Šta to radi Nikolaje Čuka, ili: veštačka inteligencija kao eutanizija zapadne civilizacije

Uvek se nađe neka izvanredna pamet da prednjači u širenju poželjne gluposti. Prošle nedelje se istakao Nikolaje Čuka koji je trenutno u ulozi premijera Rumunije a objavio je da "prvi u svetu ima savetnika koji nije ljudsko biće". Ne, nije grof Drakula. Nebiće se zove Jon i liči na ogledalo, kažu. Što bi se reklo, ekran je.

Čuka je, inače, poznat kao veliki ljubitelj nauke. Toliko veliki da su mu našli da je od 138 strana svog doktorata – prepisao, tj. plagirao najmanje 42. Praktičan čovek.

Kao takav je uzeo tog Robotea Roboteskua da ga savetuje šta da se radi u Rumuniji i šire. Inače, ako znate šta je uloga premijera u postdemokratiji – čak i kad niste iz EU i na direktnoj liniji sa Briselom (i Vašingtonom, naravno) – ovo je samo spektakularno uvažavanje realnosti. Nastojeći da se prikrije ono groteskno.

Premijer - transmiter

Sve što je važno "premijeru" stiže odnekud – kako se odnositi prema Rusiji i Kini, koje i kakve zakone valja donositi, šta su glavni pravci ekonomskog razvoja, koje bolesti i kakve viruse podržavati masovno i kakve lekove za njih kupovati, kako se odnositi prema roditelju 1 i roditelju 2 a da se ne uruši rodna ravnopravnost koja je važnija i od dece i od roditelja, šta raditi sa Čajkovskim i Dostojevskim u kulturnim sadržajima, koje umetnike i kakva dela podržati a koje držati na pristojnoj udaljenosti, koje sportiste izbaciti iz takmičenja... I sve tako.

Stvari su toliko složene da Jonov mozak to može da preradi bez problema... Jedino ako udari neki veliki zaokret, ali tad će on moći zaposliti Noja, ili, naći će se neko ime…

Pre skoro vek nemački mislioci Maks Horkhajmer i Teodor Adorno, sa iskustvom susreta sa Hitlerovim nacizmom pa onda američkom demokratijom, objavili su knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (1947)gde su pokazali da se veliko načelo Frensisa Bekona "znanje je moć" razvilo do – Frankeštajna. Jeste to počelo kao progres, ali "znanje koje je moć ne poznaje granice ni u porobljavanju bića ni u uslužnosti spram gospodara svijeta".

Tehnika vodi samoponištavanju

Takva misao ima "bit svog znanja", a to je – tehnika. Ogoljeno znanje. Pošto tehnika "ne smjera pojmovima i slikama, sreći uvida, nego metodi, izrabljivanju rada drugih, kapitalu" – stiže se do "principa uništavajuće racionalnosti". Konkretnije: "One mnoge stvari koje se, kao što kaže Bekon, još skrivaju u znanju i same su instrumenti: radio kao sublimirana tiskarska preša, avion-lovac kao djelatnija artiljerija, daljinsko upravljanje kao pouzdaniji kompas. Ljudi žele od prirode naučiti kako je treba primijeniti da bi se vladalo i njom i ljudima. Ništa drugo ne važi. Prosvjetiteljstvo je, bez obzira spram samog sebe, razorilo i poslednji ostatak vlastite samosvijesti."

U belešci "Uz novo izdanje" Horkhajmer i Adorno su 1969, obnavljajući – bez izmena – "Dijalektiku prosvetiteljstva", podsetili da su njihove teze, objavljene dve decenije pre, sada još življe: "Prognoza o preokretanju prosvjetiteljstva u pozitivizam, u mit onoga što je slučaj, pa konačno u identičnost inteligencije u neprijateljstvu spram duha, obilato su se potvrdila."

Naravno, pametne knjige ne preokreću stvarnost. U to vreme se još nije pominjala "veštačka inteligencija", nego se ipak držalo logike da ono što čovek napravi treba da i služi njemu. Jeste vek i po ranije najavljeno, kao mračno proročanstvo dekadentnog uma, da se ljudsko delo može preobratiti u "Frankeštajna" (1818), ali to su bile samo strašne priče za duge večernje razgovore.

Kad je robot bio sluga čoveka

Pričalo se o robotu. A robot je bio kanta koju su izmislila braća Čapek.

Jednom je (Karel Čapek) zamislio sadržaj novog komada. Sa tom idejom požurio je bratu Jozefu, slikaru, koji je u tom trenutku stajao kraj štafelaja i grundirao platno.

- Hej, Jozefe! - povika Karel Čapek. - Čini mi se da mi se rodila ideja za novi komad.

- Kakav? - promrmlja slikar (on je u pravom smislu mrmljao, jer mu je druga kičica bila u ustima).

Karel je ispričao sadržaj što je mogao kraće.

-  Onda piši.

- Samo ne znam kako da nazovem te veštačke radnike. Nazvao bih ih "laborži" (od engleske reči labour - rad), ali čini mi se da je to nekako knjiški.

- Onda ih nazovi robotima - promrmlja slikar ne ispuštajući iz usta kičicu, opisivao je taj događaj sovjetski lingvista i biolog Aleksandar Kondratov u popularnoj studiji "Razgovori s robotima" šezdesetih godina prošlog veka.

