Krvava konzulska svedočanstva: Ima li išta novo na Kosovu 2023. u odnosu na 1903.

"Dovoljno je da tek nakratko boravite u Staroj Srbiji, pa da krene da vas obuzima užasno stanje duha. Početni užas, izazvan zlodelima koja se ovde dešavaju, prilično brzo prođe. Na ubistva počnete da se navikavate. Ljudski život, kako sopstveni, tako i tuđi, postaje bezvredan. Sažaljavate se s mišlju da svakog trena može da vas pogodi metak i to vas više ne plaši. Obuzima vas spokoj koji u sebi skriva nešto zlokobno. Na čitavo vaše biće pada veo neosetljivosti, dok vam u duši narasta strahovita bujica gneva i očaja. Takav je život među Albancima. Nakon mog povratka u Beograd bilo mi je potrebno mnogo snage da se oslobodim psiholoških, pa čak i fizioloških okova."

Ovo je zapis iz 1903. Da, od pre 120 godina. A kao da je od juče, reći ćete.

Iz Ruskog vesnika je, iz teksta o ubistvu ruskog konzula Grigorija Stepanoviča Ščerbina u Mitrovici. Uzet je iz upravo objavljene knjige Ruski konzul Stare Srbije (priredila Irina Antanasijević, izdanje - Ruski dom, Ruski naučni institut, Infromatika a.d. Beograd, 2023, a povodom 185. godišnjice uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Rusije 1838-2023).

Nekažnjene ubice

Konzul Ščerbina je u Mitrovicu došao iz Skadra (tada Skutara) gde se "u potpunosti upoznao s nedisciplinovanom i krvožednom prirodom Albanaca, ali vendetta (krvna osveta) koju je tamo video i slučajevi nepokornosti kojima je bio svedok nisu bili do te mere užasni kao što su to postupci Albanaca u Staroj Srbiji... U Staroj Srbiji ubice Albanci ostaju nekažnjeni: često ih turske vlasti obasipaju svojom milošću." Tada turske vlasti, danas...  Tzv. NATO-čuvari mira.

Dalje. Javno, Albanci tada govore: "Sultan pregovara s nama, jer ne planira da preduzme oštre mere protiv nas. Dakle, mi smo dovoljno snažni i sposobni da se, ukoliko to želimo, suprotstavimo reformama. A mi to želimo." Kako danas kontrolor Kosova "pregovara" s Albancima?

Policijski komesar Elijaz-efendija "hapsi Srbe i drži ih u zatvoru po nekoliko dana, sve dok se ne uveri u njihovu nevinost...". Napredovalo se, sada ih drže nekoliko meseci.

"Svaki put kad se desi neko ubistvo Srbina, Elijaz, umesto da ubicu traži među muslimanima, počinje da tvrdi kako su ga počinili Srbi, hapsi viđenije pravoslavne građane i muči ih u tamnicama. Na suđenju povodom jednog takvog zločina od Elijaz-efendije je zatraženo da iznese dokaze za svoju optužbu protiv uhapšenih Srba. On ništa nije mogao da dokaže i samo je tvrdoglavo tvrdio da su oni srpski i ruski špijuni. Tada je pobesneli sudija rekao: 'Šta tu uvijaš! Ako ništa ne znaš, gubi se odavde!' i oterao ga."

I iz ovog primera se vidi i koliko su zapadni okupatori napredovali u odnosu na Osmanlije: danas je pojava ovakvog sudije, koji drži do činjenica i zakona – nemoguća.

Most u Mitrovici

Osmnalije su zaostajale i po drugim stvarima.

Evo, kad su u sredinom marta 1903. Albanci "prema uveravanjima dopisnika lista Neue Freie Presse, imali čvrstu nameru da zauzmu Mitrovicu, oni su se s divljačkim krikom masovno sjurili na most, urlajući iz sveg glasa". Turski vojnici – koji su bili s druge strane mosta – ipak su tada bili odlučni da zaštite svoje građane Srbe i vojnički su uzvratili arnautskoj rulji. Danas je most u Mitrovici oslobođen za "slobodan prolaz"...

Kad su 17. marta 2004. Albanci krenuli u juriš na Srbe po celom Kosovu i Metohiji, NATO vojnici su odlučili da se ne mešaju u "lokalni sukob" i neobuzdane paljevine.

Vraćamo se opet na taj mart 1903.

Kad je jedan Albanac ubio ruskog konzula koji je posle sukoba u Mitrovici izašao da vidi šta se zbiva, Austrijanci – činovnici i novinari – svu odgovornost su svalili ne na ubicu, nego na žrtvu.

Prisustvo ruskog konzula u Mitrovici uzeto je kao razlog što se turska vojska suprotstavila nameri masakra Srba, te je "prema mišljenju Austrijanaca, Ščerbina svojim podstrekavanjem bitke izazvao. Ili, u krajnjem slučaju, učinio neizbežnim represalije, odnosno atentat na samog sebe... jer sva Mitrovica zna da su Austrijanci, ili, u krajnjem slučaju, njihovi agenti, bili očajni zbog onoga što se desilo Albancima. Govorilo se da Austrougarska podržava albansku pobunu, čak su mi i turski činovnici nekoliko puta to potvrdili. Popularnost te države među Albancima zasniva se na tome što ih ona huška i podstiče na borbu protiv Srba. Albanci smatraju prijateljem samo onoga ko odobrava i podržava njihove zločine... Svi austrofili, i svi oni koji su na sve strane veličali Austrougarsku, počeli su da podržavaju pobunu i da govore što je moguće više ružnih stvari o Srbima. Čak se priča da su savetovali Albancima: Dosta je bilo! Čega se bojite? Rešite se moskovskog i srpskog konzula. Turci se neće usuditi da pucaju u vas jer vas štiti Austrougarska."

