Zelenski novinarima ne veruje

Ovih dana se neko setio govora britanskog feldmaršala Bernarda Montgomerija 1962. u Domu lordova: "Pravilo broj 1, na prvoj strani, svake knjige o ratu: Ne kreći na Moskvu! Razni su pokušavali, i Napoleon i Hitler, i zna se to nije dobro. To je prvo pravilo. Ne znam da li će vaša gospodstva znati pravilo broj 2. Ono je: Ne krećite kopnenom vojskom u rat sa Kinom. To je ogromna zemlja, bez jasno definisanih ciljeva..."

Kako aktuelno i kako pokazuje koliko su Englezi daleko od samih sebe! Monti je, kako su ga zvali, vodio Engleze kod El Alamejna (krajem 1942) a što se na Zapadu, po značaju, poredilo sa Staljingradskom bitkom (kraj 1942. i početak 1943). Danas više nema te pameti. I kad se uđe u sukob sa potpuno suprotnih pozicija, to sve ide u pravcu koji nije dobitan. Deo po deo se otima... Sad su na red došli novinari.

Ni najbolji novinari nisu dovoljno dobri    

Na početku rata u Ukrajinu se sjurilo 15.000 novinara spremnih da kažu sve najgore o Rusima. Koliko bi ih se našlo da o "invaziji" i Putinu kažu neku normalnu reč. Verovatno nijedan. Oni stari istinoljupci kao Robert Fisk nisu više na frontu. Sejmur Herš skuplja iverje po dubokoj pozadini, ali sve je to "nulti rizik".

Vladimiru Zelenskom ni to nije upotrebljivo, jer njegovi "oficiri za medije" nisu smeli da dozvole da se to što se stvarno dešavalo pojavi u javnosti i u najrazblaženijem narativu. Uspesi vojske se ne bi mogli tretirati drugačije nego kao "hrabri pokušaji", krvavi i uvek upitno smisleni, a – na ponašanju vlasti iza fronta ne bi se mogao podići narativ pravednika. Regrutovanje za front bi se pojavilo kao filmovi strave i užasa.

I ne bi se mogle inscenirati Buče. S novinarima nikad ne znate. Setite se takvih operacija u Račku, recimo. Uvek postoji rizik da neko pomisli da su ga poslali da, ipak, malo i izveštava.

"Njujork tajms" sad protiv nacističkih simbola

Da je ljubav ukrajinskih vlasti, kojima je Stjepan Bandera čovek najveće inspiracije, i Zapada počela da se kruni pokazuju "nove poruke" koje i malo pažljiviji čitalac može uočiti.

Zapad je pred NATO zasedanje u Villjusu ponudio Ukrajincima koji prate mudru politku Vladimira Zelenskog da učine nemoguće (mission impossible, ali ne kao filmski scenario sa mogućim veleobrtom), a kad oni, jasno, nisu uspeli – otpočela je nova faza.

Tako su urednici "Njujork tajmsa" 507. dana rata počeli da brinu što su "Kijev i njegovi saveznici iz NATO objavili, a zatim tiho izbrisali, nekoliko fotografija vojnika sa nacističkim amblemima"!?

Đavo bi ga znao kako "Tajmsovi" vrli uređivači nisu primetili desetine, pa i stotine, detaljno snimljenih ukrajinskih boraca, iz Azova ili Desnog sektora koje je Zapad slavio kao heroje, a recimo posle Marijupolja - sa istetoviranim nacističkim simbolima u broju i razmerama kojim se nikad nisu iscrtavali pravi nacisti, iako su i oni bivali na tim područjima i ratovali s Rusima.

Ili, čak ukrajinske dečje igre u kampovima gde se pozdravlja sa – hajl! Desna ruka dignuta u karakterističnu pozu. Niko ko je gledao i holivudske filmove nije mogao da posumnja šta to predstavlja. Ali "Tajmsovi"reporteri spavaju dok prost svet to gleda razrogačenih očiju. Sad, kad se ukrajinska kontraofanziva  ugušila u Surovikinovim minskim poljima, otrežnjenje postaje moguće.

"Tajms" sad baš brine jer su "nacistički simboli na ukrajinskim linijama fronta bolna pitanja istorije", a isticanje "flastera sa nacističkim amblemima od strane trupa nosi rizik da podstakne rusku propagandu i širi slike koje je Zapad pola veka pokušavao da eliminiše".

Reporteru "Njujorkera" dozlogrdilo

Moguće je da će se uprkos svemu "Tajmsovi" čitaoci setiti da je Putin zadatak Specijalne vojne operacije opisao kao "demilitarizaciju i denacifikaciju" Ukrajine. I da se Zapad, razarajući socijalističke sisteme na evropskom Istoku posle pada Berlinskog zida, rado oslanjao na neonaciste svih boja. Od Balkana do ukrajinskih stepa.

