci, itd). Milion i po od 3,8 miliona stanovnika.
Ali Berlin se još dobro drži: u Londonu je 54% stanovnika imigrantskog porekla (Sadik Kan je izabran za gradonačelnika tom većinom), u Luksemburgu 51%, Amsterdamu 56%, Hagu 58% u Roterdamu 60% a u – Briselu 70% (centar EU i NATO). Prema Evrostatu 44,7 miliona (9,9%) koji žive u EU rođeno je van EU.
U Austriji, Švedskoj, Nemačkoj prema zvaničnoj statistici preko 20% stanovništa je imigrantsko. Stvarni broj je, naravno, ne zamalo veći.
U šta su se pretvorila velika naučna znanja da "niže rase" neupitno odumiru, te ih valja ubrzavati, a da se to može čak nazivati filantropijom? Velike ideje XIX veka dube na glavi.
Evo, Vilijam Vinvud Rid (1838- 1875), član Geografskog i Antropološkog društva u Londonu i dopisni član Geološkog društva u Parizu, računao je da će (realno) "Afriku podeliti Engleska i Francuska... Pod evropskim vođstvom Afrikanci će prokopati močvaru i sprovesti navodnjavanje pustinje. To je težak posao i sami Afrikanci će verovatno izumreti. 'Takav rezultat moramo da naučimo posmatrati prisebno. On je primer dobrotvornog zakona prirode, prema kome slabi moraju biti uništeni od strane jakih'".
Prokleti Kinezi
A za Kineze se, naravno, znalo da su "proživeli svoje najbolje dane – prošli svojom predodređenom stazom i vremenskim periodom, izumrla bića, koja su – poput sisara i ptica u Kivjeovom minulom svetu – odavno prestala da postoje".
Da, bilo je u Evropi i pristojnijih i mudrijih mišljenja, tako će jedan kineski junak Andre Marloa (u knjizi Iskušenja zapada) pisati evropskom prijatelju: "Snaga koju ideje stvaraju u vama čini mi se da danas bolje objašnjavaju vaš život nego njih. Za vas je apsolutna stvarnost bio Bog, a zatim čovek; ali čovek je umro, posle Boga, i vi sa stravom tražite onog kome biste mogli da poverite njegovu neobičnu zaostavštinu. Vaši sitni pokušaji da pronađete okosnice za umerene nihilizme ne čine mi se određeni da duže potraju...".
Marlo je bio čovek izuzetnog iskustva: u Šangaju 1927. je sa crvenim revolucionarima, nije mogao da ne ode u Španiju (1936-1939), kad je Francuska pala pred Hitlerom postaje borac Pokreta otpora... I kad se posle rata sreo sa De Golom postaje i ministar kulture (1959-1969). Ali takvo razumevanje sveta Evropa je olako odbacivala.
Njegovi Antimemoari (1967) bili su bestseler, ali kao zanimljivosti iz života jednog avanturiste i vešta književna forma. Unuci onih s kojim je on nastupao u Šangaju dvadesetih – opet nisu imali volju da poslušaju darviniste.
I na tome se sada temelji novi antikolonijalni svetski poredak. Jer su Istočnjaci više od Evropljana držali do proste misli: "Onaj koji seje seme smrti i boli ne može da požanje sreću i ljubav". Verovatno nisu ni znali da je to Pitagorina misao. Jer u svakoj zdravoj kulturi to je univerzalna zakonitost.