Raspadanje i pad medijskog imperijalizma
Američki mediji bili su ponos Amerike, diktirali pravce mišljenja u svetu i određivali liniju podele na "dobre" i "zle". Verovalo se da je važnije šta američke novine pišu nego što se zaista dešava
Kisindžer je svašta znao. Ali jedno je znati a drugo moći ta znanja primeniti. "Kad krene kriza, pasivnost samo povećava nemoć: na kraju smo opet prisiljeni delovati na probleme ali u daleko nepovoljnijim uslovima", govorio je jedan od najuticajnijih Amerikanca, ali to nije pomoglo Americi da se ne uvali u pravu dramu na početku 21. veka – recimo, sa medijima.
Poslovi tajnih službi
Američki mediji koji su bili ponos Amerike, diktirali pravce mišljenja u svetu i određivali liniju podele na "dobre" i "zle", postali su baruština u čije mutne poruke i beslovesne optužbe više niko ne može da veruje. Verovalo se da je važnije šta američke novine pišu nego što se zaista dešava.
Kad se to moglo popravljati, recimo posle pada Berlinskog zida i uklanjanja moćnog Istoka kojim su se lagarije mogle pravdati, američka štampa (podrazumevajte čitav medijski konglomerat) se raspojasala i minirala temelje na kojima je podizana decenijama.
I kad se ovih dana bivši službenik Stejt departmenta za sajber bezbednost Majk Benc ispovedi Takeru Karlsonu, svi to primamo kao činjeničnu potvrdu onoga što uopšteno znamo. Američka štampa je oružje američkog vojno-industrijskog kompleksa a za očuvanje interesa klase (obično globalne) koja vlada. "Američke obaveštajne službe, pre svega CIA i Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA), odigrale su značajnu ulogu u stvaranju vodećih tehnoloških korporacija, poput 'Gugla'. 'Gugl' je počeo kao DARPA projekat, dok su Leri Pejdž i Sergej Brin bili doktorandi na Stanfordu. Oni su dobili finansijsku podršku od CIA i NSA."
Trustovi mozgova kao zavesa
Još je surovije činjeno po svetu. To srpska javnost upravo čita iz razglašene knjige "Kupljeni novinari – kako političari, tajne službe i visoke finansije upravljaju nemačkim masovnim medijima" uglednog nemačkog novinara Uda Ulfkotea. U knjizi se otkrivaju sve razmere antidemokratske borbe za demokratiju. Na pitanje "da li mi imamo nezavisne medije?" najkraći odgovor je: "Pod okriljem demokratije, javnosti se plasiraju selektivne informacije i to od strane nevidljive ruke, a kojom upravlja moćni finansijski kartel. Taj kartel formira javno mnjenje."
A kartel čine moćne grupe koje su "blisko povezane s obaveštajnim organizacijama". Na CIA i NSA ovde dodajte još BND.
Ulfkote je već detaljno ispričao priču koju sad Benc iznosi Karlsonu: "U lancu uticaja i kontrole su 'trustovi mozgova' (think-tank) koji se pojavljuju kao fondacije. Da bi neko postao član fondacije, odnosno 'trusta mozgova' može samo po preporuci. 'Trust mozgova' predstavlja zapravo 'petu kolonu', jer radi za interese globalnih centara moći, a protiv interesa nacionalne države. Za 'trust mozgova' članstvo nije moguće kupiti za novac. Najzad 'trust mozgova' podržavaju najmoćniji finansijski centri sveta, a oni i ne žive od članarine."
Ulfkote je, kao pravi novinar istraživač, u knjizi od više od 350 strana sve to pokazao na primerima. Kao i Majk Benc, on spominje Maršalov fond, koji je služio kao poluga američke meke moći u Evropi nakon Drugog svetskog rata, ali i Aspen institut, Trilateralnu komisiju, Atlantski most i još takvih organizacija. Opisao je načine delovanja. Konkretne operacije. Imenovao ljude.
Slobodno pucaj u Miloševića
Unutrašnje raspadanje tako zasnovane "nezavisnosti medija" postaje sve očiglednije. Ovih dana sam čitao razgovor dvoje bivših novinara "Njujork tajmsa", Krisa Hedžisa i Grečen Morgenson, koji su se odmetnuli slično kao Taker Karlson.
