Otvaranje Soroševog „otvorenog društva“

Ima neke istorijske pravde što se ova priča o Džordžu Sorošu može započeti Hristovom porukom, ko mačem seče od mača gine. Kad su silnici hapsili Isusa / i gle, jedan od onijeh što bijahu sa Isusom mašivši se rukom izvadi nož svoj / te udari slugu poglavara svešteničkoga, i odsiječe mu uho. / Tada reče mu Isus: Vrati nož svoj namjesto njegovo; jer svi koji se maše za nož / od noža će izginuti / Jevanđelje po Mateju 26:51-52/.

Naime, upravo je u toku nepovratno demaskiranje uloge najvećeg borca za "otvoreno društvo" (open society) koga je svet video. I to će se obavljati među "otvaračima" u "najotvorenijem društvu". Ali vratimo se korak nazad.

Pronalazak Otvorenog društva

U ovoj priči valja poći od francuskog société ouverte, jer je taj liberalni ideal svetu pokazao Anri Bergson 1932. godine. Za razliku od "zatvorenog društva", najavljivana je odgovorna i tolerantna vlast. Građani dobijaju informacije (prave!) da bi podizali znanja koja će manipulatore i prevarante uvesti u red. Sve otvoreno i pošteno kao u bajkama za decu.

Toga se ratnih četrdesetih dohvatio Karl Poper, doseljenik u Britaniju iz Austrije. Njegovo delo Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945)vući će se po univerzitetskim katedrama dok posle nekoliko decenija nije našlo berzanskog prevaranta i čoveka kontroverzne biografije, mađarskog jevrejskog iseljenika Džordža Soroša.

Oduševljeni Džordž je utemeljio Open Society Foundations (1973) i krenuo da "otvara" svet. Ali ne u knjigama. Raširio se na oko 120 zemalja sveta.

Džordž je razumeo da Poper javlja "da nijedna filozofija ili ideologija nisu konačni arbitar istine i da društva mogu procvetati samo kad dozvole demokratsko upravljanje, slobodu izražavanja i poštovanje prava pojedinca". I počeo je da deluje – uvodio je i onima kojima su tražili i koji nisu demokratsko upravljanje, sredio im slobodu izražavanja po svojoj volji i meri svojih potreba i – zauzeo se svim sredstvima za poštovanje prava pojedinca. Onog pojedinca koji je mislio "kako Džordž kaže".

Pad Istoka

Kad je padao socijalistički svet evropskog Istoka, Džordž Soroš je već jahao okolo kao "osvetnik Zoro". I dok je on "otvoreno društvo“ navlačio evropskom Istoku kao ludačku košulju, čitav Zapad ga je zdušno podržavao. A Istok se podastirao, kao devojka koja se u zgodnoj prilici s radošću prostituiše a nikako joj ne pada na pamet da je to prostitucija.

Soroš je razradio mrežu NVO-konkvistadora, a onda se dao na oblikovanje tranzicije - podučavanje "otvorenih" političkih reformatora, ekonomskih mislilaca "bećarske ekonomije", istoričara spremnih da dube na glavi, intelektualaca koji ne vide zašto ne bi bilo dobro i samoubistvo njihovog naroda samo ako je liberalno...

Dobošare koji su te "dobre vesti" širili Soroš je obezbeđivao desantnim upadima u krvotok "slobodnih" medija. I okupljanjem hordi "nezavisnih" novinara. Samouverenost se podizala na aksiomu "Soroš nema alternativu".

Ogroman je to posao – i možda bi se moglo izračunavati koliko je Džordž Soroš ulagao u ovaj biznis, ali se nikad neće moći, ni približno, izračunati koliko su ta društva opljačkana i razorena u tom procesu uspostavljanja "dobrovoljnog ropstva".

Svaka kritička reč protiv Soroša bila je izdaja demokratije; neprihvatanje tog načina privređivanja i po tim pravilima (šećerana za jedan evro) značilo je ekskomunikaciju, sumnja u "otvaranje" univerziteta tretirana je kao rad na gubitku tempa u nezaustavljivom Progresu, koji nas neće čekati...

A slobodni i nezavisni mediji, na koje su liberalna društva potrošila vekovnu dobru volju i mnoge misli velikih ljudi, pod Soroševim "otvaranjem" pretvoreni su anti-ideal... Ni slobode, ni nezavisnosti, ni vrhunskih profesionalaca, ni korektnog obaveštavanja građana... Samo teror kontrolora "otvorenih" nadinstitucija, bljuvanje strategija i misija, pretvaranje novinarske profesije u besprizorne propagandističke falange.

Radovi u Americi

To otpora što se posle dve decenije ipak podiglo kao jutarnja magla na Istoku, nije mnogo naudilo velikom Džordžu, ali sad je – godina ovih – Soroš naleteo na istovetne kao i on, koji su spremni da mačem probodu njega. Naime, podeljena Amerika se sprema za odsudnu bitku – to oni vide kao izbore koji slede. I, lepo se konstatuje da je najveći politički-medijski donator u Americi, ovaj ostareli vitez "otvorenog društva", sve pare, 126,8 miliona dolara, usmerio na "liberalne grupe", što će se čitati kao mašinerija Demokratske stranke. Džordž Soroš (92) prvi je na listi, a sledeći će potrošiti dva puta manju sumu, na konzervativne grupe.

