Tramp jeste jedinstven. Slušam pre neki dan dosetku da je narcisoidnost ovog američkog predsednika tolika da bi u enciklopedijama ispod pojma narcissist, bilo dovoljno staviti Trampovu sliku i da bi svi odmah razumeli sadržaj, a što je an extreme focus on themselves. Gde god pogleda, Tramp želi da vidi sebe. Da danas živi Protagora on bi govorio: "Tramp je merilo svih stvari."
REČI BEZ ZADRŠKE: I da dodamo još jednu parafrazu velikih filozofskih misli: Da nema Donalda Trampa, trebalo bi ga izmisliti. Šta god i kako god da priča i radi, to je poruka svetu da se otrezni: američki predsednici su sve ovo što on radi radili dugo, dugo, samo je to bilo umotavano u velike pripovesti o demokratiji, brizi za čovečanstvo, slobode čoveka, vladavinu prava, pa onda u demokratsko ophođenje...
I eno ga na Svetskom prvenstvu, iako se pohvalio da o fudbalu (sokeru, što bi rekli Amerikanci) ne zna ništa. Začudio se da postoji "crveni karton", a kad su mu rekli da taj njegov igrač (Florian Balogun, SAD) neće moći igrati bar sledeću utakmicu, Tramp je uradio ono što bi svaki normalan navijač, kad bi mogao, za svoju ekipu uradio – vratio ga u tim. Zvao je Infantina: predsednik SAD zove predsednika FIFA, i to je sredio.
Tako radi američki predsednik. Ne mogu američkom građaninu, ma gde je i ma šta da je uradio, da sude neki tamo sudovi... Ne može ni Međunarodni krivični sud a kamoli neka FIFA komisijica. I bi.
Fudbalski svet se čudio. To je ta provincijalna ništavnost na koju Vašington dosad nije preterano obraćao pažnju. A sad hoće i – biće kako se kaže iz "staklene kuće na bregu".
Uvek mi pada na um kako veliki Srbin (preko dva metra) Vlade Divac izlazi sa zasedanja da popuši ili šta već, da bi moglo da prođe formalno ispravno glasanje za ulazak Kosova u Olimpijski komitet, pa posle kaže: On to zbog sportista, i ne želi da se ikakva politika meša u sport. Sem američke, naravno.
I zato je i njemu i milionima sportista bivalo normalno da se isključe iz takmičenja sportisti iz jedne od najvećih sportskih nacija na svetu (mislim na Rusiju)... Normalno. Jer kosovski sportisti podržavaju nekad znane (po američkim spiskovima) teroriste kao što su Tači ili Haradinaj, a Rus ne sme ni da pomisli da je Putin legalan predsednik jedne od ključnih svetskih zemalja u prošlom a i ovom dobu... To je Amerika. Dok god može da bude takva.
Dobro, Tramp je pokazao – javno – kako se to radi. Zoveš šefa tih čuvenih asocijacija i kažeš: Uradi, to momče! Inače bi mogao da doživiš sudbinu iranskog verskog poglavara. Malo preterujemo, jer u ovakvim slučajevima tu ne radi Mosad, ali pozvani zna šta mu je činiti.
ČUJEŠ LI ĐANI: Kako se prvenstvo završavalo i kako je sagledao kako to donosi velike, velike pare Tramp je jačao vektore (pravac, smer, intenzitet) "društva spektakla". Na kraju je ne obraćajući pažnju na zrnca od ličnosti FIFA-Infantina došao do zaključka da se i sledeće soker-prvenstvo ima održati u SAD: "Imam sjajnu ideju za Đanija (Infantina). Rekao sam mu: 'Sad morate da najavite još dve zemlje (dva turnira). Najavite nas za sledeći put, a posle toga objavite i još jednu zemlju, kako biste uklonili deo besa i šoka. Mislim da je to odlična ideja. Na osnovu brojeva (posete stadionima i finansijskog efekta) ponovo ćemo to zatražiti. Moramo to da uradimo dok sam ja tu. Čuješ li to, Đani?"
Da, prosto. Ako imamo te momke u dresovima i šarenim cipelama, toliko ih ima, a toliki gledaoci dolaze da ih vide... Čak i kad se cene, uz kontrolu veštačke inteligencije, podižu koliko god može. Kao na aukciji, ili na Volstritu. Tu su Amerikanci (možda da i to radi baš Džared Kušner) da to pokupe. Zašto da se to daje drugima.