Hedžis opisuje kako izgleda "slobodno izveštavanje" iz inostranstva gde je proveo 20 godina. Kao šef dopisništva "Tajmsa" za Balkan u vreme rasturanja Jugoslavije "imao je slobodu": "Mogao bih pisati šta god o Slobodanu Miloševiću. Praktično bih ga mogao nazvati genocidnim ubicom i niko u 'Njujork tajmsu' ne bi ni trepnuo. Ali da sam stigao u Gazu i počeo da pišem sa istom žestinom protiv Izraela, oh, to nikako ne bih mogao."
To s Miloševićem je moglo jer je on bio – "pretnja demokratiji". I tu se onda može biti nemilosrdan. Što više izmišljate, to ste bliži potrebnoj istini!
Međutim, zlo se ne može lokalizovati, pa se sad tako ratuje s "neprijateljima demokratije" i u samoj Americi. I to pomalo čudi Takera Karlsona jer je, u vreme kad je njegov otac radio za vladu, bilo "nezamislivo da bi ti alati bili korišćeni u SAD".
Ali, kaže njemu bivši operativac Majk Benc da je, valjda, najnormalnije da se metode proverene u inostranstvu koriste: "To su isti ljudi koji su tvrdili da moramo da 'donesemo demokratiju' u Jugoslaviju. To je značilo uklanjanje Miloševića ili bilo koje druge vlade u svetu kako bi se 'sačuvala demokratija'. Ako je demokratija sada 'ugrožena' kod kuće, onda ti ljudi imaju nove poslove."
Circulus vitiosus! Odličan primer "bezizlaznog položaja iz kog se nemoguće iskobeljati".
Od svih laži najopasnija je ona kojom lažeš sam sebe.
Kad je pominjana Grečen Morgenson 2008. u "Njujork tajmsu" objavila tekst da je vlada spasavala tada ključnu finansijsku korporaciju "Goldman Saks", koja je nazivana Government Sachs – zvao ju je državni sekretar (ministar finansija) a koji je inače na to mesto došao kao bivši izvršni direktor "Goldman Saksa" – Henk Polson.
Priča se širi na klasičan način: posle pritiska na izvođača radova, ide se "kod mog šefa, a sigurna sam posle i kod šefovog šefa... Kasnije sam saznala da je finansijski direktor 'Goldman Saksa' nagovorio Timotija Gejtnera, sekretara trezora SAD da me nazove i čita mi Zakon o neredima."
"Goldman Saks" je posle otišao u drugi plan, tako da je danas "demokratija kad se NVO slože sa BlekRokom i 'Volstrit džornalom'". Grečen Morgenson je objavila knjigu "Ovo su pljačkaši: Kako privatni kapital radi – i razbija – Ameriku". Ulfkote-sindrom se množi u zapadnom svetu.
Raselova lekcija za večnost
Kad se suočimo s ekonomskim pritiskom na medije i javnost uvek se setim poruka Bertranda Rasela od pre čitav vek kad je, na pojednostavljeno bacanje blata na Sovjetski Savez, govorio: "Ali Rusija je u tome samo malo ispred ostalih država. U Francuskoj, u vreme Afere Drajfus, svaki učitelj koji bi, na početku, podržao Drajfusa mogao je izgubiti posao, a isto bi mu se desilo i ako je bio protiv – na kraju afere. A sumnjam da u Americi danas neki univerzitetski profesor, i eminentan, može dobiti posao ako kritikuje Standard Ojl, zato što svi predsednici upravnih odbora koledža ili dobijaju ili očekuju beneficije od mister Rokfelera."
Amerika, u kojoj moć monopola zbog koncentracija kapitala i moći nadmašuje konkurente u svetu, u suštini se nije razlikovala od "države socijalizma" SSSR. "Sa tačke gledišta slobode, nema razlike za čoveka da li je njegov poslodavac država ili trust", konstatovao je Rasel. Ali trustovi jesu umeli da se predstavljaju kao "demokratskiji"!?