Neprofitna NVO OpenSecrets javlja, kao da optužuje, da iza Soroševe Open Society Foundation stoji "privatna američka kompanija za upravljanje investicijama", koja je "trenutno strukturirana kao porodična kancelarija, ali je ranije bila hedž fond". I da se sva "otvorenost" u odlučivanju svodi na "demokratsko" izvikivanje naređenja oca Džordža, a može biti u nekoj meri i dobacivanje sina Aleksa. Ovaj način širenja svojih ideja nadilazi i sva "zatvorena društva" na koje je Soroš godinama ukazivao kao nešto što se mora uništiti svim sredstvima.

Centar za istraživanje medija, konzervativnog usmerenja, nalazi da "Soroš koristi svoje dobrotvorne organizacije za izgradnju odnosa sa novinskim kućama i organizacijama 'medijskih aktivista'." "Novinarske grupe koje Soroš podržava oblikuju javno mnjenje praktično na svim kontinentima i na mnogim jezicima. Takođe, njega izuzimaju od istraga i kritike, predstavljajući ga kao saveznika, a ne moguću metu istrage." On tako uvezuje najmanje 253 medijske organizacije širom sveta.

Čovek koji je za sebe obezbedio da ga mediji zovu filantropom "promovišu svoju bizarnu agendu 'otvorenog društva' koja obuhvata neke od najradikalnijih levičarskih ideja o abortusu, marksističkoj ekonomiji, antiamerikanizmu, optuživanju policije, ekološkom ekstremizmu i LGBT fanatizmu". (Važno je da čitalac razume: kad američki konzervativci govore o "levičarskim idejama", oni misle na demokrate i Demokratsku stranku, tako da su tu i Bajden i Hilari levičari, a najveći svetski pljačkaši zastupnici "socijalizma".)

Ovde je važno da se obelodanjuje da je Sorošovo finansiranje medija njemu "pomoglo da uspostavi veze sa nekim od najvećih medijskih ličnosti u Sjedinjenim Državama i inostranstvu koje pomaže milionima, a da oni indoktriniraju njegovim stavovima na dnevnoj bazi". Radi se o najmanje 54 istaknute američke medijske ličnosti.

Pare za Amanpur

Mi ćemo najlakše prepoznati ikonu "demokratskog novinarstva" Kristijan Amanapur, koja decenijama sa Si-En-Ena seje po svetu demokratiju "otvorenog društva" kao pustinjsku prašinu koju podigne vetar. A na tom spisku "slobodnih i nezavisnih" plaćenika su i izvršna urednica Vašington posta Sali Bezbi, znani voditelj "Najtli njuz" En-Bi-Si televizije Lester Holt, jedan od osnivača Blumberg njuza Metju Vinkler, kao i "brojni reporteri, voditelji, kolumnisti, urednici, urednici vesti iz Ej-Bi-Si, Si-Bi-Es televizija, nacionalnog radija NPR, agencije Rojters, Njujork tajmsa..." 

Soroš brine i o Komitetu za zaštitu novinara, koji je "američka nezavisna neprofitna, nevladina organizacija, sa sedištem u Njujorku, sa dopisnicima širom sveta". A tu je da "promoviše slobodu štampe i brani prava novinara". Upravni odbor čiji su članovi i Amanpur, Bezbi i Holt podržan je sa 2,7 miliona dolara.

Pare idu preko NVO, pa je tako (2016-2020) više od 1,1 milion dolara išlo preko Aspen instituta, "međunarodne neprofitne organizacije osnovana 1949." da realizuje "'slobodno, pravedno i pravično društvo' kroz seminare, programe politike, konferencije i inicijative za razvoj liderstva".

U ovoj studiji nema vrednih radnika sa Istoka koji rade velike poslove za male pare. Prvo, u američkim unutrašnjim obračunima lansiranje nekih nepoznatih imena iz Evrope je potpuno neproduktivno – Amerikanci ne mogu tačno da utvrde ni države za koje se to veže, a kamoli medije. Drugo, to su za gabarite hedž fondova zaista sitne pare. Verovatno se sto reči Kristijan Amanpur plaća kao milioni reči velikih liberalnih promotera i kolumnista po Beogradu, Budimpešti, Moskvi, Varšavi, Pragu ili Viljnusu. To ne znači da u Džordžovom knjigovodstvu nije sve zapisano i da mali Aleks, koji kao što smo već videli koordinira panele u Davosu, ne može prozvati plaćenike kad zatreba.

Tržište je to, kao što nas je učio Džordž Soroš. Privatna svojina je svetinja. Mali špekulanti tu malo vrede. Njihove pripovesti o "otvorenom društvu" prosta su reprodukcija velikih uzora. Oni treba da budu srećni što ih se uopšte primi na splav na "reci bez povratka". A pošto je glavni front sada u Vašingtonu, Soroš će sve manje brinuti o prekomorskim "otvorenim društvima".