A to što Rusi denacifikuju Ukrajinu, dakle, i nije propagandna operacija već sukob sa realnošću koja je elaborirana na Majdanu 2014. u beskrajnom saglasju Viktorije Nuland i antiruskih snaga. Sve do spaljivanja živih ljudi u Odesi!

Sad napetosti između zelenski-demokrata i "slobodnih medija" postaju sve glasnije. Već se govori kako su ukrajinske "bezbedonosne službe zastrašivale i ispitivale novinare uz optužbe za špijunažu", te ih privodili i - detektoru laži. Da, toj spravi za koju se veruje da proverava šta ti ljudi misle, ma šta da govore i pišu.

"Izveštavao sam iz četiri rata i ni u jednom nisam svedočio takvom jazu između drame, intenziteta i istorijskog značaja s jedne, i površnosti i oskudnosti novinarskog dokumentovanja tog konflikta s druge strane. Ludo je koliko malo onoga što se događa bude zabeleženo, a osnovni je razlog, iako ne jedini, što je ukrajinska vlada učinila praktički nemogućim raditi prave reportaže s fronta", požalio se nedavno reporter "Njujorkera" Luk Mogelson.

Odnos se, obelodanjeno je, naglo pogoršao kad su se Rusi povukli iz Hersona i kad su ukrajinski "oslobodioci" počeli da među preostalim stanovnicima slavodobitno "uvode red". E, tu i ono malo "slobodnog izveštavanja" postaje apsolutno nepotrebno.

Ratni reporteri na frontu kod "teletona"

Ne, nisu se zapadni mediji bacili na zaštitu građana i realno objašnjavanje da je ta operacija bila taktički potez. Znaju oni da niko od Brisela do Vašingtona ne želi da se koči "uspostavljanje reda" nad ukrajinskim civilima, ali ih je iznenadilo koliko su u slobode kratke noge.

Kad je, na primer, "Njujorker" objavio slike ukrajinskog fotoreportera Maksima Dodjuka, koje pokazuju svakodnevne aktivnosti ukrajinskih vojnika u rovovima – odmah mu je zaprećeno da će ostati bez akreditacije. I da će "završiti kao izdajnik".

Reporter, sa zapadnjačkim zaleđem, ipak je mogao da objašnjava da "vlasti novinarima dozvoljavaju ture na frontu samo s oficirima, koji onda paradiraju ispred kamera". Problem je što zapadni mediji jesu deo antiruske operacije, ali nisu još toliko pali da moraju da trpe tako strašno nizak nivo propagande koji im onemogućuje da funkcionišu na tržištu.

I ne mogu da podnose strašno primitivne metode do kojih Ukrajinci dobacuju. Jer, Zelenski jeste glumac, ali njegove rediteljske sposobnosti su amaterske. Nema tu ništa od tehnika manipulisanja u kojima Zapad, posebno SAD, imaju značajne rezultate.

Krajnje neuverljiv je pokušaj da se vladinim dekretom osnuje "novinski teleton". Tako se zvao izum koji je trebalo da obezbedi da za sve novinare sveta vesti i reportaže oblikuju – dve javne i tri privatne televizijske kuće (ukrajinske), a da se oglašenim zadatkom "osiguraju kontinuiran tok pouzdanih i visokokvalitetnih informacija u vreme rata kao i nacionalno jedinstvo i otpor".

To je potpuno suprotno ulozi novinara u društvu, a i ti "specijalci", koje je vlada imenovala, nisu uspevali da trasiraju iole uverljivu orjentaciju. Vazda je bilo komešanja i sumnjičenja. Jedni su izlazili iz "teletona" a onda upadali neki drugi, još neuverljiviji.

Pa je i Evropska federacija novinara, uprkos obzirima, morala da saopšti da je potez "dostojan najgorih autoritarnih režima".

Naravno, ne radi se ovde o tome da se obezbedi istinito informisanje, jer na Zapadu se zna da kad u nekom ratu pukne puška prvo usmrti istinu, ali – mora postojati neka sofisticirana forma. Proizvodnja "potrebne istine" mora se pojavno držati kao da nije sve – lažno.

Ni Rusi na Krimu ne smeju reći: "Ovo je naša zemlja"

Znani Institute for War and Peace Reporting (IWRP) koji se neizbežno pojavljuje u ovim događajima, i hvali jedne a kudi one "njihove" izveštače, objavio je da nije utvrdio direktnu cenzuru, "ali da sistem evidentno funkcioniše na principu potpune autocenzure".