Dobro, sirotinja neće moći na stadione, iako tamo igraju sirotinjski sinovi iako fudbal odvajkada bejaše zabava za sirotinju... Moći će na utakmice na koje ne idu agenti spektakla (poznate ličnosti koje plutaju uz takve priredbe i oni koji plaćaju da budu viđeni), pa i to im je dobro. Uostalom, kako je Tramp ispunio obećanja data siromašnim koji su glasali za njega, tako će imati šansu i da učestvuju u igrama. Jasno i pošteno.
METASTAZA DRUŠTVA SPEKTAKLA: Skoro će šesta decenija kako je Gi Debor napisao "Društvo spektakla" (1967) i objasnio da "sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvodnje. On nije samo dekor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. U svim posebnim aspektima – vestima, propagandi, reklami, zabavi – spektakl predstavlja vladajući oblik života. To je sveprisutna afirmacija već napravljenih izbora, kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delom vremena koje ljudi provode van sâmog procesa proizvodnje."
Tramp je car "društva spektakla" u kojem je igra nasušna potreba ljudskog bića i fini ukras zdravog društva pretvoren u dolar. Taj deo Čoveka holandski sociolog Johan Hojzinga je opisao u naslovu svoje knjige Homo ludens (1938). "Čovek koji se igra" je deo duše kao i čovek koji filozofira, čovek koji se moli, itd. I on to radi bez prisile, u posebno vreme i na posebnom prostoru i u okviru pravila do kojih se kroz igru došlo a koja se moraju poštovati.
U duboko podeljenim društvima – gde su jednakost i pravda vazda nedostižni – postoje ta izdvojena polja gde se i ekskomunicirani mogu pojaviti i na tom posebnom prostoru biti – pobednici. U našim čaršijicama to su bile podele na Građanski i Radnički. (U Mančesteru je i danas ostao trag te podele na Junajted i Siti. Ali samo trag) I momci iz potleuša i sa gradskih periferija bi mogli nedeljom popodne, posle skromnog ručka, da slobodno nastupe protiv onih vršnjaka koji njihov život i nemaštinu nisu mogli ni da zamisle. I mogli su da pobede.
Posle su se pojavili nacionalne selekcije, gde su momci iz skrajnutih država mogli da udare na sam vrh sveta. I to je bilo posebno dramatično. Himna, zastava, mi... I oni ginu za nas kao na frontu, zalažu sve... Mi dajemo svu empatiju koju imamo prema ljudskom biću... Oni pokazuju svetu da mi nismo tako mali kao što taj svet misli.
JANIČARI IGRE: Naravno, u dobu u kome Tramp kolo vodi te slike duboke simbioze "naših momaka" i nas više nema. To da deca negde postave četiri cigle, klipa, školske torbe – postave ih dva naspram dva na trideset, pedeset metara, koliko ima prostora i da s nesagledivom ljubavlju trče za loptom sada ima samo u Africi, Južnoj Americi i gdegde još. Nije problem i kad su bosi. To je najdelotvorniji dodir sa loptom.
Razvoj kapitalizma do društva spektakla je ubio Homo ludens-ai sada u "civilizaciji novca" nema igre. U bogate klubove novac dovlači tu decu iz sirotinjskog (i prezrenog) Juga da kao gladijatori u rimsko doba zabavljaju Zapadnjake čije vlade čine savremeni Panem et circenses. Sad već to ide nerimskoj dimenziji – što manje hleba a što više igara.
A kad ih već dovlače u svoje kampove i kad se oni u zabavištima bolje snalaze od domaćih učenika fudbalske igre – logično je i da oni postaju "nacionalne selekcije". Daš mu pasoš i on postaje ono što nije. Vrhunac je ekipa – verovatno najvećih magija nogometanja – sadašnja "nacionalna selekcija" Francuske. Jedino uočljivo belo stvorenje te ekipe je selektor. I on je sad dao ostavku. Jer nije uspeo da motiviše te najbolje – da u sudaru sa onima u kojima još uvek ima nešto "nacionalnih" u "nacionalnim selekcijama" – iskonstruiše da su najbolji.