No comment! Suvišan je.

Srbi kao lažni alibi

Kad je sultan najavio reforme "u Prištini nije čak ni bilo pokušaja uvođenja reformi jer Albanci prete smrću svakome ko počne da ih sprovodi. Hrišćansko stanovništvo, zahvaćeno panikom, zatvorilo se u svoje kuće. Oni uveliko rasprodaju svoju zemlju i vinograde jer Albanci pucaju u sve hrišćane koji rade u polju."

Dogovaranje s Albancima je teklo kao danas za ZSO, tzv.. Zajednicu srpskih opština.

Ovako: "Poslušajte padišaha i nas, vaše saplemenike, i pristanite, u krajnjem slučaju, na to da barem dvojica Srba budu postavljeni za žandarme, to moramo da uradimo kako bi nas đaurski poslanici ostavili na miru. Potrebno nam je samo postavljenje dvojice Srba, a vi njih nakon izvesnog vremena možete i ubiti ako poželite." Albanci su se "po završetku razgovora svi razišli u svoja sela i varoši i misija sultanovih izaslanika je doživela potpuni neuspeh."

Ruski novinar Bašmakov, koji je u to doba "mnogo putovao po Balkanu" a pre toga služio u ruskoj administraciji u Bugarskoj, zapisa: "Ovdašnji Sloveni... žive samo sa potajnom nadom u Rusiju. To im je svetinja. Bez ovog ideala oni bi pali pritešnjeni strašnim 'zulumima' (bezakonje i surovost turske administracije i običnih Albanaca) i sve bi se završilo iseljavanjem, prelaskom u drugu veru ili izumiranjem... Srbi u Staroj Srbiji ponavljaju kao izreku: 'Da nema Rusije, ne bi bilo krsta ni tri prsta!' – da nije Rusije, ne bi bilo ni srpskog znaka krsta sa tri prsta.“

U takvim uslovima je 1902. odlučeno da se u Mitrovici otvori Ruski carski konzulat.

Konzul piše svojom krvlju

Konzul Ščerbina, i pre nego što je stigao, doživljavan je kao takav problem da je njegovo ubistvo bilo obična tema među Albancima.

Atentator je "priznao da ga je na ubistvo podstakao trgovac po imenu Husein Mahmud koji je jadikovao što nema čoveka koji bi oslobodio narod od ruskog konzula – uzročnika svih zala. Uporno je ponavljao ove reči sve dok Ibrahim na kraju nije povikao: 'Ja ću biti taj osvetnik!' Trgovac mu je na to rekao: 'Ma kakvi! Ti si prevelika kukavica.' 'Ne, ne, ja ću ga ubiti! Samo, kako da ga prepoznam?' 'To je bar lako', primetio je Husein, 'nosi kapu sa štitnikom, a prati ga Čerkez'. U taj mah pored njih je prolazio pomoćnik upravnika stanice, Italijan iz Đenove, vrlo ljubazan mlad čovek. Ubica je primetio njegov francuski kačket i smesta nanišanio u njega. Husein je uspeo da ga zadrži i da mu objasni da to nije konzul. Sledećeg dana Ibrahim je sreo Ščerbinu na ipečkom putu i izvršio zločin."

Iste godine izvršen je atentat i na ruskog konzula u Bitolju.

Napadi na srpske konzule bili su deo lokalne arnautske tradicije.

"Prvi srpski konzul u Prištini Marinković poginuo je od albanskog metka nekoliko meseci nakon svog dolaska, u jednoj od najprometnijih prištinskih ulica. Njegovi naslednici Stanković i Avramović takođe su bili proganjani; godine 1894. Albanci su tokom noći napali srpski konzulat, ali su zaustavljeni snažnom vatrom činovnika i posluge konzulata. U Uskubu (Skoplje) je 1898. godine ranjen sekretar srpskog konzulata Nastasijević, ranjenog konzula Denića Albanci su 1899. godine kamenovali, a u Bitolju su 1901. godine smakli s konja i prebili francuskog konzula Šublijea."

Francuz jeste đaur, ali nije Srbin ni Rus.

Početkom 20. veka ruski konzul u Skoplju V. F. Maškov je "u izveštaju Ruskom carskom poslanstvu u Carigradu s gorkom ironijom primetio da bi odavno bilo ispravnije Staru Srbiju 'zbog zabrinjavajuće brzine proređivanja slovenskog elementa i njegove zamene arnautskim - nazvati Nova Albanija'". Danas se to kaže Velika Albanija.

Posle je došla – iako je tad izgledalo nemoguće – 1912. Oslobođenje Kosova i Metohije! Što je pokazalo da je ruski konzul Ščerbina bio na pravom toku istorije kad je "u svojoj poslednjoj reči" 26. marta 1903. izdiktirao: "1. da se čuvaju Srbi na Kosovu, jer je Kosovo srpsko; 2. da se sva moja imovina pošalje mom ocu Panu u Černjigov; 3. želim da se moje telo prenese u Černjigov i sahrani u manastiru Sv. Trojice, i završava: 'Svagda dušom i telom bio sam odan interesima službe Njegovog Imperatorskog Veličanstva, sada pak preporučujem svoju familiju milosti Gosudarja'"2.

Ovo je zapisao isti onaj konzul Maškov, diplomata i orijentalista, koji je marta 1920, posle revolucije u Rusiji, stigao u Konstantinopolj, a onda krenuo za Srbiju. Preko Caribroda je ušao u Kraljevinu SHS. Od 1922. je u Beogradu držao restoran nazvan "Menza 98 izbeglica". Umro je 1932. Počiva na Novom groblju u Beogradu.