Demokratijo, i Amerikancu si teška

Šta ćemo sad? Sveta krava koju je Zapad decenijama prodaje svim narodima po belom svetu toliko se obezbožila da je ni u Americi – ne uzimaju poželjnom.

Ovih dana je objavljeno da istraživanje Harvardskog instituta za politiku pokazuje da 52 odsto mladih ljudi "veruje da je demokratija u zemlji ili ’u nevolji‘, ili da je ’propala‘". A samo sedam odsto smatra da je demokratija u Sjedinjenim Državama "zdrava".

Druga anketa pokazala je da "mladi Amerikanci ne samo da izražavaju veliki skepticizam prema demokratiji, već i sumnjaju da su Sjedinjene Države moralni primer svetu".

Dugi proces odumiranja demokratije

Tako se i globalni izvoz demokratije angro, što je decenijama bio prvorazredni posao administracije u Vašingtonu, ubrzano svodi na mučno guranje robe pod kaput sve ređim kupcima koji više uopšte nisu sigurni da će im to obezbediti političko baškarenje i legalizovanu pljačku sopstvenog naroda – kao nadoknadu za uvoznički ugovor. Zla sudbina "velike ideje".

Ali, nesreća nikad ne ide sama, narodna je mudrost, te kako se gubi sjaj demokratije, opada i do juče neupitna moć dolara. A onda i svega ostalog.

Ali nema tu mesta za čuđenje kao pred čudom nad čudima. Ovako nešto već je viđeno.

Herbert Markuze je 1934. suočen sa usponom Hitlerovog Trećeg rajha tvrdio da ”liberalizam i fašizam predstavljaju dve faze (kompetitivnu i monopolsku) u razvoju kapitalizma“. Markuze je završio u Americi i na tragu svojih znanja uočio nastajanje "čoveka jedne dimenzije" (1964) na kojem se ne može podizati zdrava demokratija. Udareni su temelji Četvrtom rajhu.

Opštoj halabuci koja je u "liberalnom svetu" pratila uspon nacizma/fašizma dvadesetih godina tiho su se suprotstavljala svedočenja ozbiljnih ljudi iz tog vremena kad se vajmarska demokratija samoiscrpela i logično svalila u nacizam: Austrijanac/Nemac Robert Muzil je iza plamena koji je gutao nemački Rajhstag (1933) uočio da su "sloboda štampe, bilo kog izražavanja, sloboda savesti, lično dostojanstvo, sloboda duha i tako dalje, svi liberalni temelji prava ukinuti", ali "to ljude nije mnogo pogodilo".

I, ako sagledate kontekst u kome se to desilo, "to može izazvati naše najdublje razočarenje, ali pravilnije je izvesti zaključak da sve to što je uništeno ljudima više nije ni bilo naročito važno". (Muzil)

Kad mali čovek uopšte nije važan

Evo nas sa tim napomenama na kraju prvog kvartala XXI veka. Da ne širimo beskrajnu priču o američkoj drami uzećemo, za primer, citat iz opservacije Liz Teoharis koja je teolog iz Prezbiterijanske crkve i čije su reči umerene a opomena ozbiljna:

"Danas je svaki drugi Amerikanac ili siromašan, ili ga samo jedna lična kriza deli od ekonomske propasti. Dok se mlađe generacije suočavaju s budućnošću koja često izgleda kao ćorsokak, oni s kojima razgovaram (kao i starije osobe) sve snažnije osećaju da ih je država napustila."

”U trenutku kad republikanci (i neki demokrati) tvrde da ne možemo sebi priuštiti opšte zdravstvo ili pristojne nadnice, vojni budžet za 2023. iznosi 858 milijardi dolara; pored toga, Pentagon i dalje održava 750 vojnih baza širom sveta. Ministarka finansija Dženet Jelen, koja je prošle godine rekla da bi olakšavanje studentskog duga uzdrmalo ekonomiju, prošle nedelje je, bez imalo ironije, insistirala na tome da Sjedinjene Države 'izvesno mogu da podnesu dva rata'."

”Milioni Amerikanaca slušali su govor predsednika Bajdena po povratku iz posete Izraelu, tek druge tokom njegovog mandata. On je tada zatražio od Kongresa da izdvoji još 100 milijardi dolara, uglavnom za američku vojnu pomoć Izraelu, Ukrajini i Tajvanu (blagoslov za ratne profitere, proizvođače oružja, čiji će direktori postati još bogatiji zahvaljujući novim ugovorima)."