ČOVEK JE UVEK SUMNjIV, ALGORITAM JE UVEK POUZDAN: Glupo je u ovom trenu – kad se nadgledanje pravila po kojima zaneseni Homo ludens igra predaje "varovima", mašinama – da kažem da je to malo istinskog motiva što je preostalo uspevalo, ipak, da se pokaže kao – sila plus.
Društvo je došlo do samoubilačkog momenta kada se više veruje Algoritmu nego Čoveku. Sumanuto. Od onog samokritičkog civilizacijskog iskoraka Corgito, ergo sum što je izgovorio Rene Dekart (1596-1650) stigli smo da antihumanističkog paradoksa – Čovek je uvek sumnjiv, nepošten i ostaje nam da verujemo – Mašini, Algoritmu.
Naravno da to može da izgleda normalno samo u "društvu spektakla" u kome su nametnute slike realnost, a laž istina. "Sâm spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro vidi se. Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo je već efikasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji se pojavljuje, koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor."
Tako da – nešto što gleda nekad tri a sad pet sudija, učenih šta je šta, plus osamdeset hiljada ljudi koji to gledaju s tribina, milioni ispred TV-ekrana, a onda se podrazumeva da oni ne mogu da vide, da su oni pristrasni, obraćamo se var-algoritmu... Tri neka nadglednika u nekom sopčetu...
Da li je moguće da nikom ne pada na pamet da je sve to lakše namestiti na onom ekranu, nego na terenu. To da sudija nešto nije video, to je deo igre kao ljudskog pogleda na svet. To što predaš Algoritmu to je predaja onim sivim učesnicima u igri, anti-igračima koji ne nameštaju u zanosu već u nameri. Tako nekad ima nekog IMU-senzora u lopti koji nekom javi da je igrač dodirnuo loptu iako to niko nije mogao da vidi, a nekad ga nema... Ne registruje.
ČAVIĆ ZA SVA VREMENA: Setite se Milorada Čavića! Olimpijske igre, Peking 16. avgust 2008, trka na sto metara delfin stilom... Jasno da on stiže pre Majkla Felpsa, iza kojeg je stajala država iz koje je i Čavić došao u svoju predomovinu Srbiju. Felps mora da pobedi. I naočigled celog sveta tehnika ga "proglašava" pobednikom.
A da je nad tim bio Tramp on bi otvoreno rekao: Mora tako, Milorade, ne pravi se lud. Jer sredio sam da kad ti dotičeš svoju "elektronsku ploču" Algoritam zna da mora da se upali znak s one druge "elektronske ploče". I bi.
I malo se zabavljalo društvo spektakla, ali ne da se prizna. To ne može biti cilj. I sam "pobednik" je o tome pripovedao: "Pre deset godina... Trka i pobeda s najmanjom razlikom, stoti deo sekunde. Brže nego što možete da puknete prstima ili da trepnete. Ovo je trka mog života? Mora biti. Do današnjeg dana me šokira." Kakav spektakl u spektaklu moru. I normalno, i on odbija da veruje svojim očima, jer je Mašina rekla – drugačije.
Ovaj svet, svet spektakla ide sve dalje... "Čovek koji se igra" je samo industrijski proizvod koji donosi profite onim najbogatijim i potpunu neprozirnost društva za one sa dna, a koji se množe.
Donald Tramp kormilari za "najbogatijih 0,00001 odsto Amerikanaca koji poseduju 12 posto bogatstva nacije (stali bi u malo veću var-sobu), što je najveći jaz nejednakosti ikada zabeležen, prevazilazeći eru 'barona razbojnika'. Jaz se naglo proširio od tehnološkog buma 2000-ih". Robber Barons je predspektakl opis za američke industrijalce koji su u XIX veku "stekli ogromno bogatstvo kroz nemilosrdnu i neetičnu poslovnu praksu".
Prosto da se i to zna. Dok zabava bez granica ide dalje. I ne sme stati. Zato nije čudo što je nekom palo na um da bi na sledećem prvenstvu mogle da igra 64 reprezentacije. Ovih dana je objavljivano kako je nadmašen i rekord datih golova Gerda Milera – što je baljezgarija iz društva spektakla. Pa, Gerd Miler je davao one golove na prvenstvu na kome je u završnoj fazi učestvovalo samo 16 timova. Ali nema veze. Spektakl mora svaki dan imati nove heroje. I kad su manji oni moraju biti veći.