AFP je ovih dana javio da je švajcarski Međunarodni institut za razvoj menadžmenta (IMD) našao da je "od početka rata u Ukrajini iz Rusije otišlo svega 8,5 posto firmi registrovanih u Evropskoj uniji i grupi ekonomski razvijenih zemalja G7".
Dakle, nema nikakvog egzodusa zapadnog kapitala kao odlučnog odgovora na "invaziju", kako zapadni političari i mediji nazivaju rusku "specijalnu operaciju". Nema, a dobošari iz Brisela najavljuju deseti talas sankcija.
Da li je ova činjenica iznenađenje?
Samo za one koji prikrivaju realno stanje u svetskoj privredi! I to od samih sebe!
Dijagnoza
Svetska ekonomija se nalazi pred "verovatno najtežim ispitom posle Drugog svetskog rata" (Kristalina Georgieva, MMF). Bivši menadžer "BlekRoka" Edvard Daud javlja da je "predstojeći finansijski kolaps matematička izvesnost". Što je samo razlika u nijansi od konstacije kritičkog mislioca Vilijema Engdala da dolazi "najgora ekonomska depresija u istoriji". Majkl Snajder primećuje da "ovako izgleda ekonomski kolaps". U najbogatijoj zemlji "broj Amerikanca koji primaju socijalnu pomoć je veći do broja Amerikanaca koji ima stalno zaposlenje... a 1,2 miliona dece koja pohađaju državne škole su beskućnici".
Još uvek prva ekonomska sila u svetu ima državni dug – 122 odsto bruto domaćeg proizvoda. Za kamatu na taj dug plaća se koliko i za socijalno osiguranje ili medicinsku zaštitu ili "odbranu".
"Dok se plaćaju kamate državni dug nastavlja da raste svake godine." (Ron Pol). Kad bi Amerikanci danas prodali sve zlato za koje se veruje da imaju – to ne bi pokrilo ni pet odsto američkog duga. Nije ni čudo, jer mi živimo u odavno bestidno objavljenom sumanutom ekonomskom programu: "Sjedinjene Države mogu da plate bilo koji dug, jer uvek možemo da štampamo novac za to." (predsednik Federalnih rezervi Alen Grinspen, 2011.)
Prognoza
Nurijel Rubini, američki ekonomista koga zovu "doktor propast" i za koga se veže legenda da je ovlašćen da predskazuje velike ekonomske lomove, nalazi da je ovo stanje kao u romanu "Čarobni breg" u kome je "Tomas Man opisao intelektualnu i kulturnu klimu – i ludilo" pred oba svetska rata – pisanje romana počelo pred Prvi rat a završeno 1924, a "priča se odvija u sanatorijumu za koji je Man inspiraciju pronašao u hotelu na jednom od visova iznad Davosa, onom istom u kome pripadnici svetske elite danas organizuju svoje zabave. Ova istorijska podudarnost je više nego zanimljiva. Doba megapretnji u kome živimo mnogo više liči na tragični tridesetogodišnji period između 1914. i 1945. nego na 75 godina relativnog mira, napretka i prosperiteta posle Drugog svetskog rata."
Kad smo kod Davosa, među najuticajnijim ovogodišnjim učesnicima bili su Kristija Friland, zamenica premijera Kanade, Ursula fon der Lejen i Klaus Švab, osnivač Svetskog ekonomskog foruma, a njih veže "to da su njihovi očevi ili dedovi vodili naciste" u antiruskim ratnim operacijama četrdesetih godina.
Asocijacije vode do – ideja.
Veliki reset koji propagira Klaus Švab – znači destrukciju samostalne države (kako reče, "suverena država je zastarela"), uspostavljanje apsolutne kontrole nad novcem (planira se samo novac na karticama, bez keša) i nad ljudima – transhumanizam, povezivanje čoveka s kompjuterom, najavljuje mogućnost da se svaki pojedinac i bilo koji narod "hakuje" iz centrale. Ovo nije maštarija, nego javna objava glavnog ideologa Juvala Noa Hararija. A za sve to pristajanje na apsolutno ropstvo dobija se obećanje: "Nećete imati ništa i ješćete bube."