Institut je našao lokalnog mediologa koje je ispričao da "svi u uredništvu znaju koga smeju zvati u goste, a koga ne i koje je teme bolje ne otvarati". A predsednik Zelenski "ovaj sistem koristi isključivo kao sredstvo promocije svojih političkih interesa".

I to je lako utvrditi jer kad god baciš pogled na "teleton" njegova stranka Sluga naroda je tu, a glavni oponenti iako nose lepo ime Evropska solidarnost, uglavnom, ne uspevaju ni da istrče pred kamere.

To kako njihovi igrači drže opoziciju u sistemima koji su na putu da postanu demokratski, zapadnim kontrolorima nije iznenađenje, ali tzv. demos ipak mora da se pojavljuje. Jer demokratija se uvodi zbog njih! Operacija mora pokazivati neki smisao i kad ga nema.

Vlastima u Ukrajini je glavno kako obične vojnike držati na oku. Jeste bilo na hiljade onih koji su prošli NATO-obuku, ali vojnik ne sme novinaru da kaže "mrzim ovaj rat". A šta treba da se kaže zna oficir za medije koji odmah na licu mesta mora da uči blesavka da valja reći: "Da, rat je težak, ali naš moral je na visini".

Novinar pred kojim se drže ti časovi trebalo bi da se divi oficiru i da – beleži ono što treba. Međutim, dokle god postoji išta novinarsko u ovim poslovima to je podnošljivo u malim dozama. Ali kad bi to postalo refren u novinarskim izveštajima onda ti materijali ne mogu da nađu gledaoca ni u kasarni. Jedino možda među najboljim primercima veštačke inteligencije.

A to da se javi da su i na drugoj strani fronta ljudi, koji zamislite, uopšte ne misle kao oficir za medije – e, to je nepodnošljivo.

Kad se reporter američkog "En-Bi-Su njuza" Kajr Simons odlučio da ode do Krima pa dozvolio stanovnici Sevastoplja da kaže: "Ovo je naša zemlja" i na to javio Amerikancima da "većina stanovnika Krima" deli njeno mišljenje – zabranjeno mu je da dalje radi. Dosta!

Tajna kasetnih bombi

Ali to nije ništa kako su prošla dva Italijana koji su radili za RAI, kad im je na putu iz Bahmuta za Krematorsk oduzeta akreditacija: Ministrastvo odbrane nije trošilo vreme na obrazloženja, ali su znatiželjni Italijani saznali da je to zato što su 2014, da 2014, izveštavali iz pobunjenih oblasti i zato su – "ruski kolaboracionisti i propagandisti". Ko može u to da posumnja, posebno što je jedan od njih svojevremeno radio i dokumentarac o likvidaciji italijanskog fotoreportera te 2014, a za šta se sumnjiče ukrajinski vojnici. E, njemu se zabranjuje pristup pet godina.

Nije bolje prošla ni novinarka danske televizije kad je u avgustu prošle godine na društvenim mrežama objavila sliku iz 2017, sa vojne parade u Donjecku gde učesnici nose traku Sv. Đorđa. Obaveštajni oficir je to ocenio kao "ilegalnu sovjetsku propagandu" i – ćao.

Ne zna se šta je gore sovjetska ili ruska propaganda. Ali to nije sve: posle je ukrajinski ambasador u Danskoj elaborirao krivično delo - novinarka je tri puta posetila Krim i Donbas, a to je, kao što se zna, "prekršaj pravila izveštavanja". Svašta će Zapad naučiti od Zelenskog. Pa i "pravila izveštavanja".

Ukrajinski cenzori nikako da razumeju činjenje "Njujork tajmsa". Znaju da je to važan razbacivač istine o "ruskoj agresiji", ali stalno ih hvataju u greškama. Evo, objavi njujorškin dnevnik fotoesej agencije "Magnum" o psihološkim traumama vojnika u ustanovi za mentalno zdravlje... E, pa ne može da se otpusti urednik koji je to objavio, ali fotograf koji je to snimao u Ukrajini odmah je ostao bez dozvole za rad.

Još je bizarniji slučaj ratnog reportera "Njujork tajmsa" Tomasa Gibsona Nefa. Čovek je bivši marinac pa je još u aprilu prošle godine javio da ukrajinska vojska koristi zabranjene kasetne bombe. I? Ništa. Ostao je bez akreditacije. Poranio je. Sad kad je Bjaden rekao da će početi isporučivati već isporučivane kasetne bombe to može da objavi i "teleton".

U pravu je Zelenski, treba držati na oku te novinare. Nema dobrog novinara dok išta od te profesije postoji u bilo kojoj formi. Naravno, to ne znači da će se zapadni svet skoro suočiti sa istinom o ratu u Ukrajini. Jer to bi bilo kao potpis kapitulacije.