Igranje sa slobodom je, pokazuje istorija, uvek opasno. Tako je "štampa" od izuzetno poštovanog društvenog instrumenta postala prezrena i zamorna. Trpi se, ali "u zemljama nemačkog govornog područja, zbog razloga koje smo spomenuli, novinari spadaju u grupu zanimanja koja uživaju najmanji ugled u javnosti."
Između političara i prostitutki
"U očima prosečnog građanina reputacija žurnalista je između političara i prostitutki", pisao je Ulfkote. "Ugled nekada cenjenih medija i novinara je nikakav. A koga to čudi? Nekad ugledne 'novinske kuće' se preko interneta sve češće imenuju kao 'novinarske prostitutke'. Nekad najuticajniji nemački i evropski nedeljnik 'Špigl' se preko društvenih mreža etiketira kao 'nedeljnik-slinavko'."
Jedan nemački institut je 2013. našao da su TV moderatori, zajedno s bankarima, poslednji na listi poverenja naroda. A oni to podupiru svojim ponašanjem. Kad je jedan od njih uhvaćen kako se "zabavljao neko vreme sa ukrajinskim prostitutkama" ozbiljno je izjavio: "Ovo je dokaz da sam ja samog sebe nedovoljno voleo."
Udo Ulfkote je konstatovao i opadanje uticaja klasičnih medija i – drastično smanjivanje broja zaposlenih. Kako u Nemačkoj tako i u drugim javnostima. Paradoks je da oni koji oblikuju javnost nemaju ugled. Ali je logično da kad su bez ugleda nisu ni potrebni. Odnosno, sve manje!
Cena je sve veća
Što se tiče Amerike, iz koje se sve diktiralo, stanje je isto. Dakle: trećina novina u zemlji je ugašena, a dve trećine novinara je izgubilo posao od 2005. U proseku 2,5 novina se zatvaralo svake nedelje u 2023. u poređenju sa 2 nedeljno u 2022. Desetkovanje lokalnih novina je još gore. U poslednje dve decenije, skoro 3.000 od 9.000 novina u zemlji je zatvoreno, a 43.000 novinara je izgubilo posao. "Los Anđeles tajms" je otpustio 120 novinara, više od 20 odsto redakcije, a i prošlog juna je otpustio 74 novinara.
Magazin "Tajm" je najavio otpuštanja, "Vašington post" je krajem godine otpustio 240 ljudi, "Sports ilustrejtid" otpušta, a Si-En-En, En-Pi-Ar, Vajs-medija, Voks-medija, En-Bi-Si Njuz, Si-En-Bi-Si i drugi objavljuju ogroman broj otpuštenih. Lanac Ganet, izdaje "USA tudej" i lokalne novine, ukinuo je stotine pozicija. Najnovija runda otpuštanja dolazi posle najgorih otpuštanja u novinarskom sektoru od 2020, kad je zbog kovid-krize eliminisano 2.700 radnih mesta...
Nešto duboko nije u redu s onim što je nama predstavljano kao – kraj istorije. Pokazali smo se pametnim u meri u kojoj smo to odbacivali.
Bili smo samo deo velikog plana. Kako kaže činovnik američke administracije Benc, plan je "funkcionisao savršeno od 1991. do 2014. godine. Vrhunac je doživeo tokom Arapskog proleća 2011. i 2012, kad su vlade koje nisu bile po ukusu Obamine administracije rušene u 'Fejsbuk' i 'Tviter' revolucijama." I: "Situacija se menja nakon Evromajdana 2014. godine."
Sad ćemo živeti s tim promenama. Dramatičnim. I dalekosežnim. I sa suočavanjem sa činjenicama koje su do juče na Zapadu odbacivane s beslovesnom arogancijom.
I dok citiram razumne misli Alberta Ajnštajna ne verujem da će one biti uzete u obzir: "Kriza može biti pravi blagoslov za svaku osobu i svaki narod, jer upravo kriza donosi napredak. Kreativnost proizlazi iz teskobe, kao što dan nastaje iz tamne noći. Upravo se u krizi rađaju inventivnost, otkrića i velike strategije." Tačno. Ali društvo mora biti sposobno da se u to upusti. Ako nije, odlučuje se na odlaganje rešenja. Nije važno koliko to košta.