Carstvo nužnosti
Vraćamo se na početak, na pitanje zašto se zapadne firme i pored sve buke i besa, pretnji i podmetanja, nisu povukle iz Rusije. Najprostija činjenica: u Rusiji je 60 do 70 odsto svih svetskih sirovina.
Zaključci su zato predvidljivi. Samo je pitanje formulacija.
"Evropi treba ono što ima Rusija (i ono što ima Kina). Ne može bez tih stvari. Ali Rusija (i Kina) mogu bez onoga što Evropa ima. Oni su sami sebi dovoljni", piše indijski angažovani mislilac dr Seshardi Kumar.
Pod naslovom "Nadolazeća evropska ekonomska apokalipsa", on kaže: "Ekonomske sankcije Rusiji (ili Kini) nikada neće funkcionisati. Ali, zbog ogromne zavisnosti Evrope od ruske (i kineske) robe, sankcije Rusiji (ili Kini) će potpuno uništiti Evropu. Jedina nada za Evropu da spreči totalnu ekonomsku katastrofu jeste postizanje sporazuma sa Rusijom kojim se što pre okončavaju destruktivne sankcije, i to po svaku političku cenu, uključujući napuštanje Ukrajine i ustupanje ukrajinske teritorije Rusiji... Na sankcije Rusiji će se unazad gledati kao evropski Staljingrad, kao i njen Vaterlo."
Logika gubitnika
Globalno poznati geostrateg Kanađanin Mišel Čosudovski reći će "poslednjih 11 meseci, svakodnevno sam pregledao brojne pažljivo dokumentovane članke o ratu u Ukrajini. Konsenzus koji se razvija - nakon jedanaest meseci i proizlazi iz viših rangova američke vojske i obaveštajnog establišmenta - jeste da je Ukrajina 'izgubila rat'".
Čosudovski podseća na činjenice da je odmah na početku sukoba Ukrajina ostala bez mornarice i vazduhoplovstva, a NATO je onesposobljen i da ozbiljno razmišlja o učestvovanju u sukobu.
Jedan očigledan koncept, koji nije bio predmet medijskog izveštavanja, pa čak ni analize nezavisnih medija: Turska, NATO teška kategorija, "spava sa neprijateljem". Ima sporazum o vojnoj saradnji sa Rusijom. To znači da je u sadašnjim uslovima rat SAD-NATO protiv Rusije nemoguć.
Vraćamo se sad, opet, ekonomskim razlozima za zapadnjačku impotentnost u sankcijskim orgijama.
Ukrajina, u čiju pobedu se Zapad uzda ne samo da je izgubila pomorsku moć u Crnom moru, već je izgubila i svoj pomorski pristup Azovskom moru i istočnoj Ukrajini. To se dogodilo u februaru-martu prošle godine.
Kerčki moreuz na istočnom Krimu kontroliše Rusija. On predstavlja usku pomorsku kapiju koja povezuje Crno more sa Azovskim morem.
"Sve veće luke na Azovskom moru su pod ruskom kontrolom. Delta glavnog ukrajinskog rečnog puta Dnjepra je pod kontrolom Rusije, uprkos povlačenju Rusije iz Hersona. Dnjepar je strateški morski put od Belorusije, severne Ukrajine i Kijeva do Crnog mora. Dnjepar je glavni koridor za ukrajinski transport žitarica i pomorsku trgovinu robom van Crnog mora, koje kontroliše Rusija u saradnji sa Turskom."
Kad bi zapadne firme, prateći ludu želju svojih bezglavih političara, odjurile u Kijev kao zamenu za poslove u Rusiji, mogle bi da računaju na hibernaciju a u budućnosti – na odumiranje. Kapitalista, dok mu radi mozak, gleda da sebe ne dovodi u to stanje. Ili bar da pliva što duže može.