Braća Čapek su umesto engleske reči labour, uzeli slovenski koren – rusko i "naše rabota, češ. i polj. robota". I: "U drami 'R.U.R', napisanoj 1922. godine, Čapek je prikazao veštačke ljude – robote. Izgrađivali su ih u specijalnim fabrikama, a zatim prodavali plantažama, zavodima, rudnicima da zamene čovekov rad. Čapekov komad je postigao svetski uspeh."

"Otad se robotima nazivaju automati koji imaju spoljašnju sličnost sa čovekom i, po pravilu, obavljaju koristan posao". Robot se zamišljao kao Neko ko će da radi umesto Čoveka, a Čovek se usavršavao da radi "bez greške" kao robot.

Robot postaje gospodar

I tako stigosmo do doba Davosa i ideološke projekcije budućnosti sveta Klausa Švaba, kad se ne suočavamo s pitanjima: Šta da radimo s tim robotima, nego sa realnošću: Šta ćemo sa ljudima? Skupi su za održavanje: jedu, traže da imaju sigurno i suvo mesto za spavanje, ne mogu bez odeće, kad se to raspusti hoće i da popije, a kad padne u depresiju hoće koku, heroin ili kakav lek koji umiruje do smrti, i traže – da rade. Roboti više nemaju potrebu ni da podražavaju izgled ljudi.

Ljudi "na civilizovanom Zapadu" se već mire da dolazi vreme kad – ne samo da će roboti (sad ih radije zovu VI) pisati za novine, voziti kamione, pucati u ljude na frontu, širiti viruse koji njima ne štete, zamenjivati deci roditelje i vaspitače a stare hraniti, hrabriti, a bogami i eutanazirati raspadnuta ljudska bića ako procene da je kucnuo čas.

Danas one reči Alberta Anštajna, da je "postalo užasavajuće očigledno da je naša tehnologija premašila našu humanost", neće ostaviti nikakav utisak. Ko je Ajnštajn danas, pored živog Juvala Hararija!?

To što se zove mediji, kao kasetne bombe razbacuju poruke na sve strane sveta, a onda ljudsko biće u ovoj (zapadnoj) civilizaciji neće naći ništa opominjuće ni u onim Kafkinim primedbama da je "ova vrsta tejlorizovanog života grozno prokletstvo iz kojega mogu da se izrode samo glad i beda, umesto toliko željenog bogatstva i profita. Eto vam progresa... Progresa u pravcu smaka sveta, primetio je Janouh (iz knjige 'Razgovori s Kafkom'). Kafka je mahnuo glavom: 'Da je bar to pouzdano! Ali nije... Beskrajna traka života odnosi vas neznano kud. Čovek je više predmet, stvar, nego živo biće'". Toliko je postvaren da ne morate ni da mu dajete privid progresa – dovoljno je samo da ga lažete kako se ide napred!

Neće reagovati, čak i kad se te reči Franca Kafke ostvaruju kao očiglednost. Jer, mediji kao i čitava ta struktura – politička, ekonomska, kulturna, sportska – nisu tu da bi brinuli o čoveku nego o – profitu. Plaćeni su da bi radili na sopstvenoj propasti. I to im je normalno. Ko plaća muziku, ima pravo da naručuje pesme!

A dobri NikolaJe Čuka je samo lokalni gonič robova, koje od milja i dalje, mada sa sve manje uverljivosti, nazivaju građanima. I on zna da su poslovi koji su njemu povereni toliko pravolinijski da Jon tu može da dela sasvim uspešno.

Čovek, ipak, ne staje u matematičku formulu

Prosvetiteljstvo je tako ubijalo duhovnost da je – zapadno društvo stiglo do dijagnoze Albera Kamija: "Smatram, dakle, da je smisao života najpreče pitanje."

Naravno da Nikolaje Čuka i njegova sabraća u vladama i korporacijama za to nemaju leka. Tako da slobodno možemo da se vratimo "Zapisima iz podzemlja" (1864) gde Fjodor Dostojevski oponira optimistima i progresistima: "Rekao bih, gospodo, da me posmatrate sa žaljenjem; ponavljate mi da prosvećen i obrazovan čovek, jednom rečju takav kakav će biti budući čovek, da on ne može svesno želeti nešto nekorisno po sebi, i to je matematički jasno."

Ali "šta u meni ostaje slobodno" ako postanem egzaktna matematička formula? "Razum je, gospodo, dobra stvar, to je neosporno; ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumne čovečje sposobnosti; a htenje je ispoljavanje celokupnog života" i zato ne može biti a da ne postoji slučaj "kad čovek može svesno da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplje, i još da ima i pravo da poželi baš ono najgluplje i da nije obavezan da želi samo pametno. Jer to najgluplje, ta ćud, može, gospodo, biti onom čoveku korisnije od svega što postoji na zemlji, a naročito u ponekim slučajevima. A ponaosob može da nam bude korisnije od svih koristi i u takvom slučaju kad nam otvoreno nanosi štetu i protivreči zdravim zaključcima našeg razuma i koristi – a nama čuva najglavnije i najdragocenije, to jest, našu individualnost."

Ono do čega nas je dovelo prosvetiteljstvo bez duhovnosti i bez slobode koja je hrišćaninu od Boga – izvelo je na pozornicu gomilu. Čovek gomile ili robot, svejedno. Ali takvo društvo ne može istorijski da traje. Ukrajinska kriza, kao događaj koji je protresao svet, sve ubrzava. Sva velika pitanja postaju – ili-ili. Nastaje novi svet – Robotistan ili Čovečanstvo? Ima onih kojima je to dilema.