”Samo godinu dana pošto je Kongres ukinuo prošireni poreski kredit za decu, koji je zvanično prepolovio dečje siromaštvo, Bajdenov govor označio je nastavak zaokreta od društveno korisne politike ka daljem jačanju pohlepnog motora naše ratne ekonomije…"

”Odluka da se naša ekonomija u još većoj meri organizuje oko rata povući će dalju militarizaciju domaće politike, s turobnim posledicama za siromašne i one s malim primanjima. Velečasni Martin Luter King Jr. nazvao je takve korake ’okrutnom manipulacijom siromašnima’; tu frazu je skovao u kontekstu osude Vijetnamskog rata kasnih 60-ih godina 20. veka. King je tada mislio na američke vojnike koji se bore i ginu u Vijetnamu, 'za bogate i bezbedne, dok pravimo pakao za siromašne'."

Ko će sad u takvom društvu verovati da živi u političkom sistemu koji je „vladavina narodom, od naroda, za narod“, kako je obećavao Abrham Linkoln. Poslednji koji je važan u tom sistemu je narod.

Nemci bi da zabrane najnarodskiju partiju

To jeste megaparadoks: etimološki, demokratija je izvedena od grčkih reči demos (narod) i kratein (vladati). Ipak, istorija nije istorija ideja. Kad se ideja spusti u realnost ona se modifikuje, ali se na svim nivoima društvene svesti prepoznaje da je to – ono što smo obećali. I da radimo na tome da se to popravlja.

Danas više nema ni tragova od potrebe za narodom.

Tako se ovih dana u "demokratskoj Nemačkoj" razmišlja o zabrani Alternative za Nemačku (AfD). Alternativa je partija koja je nastala 2013. Naravno, to što je nastala nije problem za nemačku demokratiju, ali jeste što je iznenada postala izuzetno uspešna.

Elem, sad se razmišlja o njenoj zabrani jer je "sve radikalnija i uspešnija"! A u istočnim pokrajinama već je najpopularnija partija. Sad nas "Špigl" obaveštava da se postavlja pitanje – da li je zabrana "ekstremista" jedino rešenje za sprečavanje njihovog uspeha?

Opasna tačka su izbori u istočnoj pokrajini Tiringiji u septembru 2024. Ukoliko Zeleni i Slobodne demokrate (FDP), inače članice vladajuće koalicije na saveznom nivou, budu ispod cenzusa od pet odsto, a AfD bude osvojio 40 odsto, ta "desničarska partija" mogla bi da osvoji apsolutnu većinu u regionalnom parlamentu i samostalno formira vladu.

Opasno je, jer bi Bjork Heke verovatno postao premijer Tiringije, a Savezna kancelarija za zaštitu ustava klasifikuje ga kao "desnog ekstremistu", koji poziva na "potpuni preokret u politici sećanja" (na Drugi svetski rat) i koji u "nacionalsocijalističkom žargonu ostale partije naziva degenerisanim".

Tu se vraćamo na početak ove naše priče – da li je demokratija, takva kakva je, logično funkcionisala da bi dala isti/sličan rezultat kao i tridesetih godina. Ima tu razlike.

Vajmarska Nemačka se koprcala na posrednu ugroženost državnog suvereniteta i nacionalnog identiteta (reparacije, pritisak pobednika, podsticanje haosa), ova Savezna Republika je direktno okupirana zemlja kojoj okupator (od pada Berlinskog zida samo SAD) oktroiše demokratiju i sve demokratske mehanizme. Telefon kancelarke Merkel, naslednice velikog Bizmarka, američke službe su prisluškivale 24 sata dnevno.

Buđenje naroda je tu istorijski neizbežno. A ne bi ga bilo samo da je proradio "melting pot" ( američki "kotao za pretapanje" različitih naroda u harmoničnu celinu sa zajedničkom kulturom). Ali taj kotao u poslednjoj trećini prošlog veka ne funkcioniše ni u vašingtonskoj imperiji.

Ako samo sedam odsto ljudi na kojima svet ostaje veruje da je demokratija u SAD (lideru "demokratskog sveta") "zdrava", koliko će onih kojima je isti proizvod nasilno izvezen verovati u njega?